Marija Obradović – Čas anatomije o našem (samo)uništenju (drugi deo)

17Susret privatizacije i globalizacije u međunarodnom privrednom sistemu odigravao se tako što su u postupku privatizacije likvidirana društvena ili država preduzeća u nacionalnim ekonomijama perifernih zemalja, da bi se stvorio privredni prostor za strane direktne investicije iz zemalja centra. Privatizacija je omogućavala nova mesta akumulacije i investiranja za međunarodni finansijski kapital, što i predstavlja suštinu procesa globalizacije,automatizacije i imigracije u savremenom svetu

S dr Marijom Obradović, saradnikom Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu, autorkom nedavno objavljene obimne studije Hronika tranzicionog groblja. Privatizacija društvenog kapitala u Srbiji 1989–2012 („Filip Višnjić“, Beograd, 2017) razgovaramo o temi koju smo – uslovno – nazvali Neoliberalni genocid – uzroci i posledice, odnosno o tome šta je po njenim saznanjima privatizacija donela Srbiji i njenim građanima.
Svetski kapitalistički sistem ima svoj centar i periferiju. Kako se periferija uključuje u strukturu moći kojom se gospodari iz centra? Zašto je danas ino-dug Srbije veći nego što je bio dug SFRJ?
Teorija svetskog kapitalističkog sistema koja ukazuje na postojanje centra i periferije nastala je relativno skoro, pedesetih godina 20. veka, sa uspostavljanjem značaja nacionalne ekonomije i otpočinjanjem borbe protiv kolonijalizma. U klasičnoj političkoj ekonomiji Adama Smita i Karla Marksa, kapitalistički sistem se uvek posmatrao i analizirao na globalnom, a ne na nacionalnom nivou.
Ključno pitanje političke ekonomije globalizma je kako su organizovani i reprodukovani ekonomski i politički internacionalni odnosi, odnosno kako je svet struktuiran. Nepostojanje internacionalne države koja bi obavljala funkcije nacionalne države na svetskom nivou dovelo je do razvoja koncepata „međunarodnog režima“, „hegemonijske stabilnosti“ i „globalnog upravljanja“ u okviru mejnstrima. Marksistička politička ekonomija pak razvila je teoriju imperijalizma.
Kako ističe Klod Serfati, svetska ekonomija je politički izgrađen prostor, a ne otvoren privredni prostor u kome je konkurencija postavljena na principu jednakih šansi. Ovu politički konstruisanu svetsku ekonomiju oblikuju vlade koje su u asimetričnim odnosima jedne s drugima. Tako državna forma ostaje apsolutno esencijalna za zaštitu i širenje kapitalističkih odnosa.
Poslednjih 200 godina izgradnja svetskog prostora bila je rezultat dva procesa: stalna potreba za akumulacijom kapitala i s time povezan zahtev za pronalaženje novih mesta investiranja, te geopolitičko rivalstvo i kompeticija između država u utakmici. Prisila kapitala da stalno pronalazi nova mesta akumulacije ima konkretan oblik u razvoju velikih industrijskih organizacija, globalnih razmera, transnacionalnih korporacija (TNK). One poseduju značajan udeo u proizvodnji robe u svetu i stvaraju značajan deo viška vrednosti u međunarodnoj ekonomiji. Ali TNK nisu apatridske (beznacionalne) organizacije sa „slobodnim kapitalom“ koje se kreću širom sveta. Društveni odnosi koji omogućavaju uspeh TNK-a, naime, radni procesi, politički su izgrađeni i teritorijalno ograničeni. Ključan faktor za većinu TNK-a ostaje odnos sa njihovim nacionalnim vladama. Većina vodećih svetskih vlada i vodećih svetskih TNK pripadaju transatlantskom hijerarhijskom bloku država (SAD, Kanada, EU, Australija, Novi Zeland, Japan, Južna Koreja i Tajvan), koji danas dominira geopolitičkom i ekonomskom svetskom konfiguracijom.
