Dobrica Ćosić – Od odbrane do oslobađanja od Kosova!

SRPSKA KOB U ISTORIJI KOJU ŽIVIMO

Da li je stvarni tvorac ideje o razgraničenju s kosmetskim Albancima pisac i državnik imenovan kao „otac i savest srpske nacije“? Šta je te davne 1991. odlučilo da dok javno brani srpsko Kosovo i Metohiju, Ćosić razmišlja o teritorijalnom razgraničenju ove pokrajine, da bi nekoliko godina kasnije ovaj privatni stav učinio javnim? Da li su presudni bili Ćosićevo „lično očajanje i posebna psihologija“? Odgovore na ova i druga važna pitanja o sukobu Srba i Albanaca, kao i o događajima koji su stvorili aktuelne prilike na KiM, ekskluzivno objavljujemo iz rukopisa buduće knjige autora ovog teksta: Politika i Dobrica Ćosić

Kosovskom pitanju Dobrica Ćosić je posvetio brojne tekstove; tragediju Kosova zapisuje u Ličnoj istoriji jednog doba, objavio je knjigu Kosovo („Novosti“, 2004). Većinu stavova i pogleda na kosovsko pitanje Ćosić ponavlja i brani u knjigama U tuđem veku 1 (2011) i U tuđem veku 2 (2015).
Kosovo je deo komunističke i antikomunističke političke misli Dobrice Ćosića. Nošen verom u bratstvo ljudi i naroda i u dolazak „srećne budućnosti“, Ćosić ide s albanskim piscem Esadom Mekulijem na Kosovo i Metohiju da pomogne izlasku albanske narodnosti iz kulturnog zaostajanja. „Tamo, na Kosovu i Metohiji, osetim inspirativan ponos i radost, što sam Jugosloven i savremenik potpunog oživotvorenja Marksovog internacionalizma u politici, ekonomiji i kulturi, u celokupnim društvenim i ljudskim odnosima“ („Politika“, 1958). Ideološki zanos je i u ovoj prilici gurnuo pod tepih albansku borbu na KiM od Prizrenske lige 1878. do balista u toku Drugog svetskog rata. Ali tepih se mora podići kad-tad.
Radost internacionalizma počinje da se muti sa širenjem obaveštenja o činjenicama srpsko-albanskih odnosa na KiM i obmanjujućih političkih govora šiptarskih komunista. Do Ćosića stižu glasovi o pritiscima delova albanske manjine na Srbe a u jednom kabinetskom razgovoru 1963. godine s Fadiljom Hodžom ovaj mu potvrđuje da je cilj Albanca da ostvare ciljeve Prizrenske lige.
Da se događaji kreću u suprotnom smeru od Marksovog internacionalizma, Ćosić se uverava 1966. godine, kada se vrh jugoslovenskih komunista s Titom na čelu obračunava s Aleksandrom Rankovićem. Optužen je i od srpskih i šiptarskih komunista za „srpski nacionalizam na KiM“. Ćosić svedoči o ovom obračunu i konstatuje da niko od srpskih komunista nije progovorio o albanskom nasilju nad Srbima u Pokrajini.

[restrict] POLITIČKI RAZLAZ S PARTIJOM Ono što nije rekao na Plenumu CK SK Srbije, na kome je osuđena Rankovićeva grupa, Ćosić je saopštio 1968, na najvišem forumu srpskih komunista. To je godina u kojoj neka prethodna neslaganja i kritike politike partije i partijaca na vlasti prerastaju u sukob i politički razlaz pisca s partijom. Suštinski Ćosićev sukob s drugovima komunistima izbio je zbog Kosova, odnosno albanskog šovinizma prema Srbima, a što srpska i jugoslovenska partija nije htela da prihvati i rešava. Snažna, otvorena kritika jugoslovensko-srpske politike prema Kosovu započinje 1968. godine na 14. sednici CK SK Srbije. Ćosić čita svoj referat Kritika vladajuće koncepcije u nacionalnoj politici. Ukratko: Ćosić je podvrgao kritici nacionalnu politiku partije u zemlji a posebno u Srbiji. U društvu dejstvuju birokratski nacionalizmi. Kritikuje i anahrono, primitivno srpstvo i srbovanje, kritikuje srbijanstvo, vojvođansko birokratsko autonomaštvo. Podvrgava kritici nacionalne politike srpskih komunista. Jačaju, govori Ćosić, nacionalne politike u Jugoslaviji i na KiM, a Srbi stradaju i trpe.