Transatlantsko područje je geopolitički prostor koji se gradio decenijama, a njegov uticaj u svetskoj ekonomiji i politici naročito je porastao nakon Drugog svetskog rata. Zemlje koje sačinjavaju ovaj blok dominiraju međunarodnim ekonomskim prostorima vekovima, a dominaciju podupiru bliske bilateralne veze između pojedinih zemalja. Transatlantska oblast ima vodeće mesto u svetskim finansijskim aktivnostima, stranim direktnim investicijama (unutrašnjim i spoljašnjim), svetskom BDP i svetskoj trgovini. Drugim rečima, transnacionalni blok država je pokretačka sila na svetskom ekonomskom i geopolitičkom nivou.
Severnoatlantski sporazumni savez (NATO), vojni savez stvoren na osnovu zajedničkih vrednosti, jeste „najiskristalisaniji“ oblik transnacionalnog bloka. On se od raspada SSSR-a transformisao u globalne snage bezbednosti koje su dužne ne samo da štite zemlje članice od njihovih vojnih neprijatelja već i da odgovaraju na pretnje zajedničkim vrednostima, kao i na pretnje „globalnim dobrima“.
Izvesno je, međutim, da nacionalno – državne linije ne nestaju s globalizacijom?
Da, globalizacija nije dovela do „nestajanja“ država niti do prestanka interimperijalističkog rivaliteta i ekonomske kompeticije između zemalja transatlantskog bloka. „Ratovi za resurse“ postaju izraz visokoneujednačenog i kombinovanog procesa ekonomske globalizacije i geopolitičkog rivalstva.
Naime, širenje kapitalizma ne znači postojanje konvergencije u načinu izvlačenja viška vrednosti, umesto toga, njegov rast je praćen veoma nejednakim procesom u kojem se kombinuju različiti načini proizvodnje. S obzirom na to, fragmentacija sveta po nacionalno-državnim linijama ne nestaje s globalizacijom. U uslovima globalizacije proizvodnje sami procesi rada nisu deteritorijalizovani, kao što ni TNK nisu pretvorile kapital i njegove vlasnike u apatride oslobođene nacionalnosti.
Dinamika globalizacije podjednako izražava i tendenciju kapitala da prevaziđe nacionalne granice, što se vidi iz intenziteta finansijskih i ekonomskih veza između zemalja, kao i postojanost interdržavnog sistema. Osnova političke organizacije sveta se, drugim rečima, nastavlja oslanjajući se na trajno postojanje međunarodnog sistema država.
Republika Srbija do danas nije dostigla nivo BDP i zaposlenosti iz 1989. godine, a njen državni dug koji je na kraju maja ove godine iznosio 24,12 milijarde evra (59,9 odsto BDP), znatno je veći od duga SFRJ iz osamdesetih godina 20. veka, zemlje koja u celom posleratnom periodu socijalističke samoupravne izgradnje nikada nije imala negativne stope privrednog rasta.
Krajem 2000. godine javni dug Srbije bio je 14,17 milijardi evra ili 20,12 odsto BDP, a najniži iznos javnog duga bio je 2008. kada je iznosio 8,7 milijardi evra ili 28,3 odsto BDP. Očito je da je intenziviranje procesa privatizacije društvenih preduzeća uticalo na povećanje javnog duga, kao i opadanje BDP u Srbiji nakon izbijanja međunarodne finansijske krize.
Na povećanje javnog duga Srbije na poseban način je uticao i metod tzv. neposredne pogodbe. Kako?
Donošenjem novog zakona o privatizaciji 2014. godine, čija se suština sastoji u pojednostavljenju postupka prodaje društvenog kapitala, npr. predviđanje neposredne pogodbe kao metoda njegove privatizacije i pokretanja stečaja radi okončanja privatizacije društvenih i javnih preduzeća ili deoničarskih društava, nesumnjivo je uticalo na činjenicu da se javni dug Srbije sa 20,14 milijardi evra, sa učešćem od 59,6 odsto u BDP, na kraju 2013. godine, povećao u decembru 2016. na 24,82 milijarde evra, odnosno 71,9 odsto BDP.