Ukazuje na antisrpsko raspoloženje u Hrvatskoj i Sloveniji. Uporno se tvrdi da Srbija eksploatiše druge. U Srbiji se širi saznanje o pritiscima i iseljavanju Srba i Crnogoraca s Kosova i Metohije. Iz današnje perspektive jedna ocena iz njegovog saopštenja 1968, godine je više nego dalekovida: „Uočljiva je težnja da se samoupravna prava nacionalnosti realizuju kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta.“
U delu referata u kome predlaže rešenje Ćosić ostaje zarobljenik socijalističke i jugoslovenske ideologije. Tačna kritička zapažanja nacionalne stvarnosti gube se u ideološkoj projekciji, čija je realizacija upravo i dovela do birokratskih nacionalizama. On piše da se samo u „stvarno demokratskom socijalizmu rešavaju i sva nacionalna pitanja“ i da će demokratske snage socijalizma odneti konačnu pobedu nad nacionalističko-etatističkim. Još uvek se veruje u jugoslovensku državu. „Samo u uslovima doslednog internacionalizma u jugoslovenskoj zajednici nacionalna integracija srpskog naroda može da se nastavi u duhu opredeljenja izvršenog narodnim ustankom 1941. godine.“ Ovakav stav je očekivan u okolnostima jednopartijskog monopola nad državom. Nije se moglo istupiti s drugačijom koncepcijom države i politike. Od najvećeg nacionalnog i političkog značaja bilo je samo otvaranje pitanja položaja Srba u Pokrajinama a posredno i u SFRJ.

ZABRANJENI PISAC Od 1968. do 1980. godine Ćosiću je zabranjen pristup javnom delovanju. Čak su mu i publicističke knjige zabranjivane. Podstaknut albanskim demonstracijama na KiM 1981. godine, paljenjem konaka Pećke patrijaršije, oštećenjem Bogorodice Ljeviške, javnim i privatnim saznanjima o jačanju albanskog nasilja nad Srbima, ali i dvostrukom borbom srpskih komunista (protiv albanskog i srpskog nacionalizma), Ćosić svoje stavove i razmišljanja počinje da iznosi u javnost, ali i da ih zapisuje u svojoj LIJD. Javno osuđuje albanski nacionalizam, kvalifikuje ga kao „genocid nad Srbima“, brani srpsko pravo na KiM. Istovremeno u LIJD počinje da razvija svoj predlog o teritorijalnom razgraničenju s Albancima. „Albanska pobuna razara i učvršćuje titoizam. Razara ga kao državu, učvršćuje kao politički režim“ (30. maj 1981). Ohrabruje Srbe sa KiM u odbrani svojih prava i sloboda. Narod se organizuje i protestuje. Ćosić inicira peticije organima SK Srbije da nešto preduzmu.
U pismu slovenačkom sociologu Spomenki Hribar (1986) tvrdi da albanski šovinizam nije nastao u Rankovićevom periodu kako je to propagandistički objavio četvrti plenum CK SKJ 1966. godine. Suštinski albanski nacionalizam nastao je u programu Prizrenske lige 1878. i on je nošen begovskim, muslimanskim, plemenskim i balističkim idejama. Kosovski Albanci teže staranju velike Albanije u granicama turske teritorije na Balkanu do Berlinskog kongresa.
Ćosićeva kritika nacionalne politike se pojačava. U radu Kosovo slom jedne ideologije i njenog poretka, objavljenom 1987, konstatuje srpsku tragičnost na KiM: „Naš najteži poraz posle 1813. godine. Posle dva ustanka i pet oslobodilačkih ratova Srbi moraju da se ponovo bore za teritoriju koju su tri puta oslobađali.“ Postavlja pitanja: kako se dogodio ovakav poraz Kosova? Zašto su srpski komunisti tri decenije sarađivali na stvaranju velike Albanije? Kako su mogli srpski komunisti da pristanu na Ustav 1974. kojim je Kosovo dobilo atribute državnosti? Kako se dogodilo da „mi partizani, revolucionari“ slavimo one koji su nas obmanuli i pokorili „tako da se borimo za teritoriju koju smo „tri puta oslobađali“? Jedno pitanje ostavlja bez odgovora: Kako da demokratski rešimo kosovsko pitanje kad albanska strana nastupa silom, antidemokratski?
Ćosić neumorno govori i piše tekstove koji u osnovi sadrže stav o odbrani Kosova od strane albanskih separatista i šovinista. U pismu Lazaru Mojsovu 1987. godine, izgon Srba sa Kosova i Metohije imenuje se kao „genocid nad srpskim narodom“. To isto se ponavlja u pismima 1986. slovenačkim intelektualcima Spomenki Hribar i Tarasu Kermauneru koji su imali opravdanje za albanski separatizam.
Na tribini UKS „O Kosovu – za Kosovo“, 13. 5. 1987, Ćosić pored velikih pobeda srpskog naroda tvrdi da smo za nesreće na KiM „sami najveći krivci“. Kako je mogućno da jedna nacionalna manjina proganja većinski narod sa teritorije Pokrajine, kako je mogućno da se ćuti o teroru i nasilju nad Srbima, kako je prihvaćen Ustav 1974. godine? Ko su bili komunisti u Srbiji koji su kapitulirali pred stvaranjem velike Albanije? Pita se Ćosić i kako da civilizovano i demokratski rešimo albansko pitanje na KiM kada ona koristi silu?
U kasnijim tekstovima kritika velikoalbanskog nacionalizma i separatizma se nastavlja. Albanizacija Kosova se kritikuje jakim rečima. U tekstu Jugoslavija i srpsko pitanje (1991), a to je vreme kada je politički požar zahvatio Jugoslaviju, Ćosić ocenjuje da je vatra podmetnuta na Kosovu od strane albanskih separatista. „Taj masovni i odlično organizovani separatistički pokret, u temeljima potresa Jugoslaviju i iscrpljuje Srbiju.“ Dakle, Ćosić vidi u albanskoj politici na KiM pretnju Srbiji, ali i SFRJ. Bio je prorok u ovoj stvari.
Dok javno brani srpsko Kosovo i Metohiju, Ćosić pod pritiskom realnosti počinje da razmišlja o teritorijalnom razgraničenju ove pokrajine. Nekoliko godina kasnije ovaj privatni stav postaće i javan.

„TRAJNO REŠENJE“ I NEDOUMICE Od kada Ćosić počinje da misli o podeli Kosova? Od 1981. zastupa razgraničenja sa kosovskim Albancima po istorijskom i etničkom principu. Uviđa da se od 1966. odvija albanizacija Kosova. U tom procesu veliku ulogu imaju mlada inteligencija i velikoalbanska energija. U takvim okolnostima Ćosić vidi dve radikalne alternative – ili se osloboditi od Kosova ili pristupiti podeli. „Ako Srbi nisu spremni na oslobađanje od Kosova, treba ga podeliti. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko. Inače ući ćemo u permanentni rat s Albancima koji ne možemo dobiti“ (1. 4. 1981). Od tog vremena Ćosić često ponavlja u svojoj LIJD ovaj stav: Uzeti srpske predele i manastire, Albancima prepustiti ono što je postalo albansko. A srpske manastire treba rešiti po Atoskom modelu. „Skoro dve decenije sam ubeđen da Kosovo treba podeliti i trajno rešiti albansko-srpske antagonizme“ i spasti manastire po atoskom modelu u grčkoj državi (6. jun 1993). Albanci posle ulaska NATO na Kosovu obnavljaju nasilje nad preostalim Srbima i ruše srpske crkve i manastire. Ćosić ne odustaje od podele Kosova. Kao i prethodnih godina, tako i 2007. on u kontekstu novih okolnosti ponavlja podelu. „Opet protiv čitavog sveta bore se srpski političari svojim pravom – ’međunarodnim pravom’, svojim ustavom i patetičnom frazom ’sveta srpska zemlja’. A svet neće da čuje za ’svetu srpsku zemlju’. I u razgovoru s novinarom S. Đukićem 2014. godine ne menja svoj stav: „Trajno rešenje vidim u podeli Kosova i Metohije i teritorijalnom razgraničenju između Srbije i Albanije… Uzeti srpske predele i manastire, Albancima prepustiti ono što je postalo albansko.“
Kritika Amerike i Zapada zbog podrške kosovskih Albanaca Dobrica Ćosić u svojim zapisima u Ličnoj istoriji jednog doba (sveska 4) svedoči o činjenici da je NATO napad na Srbiju planiran davno pre 1999. godine.