Vlada RS je 15. avgusta 2014. objavila Javni poziv Agencije za privatizaciju 502 matična i njihovih zavisnih preduzeća. Još pre donošenja datog zakona, sekretar u Ministarstvu RS Aleksandar Ljubić je 17. jula 2013. najavio odlazak u stečaj većine od 179 društvenih preduzeća, sa 50.000 zaposlenih, a koja su se nalazila u restrukturiranju. Vlada RS je 31. januara 2015. donela akcioni plan o okončanju privatizacije 188 subjekata privatizacije putem stečaja (među njima velikih sistema kao što su „IHP Prahovo“ a.d. Prahovo, i njegova dva zavisna društva, „HK Janko Lisjak“ a.d. Beograd, i njegovih sedam zavisnih društava, „DMB Holding“ a.d. Beograd i njegova dva zavisna društva, „GOŠA Holding korporacija“ a.d. Smederevska Palanka, „GOŠA Fabrika za proizvodnju mašina“ d.o.o. Smederevska Palanka, „Ivo Lola Ribar sistem“ a.d. Beograd i njegova tri zavisna društva, „Zorka Holding“ a.d., Šabac i njegovih deset zavisnih društava, „Holding korporacija Elektronska industrija“ a.d., Niš i njenih 21 zavisnih društava, „MIN Lokomotiva“ a.d. Niš, DP „Kompanija Internacional CG“ i njena tri zavisna društva, „Kopaonik ŠIK“ a.d. Kuršumlija i njegovih sedam zavisnih društava, DP „Voćar“ Merošina, „Prvi maj“ a.d. Pirot i njegovo jedno zavisno društvo, „Fabrika ulja“ a.d. Kruševac, DP „Kompanija Generaleksport“ Beograd, „Kompanija Progres“ a.d., Beograd i njena dva zavisna društva, kao i brojna trgovinska preduzeća i 21 veterinarska stanica).
Stečajna likvidacija u procesu privatizacije društvenih preduzeća tako se može smatrati glavnom karakteristikom sadašnje ekonomske politike u Srbiji, o čemu svedoči i podnošenje predloga 4. jula 2018. godine od strane Ministarstva privrede za pokretanje stečajnog postupka nad subjektom privatizacije „Azotarom“ Pančevo, najvećom fabrikom azotnog đubriva u Srbiji. Inače, danas se u Srbiji 706 preduzeća u državnoj ili društvenoj svojini nalaze u postupku privatizacije iz stečaja.
U maju ove godine Republička direkcija za imovinu i Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje (PIO) oglasili su prodaju 30 lečilišta u Srbiji, iako pitanje vlasništva nad ovim kompleksima nije rešeno. Tako se država, kao u osnovi uzurpator društvene svojine, našla u ulozi prodavca imovine koju su stvarale generacije radničke klase Srbije. Između ostalih, oglašena je prodaja banjskog kompleksa „Žubor“ Kuršumlijska banja, i to s početnom cenom prodaje od samo 2,6 miliona evra, što je otprilike cena veće kuće u zemljama Zapadne Evrope, zatim Specijalne bolnice Bujanovac, Banje Koviljače, lečilišta na Zlatiboru, sanatorijuma u Sokobanji, Ribarske banje, „Merkura“ u Vrnjačkoj banji, „Gejzira“ u Sijerinskoj banji, Instituta za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj banji, „Termala“ u Vrdniku i mnogih drugih.
Susret privatizacije i globalizacije u međunarodnom privrednom sistemu odigravao se tako što su u postupku privatizacije likvidirana društvena ili državna preduzeća u nacionalnim ekonomijama perifernih zemalja, da bi se stvorio privredni prostor za strane direktne investicije iz zemalja centra. Odnosno privatizacija je omogućavala nova mesta akumulacije i investiranja za međunarodni finansijski kapital, što i predstavlja suštinu procesa globalizacije, automatizacije i imigracije u savremenom svetu. Tako, u istorijskom smislu, privatizaciju možemo posmatrati kao posledicu globalizacije koja predstavlja savremeni oblik reprodukcije i širenja kapitalističkih odnosa proizvodnje na međunarodnom planu kroz politiku imperijalizma, odnosno kontrarevolucije.
Privatizacija u Srbiji bila je praćena dezorijentacijom radničke klase, koja ni do danas nije shvatila šta ju je snašlo. Kako je ovo „onesvešćivanje“ radnika obavljeno?
Ljudsko društvo se stalno nalazi u procesu strukturiranja, pri čemu značajno mesto u tom procesu pripada društvenoj činjenici identiteta koji pojedincu omogućava pripadanje širim društvenim grupama. Identitet pojedinca se razvija u procesu socijalizacije, i on uključuje kolektivnu dimenziju i zajedničke ciljeve, vrednosti ili iskustva. Za pojedinca su najznačajnija dva oblika identiteta, klasna i etnička (nacionalna) pripadnost, mada savremeni sociolozi, kao na primer Entoni Gidens, ističu značaj rodnog, seksualnog, generacijskog i drugih oblika društvenog identiteta.