Pomoćnik nemačkog šefa diplomatije Klasua Kinkela, Ginter Krobog dolazi u tajnu posetu Ćosiću sa porukom, odnosno „ultimativnim zahtevom da se Kosovu da specijalni status i ispunjenje albanskih zahteva u domenu ljudskih prava“ (LIJD, 15.11. 1992). Nešto slično je tražio i francuski šef diplomatije Rolan Dima, uprkos svim državnim, političkim i nacionalnim činjenicama.
Ćosić zapisuje da je 1993. godine Bil Klinton poslao preteće pismo Slobodanu Miloševiću u kome stoji: „U slučaju sukoba na Kosovu koji bi bio izazvan sa srpske strane SAD će biti spremne da pošalju vojne snage na Kosovo i u Srbiju.“ Ćosić komentariše: „Čudovišna i zaista američka ideja. Sila, novac, neznanje. Amerika je spremna da ratuje protiv Srbije zbog njene ’agreesije na Kosovo’!“ (LIJD, 3. mart 1993).
Grupa američkih kongresmena, s Eliot Ingelom na čelu, boravila je na Kosovu 13. 4. 1993. godine i obećala liderima albanskih partija pomoć SAD u ostvarivanju ciljeva „Republike Kosova“.
Iz vremena Ćosićeve predsedničke dužnosti, jedan razgovor u Ženevi s Vensom i Ovenom je posebno politički zanimljiv. Oni su posrednici u razgovorima o zaustavljanju rata u BiH, pregovara se sa zaraćenim stranama, pritisci su veliki. Usred tih razgovora, Oven i Vens pozivaju Ćosića na večeru koja započinje njihovim zahtevom da im Ćosić saopšti svoje stavove o Kosovu i srpsko-albanskim odnosima! Obojca saopštavaju Ćosića da EU i Amerika nisu spremne za podelu Kosova, a Ćosiću predlažu da ćuti pet godina o podeli Kosova (LIJD, 5. 1. 1993). Dakle, već u to vreme mogla se naslutiti zapadna skrivena misao o politici prema KiM, zapravo priprema 1999. godine: 1) pismo Kinkela, 2) Klintona, 3) ispitivanje stavova o Kosovu usred rata u BiH, 4) dolazak američkih kongresmena na KiM. A gde su tek druga upozorenja i nagoveštaji operacije Račak i NATO agresije?
Ove pretnje i zahtevi upućene Srbiji događaju se 1992. i 1993. Daleko je 1999. godina. O NATO agresiji protiv Srba zbog KiM Ćosić piše knjigu Vreme zmija ili Mali svetski rat protiv Srbije (1999) u kojoj opisuje svaki dan bombardovanja Srbije.
Godina 1998. uvod je u NATO agresiju. Na Kosovu se vodi neobjavljeni rat. U sukob gerilskih Albanca i srpske države umešale su se Amerika i Zapad. Licemerni Zapad „uvažava teritorijalni integritet Jugoslavije“, a uveo je sankcije protiv Jugoslavije i Miloševića zato što brani teritorijalni integritet (26. jul 1998).

GEBELSOVSKA PROPAGANDA I KAUBOJSKA VULGARNOST Ćosić žestokim rečima kritikuje američko i zapadno podržavanje kosovskih Albanaca i pri tome brani Srbiju i njen državni suverenitet. Kada su EU i Amerika vratili sankcije Srbiji, Ćosić konstatuje da je to „Gebelsovska propaganda u kaubojskoj vulgarnosti. Opet se Srbija proglašava agresorom na svojoj teritoriji“ (1. jun 1998).
Amerika i EU ponižavaju Srbe, Evropa je sebična i evrocentrična. Srbi i Rusi su na udaru Amerike koja ih predstavlja u svetu kao narode parija. Svakog dana gerila albanska ubije ponekog srpskog policajca. „Ne čine oni to bez pomoći Amerike i Evrope koje štite ’ljudska prava’. A Srbi su i dalje odgovorni što nas ubijaju Albanci… Teško narodu koji Amerika spasava: Od te zle imperije nema spasa“ (decembar 1998). „Američki imperijalizam je brutalan, ciničan, nihilistički. Amerika je veća opasnost za čovečanstvo od nekadašnjeg hitlerizma i fašizma, jer nastupa u ime slobode, mira i demokratije“ (decembar 1998).