U istorijskim procesima društveni pokreti imaju poseban značaj za oblikovanje ili preoblikovanje društvene strukture i oni se uvek zasnivaju na određenim ideološkim principima koji u stvarnosti odražavaju društvene interese klase koja ih predvodi.
Dezorijentacija radničke klase Jugoslavije posledica je delovanja kontrarevolucionarnih pokreta krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 20. veka oslonjenih na političku teologiju Karla Šmita. Šmitov koncept „nacionalnog političkog jedinstva“ bio je osnova za potiskivanje klasnog identiteta, interesa radničke klase i socijalističke ideologije i podsticanja jačanja nacionalnog identiteta u društvu.
Razaranje SFRJ, kao socijalističke zajednice samoupravno organizovanih proizvođača na osnovama društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju, vršeno je putem nacionalističke agresije na javno mnjenje i ideologije i politike „totalne mobilizacije“ i „dešavanja naroda“ u Srbiji „koja je ustala“. Snage kontrarevolucije, podsticale su, putem organizovane propagande, jačanja nacionalnog političkog identiteta, radi ostvarivanja „višeg cilja“, odnosno uspostavljanja snažne i jedinstvene nacionalne države. Suština ove kvazinacionalne propagande kojom se razarala javnost u Jugoslaviji ogledala se u nametanju etniciteta kao osnovnog činioca društvene podele, namesto klase i crpljenja nacionalnog identiteta iz prošlosti („Kosovski mit“), a ne iz interakcije s drugim narodima i narodnostima Jugoslavije, na čemu je bio zasnovan koncept „bratstva i jedinstva“.
Revizionistički politički diskurs isticao je navodnu pljačku i eksploataciju jednih republika SFRJ od stane drugih, što je navođeno kao uzrok relativnog ekonomskog zaostajanja pojedinih delova Jugoslavije. Ekonomski nacionalizam tako je postao gotovo glavni sadržaj kontrarevolucionarne propaganda kojom se unosila konfuzija i dezorijentacija u javno mnjenje i razarala klasna svest radnih ljudi i građana u Jugoslaviji.
Politički cilj projekta nacionalističke agresije na društvo bio je rušenje socijalizma i uspostavljanje kapitalističkih društvenih odnosa.
Tako je glavna parola ove propagande nacionalističkog pritiska na društvo bio čuveni slogan „svoj na svome“. Koliko je ova propaganda bila instrumentalizovana u cilju dezorijentacije radničke klase radi poništavanja socijalističke ekonomije i restauracije kapitalističkih odnosa, pokazuje struktura vlasništva nad zemljištem danas u Srbiji. Parola „svoj na svome“ rezultirala je u činjenici da su stranci posle privatizacije najveći vlasnici zemljišta u Srbiji. Oko 100.000 hektara zemljišta u Srbiji je u rukama velikih zemljoposednika, posle prva tri domaća „biznismena“ Matijevića, Kostića i Miškovića najkrupniji zemljoposednici u Srbiji su kompanije iz Irske, Mađarske i Hrvatske. Obrazovanje ovih latifundija u Srbiji rezultat je jeftine prodaje društvenog zemljišta nekadašnjih poljoprivrednih kombinata koje je uzurpirala i prodala država, odnosno različite klijentelističke grupe koje su bile nosioci kontrarevolucije u Srbiji.
Obrazovanje klijentelističke strukture u okviru Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) i jačanje nedemokratskih odnosa u nacionalnim partijskim organizacijama i rukovodstvu sredinom 80-ih godina 20. veka bilo je u direktnoj suprotnosti sa procesima ekonomske demokratije i emancipacije radničke klase kroz sistem samoupravne socijalističke privrede zasnovane na društvenoj svojini nad sredstvima za proizvodnju.
Ova suštinska protivrečnost posleratnog socijalističkog razvoja Jugoslavije je i omogućila jačanje snaga kontrarevolucije. Tako, na primer, talasu ostrašćene nacionalističke propagande i politike u Srbiji nakon Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (1987) prethodila je izrazito nedemokratska procedura izbora Slobodana Miloševića za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1986. godine.
Javno mnjenje i radnička klasa u svim jugoslovenskim republikama bili su bombardovani propagandom zasnovanom na ekonomskom nacionalizmu i lažnim tvrdnjama da će navodno s uspostavljanjem jake nezavisne nacionalne države doći do značajnog porasta plata i standarda. Radnička klasa jedne republike bila je uveravana lažnom propagandom da je navodno eksploatisana od delova radničke klase drugih republika. Danas je radnička klasa u Srbiji, koja se nije suprotstavila procesu privatizacije društvene svojine, usled potpune ideološke dezorijentisanosti, kao posledice agresivne nacionalističke propaganda da je navodno eksploatisana od radničke klase Slovenije i Hrvatske, realno besprimerno eksploatisana od strane domaćih i stranih kapitalista koji su kroz proces privatizacije postali vlasnici društvenih preduzeća i resursa, poljoprivrednog zemljišta.
Veliko je istraživačko pitanje kako je radnička klasa mogla da „nasedne“ na ovako primitivnu propagandu. Odgovor na ovo pitanje svakako bi dala fundamentalna empirijska istorijska istraživanja događaja i procesa u Jugoslaviji tokom 80-ih i 90-ih godina 20. veka, ali nažalost sadašnji položaj istorijske nauke u Srbiji i njeno finansiranje to onemogućavaju.
U privatizaciji na našim prostorima veliku ulogu imale su Svetska banka i agencije stranih vlada. Neprestano su nagrađivani uspešni „privatizatori“, poput Dinkića i Đelića, tih „šampiona modernizacije“. Jednom rečju, kakva je uloga stranog činioca u našem putu u predindustrijsku pustinju?
Nema sumnje da se proces privatizacije društvenog kapitala u Srbiji, i u drugim zemljama, odvijao i pod snažnim uticajem raznih novih oblika kapitalističkog imperijalizma, odnosno pod uticajem multinacionalnih kompanija i međunarodnih ekonomskih institucija, od kojih su svakako najznačajnije Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska banka za obnovu i razvoj. Ove institucije su u Srbiji finansirale deo troškova privatizacionih konsultanata i savetnika, tj. domaće i strane konsultantske kuće, kao i proces restrukturiranja pojedinih preduzeća, npr. „Rudarsko-topioničarskog basena“ ( RTB) Bor od strane Svetske banke.
Promeni vlasničke strukture društvenih preduzeća u postupku privatizacije često je prethodila reorganizacija. Tako prema planu reorganizacije RTB Bor je postao jedinstvena kompanija u junu 2018. godine, neposredno pre raspisivanja tendera za izbor strategijskog partnera. Ministarstvo privrede objavilo je 18. jula 2018. godine u dnevnom listu Politika javni poziv za izbor strateškog investitora za RTB Bor. Tenderom se predviđa novčana dokapitalizacija od 350 miliona američkih dolara.
Međutim, treba istaći da je država preuzela dugove ovog giganta pre raspisivanja tendera za dokapitalizaciju, tako da će u osnovi cenu privatizacije dela društvenog kapitala RTB Bor platiti radnička klasa Srbije na koju će biti i prebačena otplata dugova, ovog ali i mnogih drugih subjekata privatizacije, a ne tzv. „strateški partner“.
Pokretanje stečaja nad društvenim preduzećima u postupku privatizacije pod uticajem međunarodnih finansijskih institucija rasprostranjena je danas praksa u Srbiji. Poslednji primer je najava pokretanja stečaja nad Fabrikom azotnih đubriva i azotnih jedinjenja u Pančevu, sa 1.100 zaposlenih, što je prema rečima ministra energetike Aleksandra Antića, „iznuđen potez“ zbog obaveza prema MMF-u. Odlazak u stečaj „Azotare“ Pančevo obrazlaže se njenim ogromnim dugovima od preko 200 miliona evra, i to 90 odsto „Srbijagasu“, koji je tako postao njen većinski vlasnik, dok je vrednost njene celokupne imovine procenjena na oko 100 miliona evra. Direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović u razgovoru s radnicima 16. jula 2018. istakao je pak da je do ogromnih dugova „Azotare“ došlo upravo zbog „loše privatizacije“.

[/restrict]