Američka režija gerilskog rata kosovskih Albanca na KiM protiv države Srbije ne uznemirava svetsku javnost. „Nema više čoveka sa savešću koji će dići glas protiv američkog i evropskog političkog kriminala“ (novembar 1998).
Uprkos žestokoj osudi NATO agresije na Srbiju, Ćosić u nekim trenucima svaljuje odgovornost i na srpski odnos prema KiM i političku vlast Slobodana Miloševića. Uoči NATO bombardovanja on zapisuje da je mitski odnos prema Kosovu srpski anahronizam i kob. „Kosovo je postalo srpska kob. Na tom mitu održavala se najgora srpska vlast čitavu deceniju; na tom mitu zasnovao se anahroni srpski nacionalizam, toliko snažan da se pred NATO armadom uzvikivalo: ’Ne damo Kosovo’ i ’Kosovo je Srbija’. Opstanak nam je u kapitulaciji“ (22. mart 1999). S druge strane, rat sa NATO morao je da se izbegne. „Oni najinteligentniji Beograđani su defetisti. Oni uviđaju suludost i beznadežnost našeg rata. Takvi jasno vide daje ovaj rat morao da se izbegne. Znaju dobro da ga Milošević vodi i za odbranu svoje vlasti“ (18. april 1999). Ili: „Mi ne stradamo samo zbog Kosova; mi stradamo i zbog njega“ (17. maj 1999).
Ovi stavovi su u dubokoj nesaglasnosti sa činjenicama koje Ćosić zapisuje u svojoj LIJD i brojnim razgovorima za javnost. NATO napad na Srbiju je planiran još 1990-ih godina. Negativni stavovi se mogu objasniti trenutnim duševnim stanjem u kome se našao Ćosić, ali i najveći deo srpskog naroda.
Posle 2000. godine politički procesi na KiM se odvijaju na više nivoa. Srbija brani srpske interese na KiM, Albanci nastavljaju s nasiljem nad Srbima, a najveći pogrom izvršen je 17. i 18. marta 2004. sa ciljem da se preostali Srbi isteraju a manastiri i crkve razruše. EU staje na stranu kosovskih Albanca tako što odbija srpske predloge o kantonizaciji, a istovremeno traži da Srbi sa KiM raspuste paralelne strukture u Pokrajini.
Koriste pojam „multietničko Kosovo“ u situaciji kada su Albanci „očistili“ Pokrajinu od Srba (1999. i 2004) i uz to zatvaraju oči pred nacionalizmom i šovinizmom kosovskih Albanaca. U saradnji sa UNMIK-om izabran je za premijera Ramuš Haradinaj, optužen za zločine UČK.

EP I „NADZIRANA NEZAVISNOST“ Ćosić beleži zapadnu političku aktivnost u korist kosovskih Albanaca. Savet bezbednosti i Ministarski savet EU zalažu se za multietničko Kosovo, a pritom ne mare za proterivanje Srba iz ove pokrajine i logorski život onih koji su ostali. „A u Prizrenu, carskoj Dušanovoj prestonici, nema nijednog Srbina“ (maj 2004). Morton Ambramovic, predsednik Međunarodne krizne grupe, savetnik Albanaca u Rambujeu i albanofil, otkriva da je Klintonov cilj bio stvaranje republike Kosovo i rat protiv srpskog naroda za „sprečavanje humanitarne katastrofe“ (jul 2004).
U procesu zapadnog otimanja Kosova iz ustavno-pravnog sastava Srbije, Ćosić brani Pokrajinu. „Ko je dao pravo srbofobu Holbruku da može da daje ultimatume Srbima da se odreknu KiM, svoje kulturne baštine? Ko mu je dao pravo…“ (2004).
Amerika predaje Kosovo Albancima, a traži od Srbije da izruči Haškom tribunalu generale koji su branili Kosovo od NATO agresije i albanske gerile. Optužili su ih za ratne zločine! „Kakva kazna za srpsko rodoljublje i slobodoljublje!“ (januar 2005). Političkom ratu protiv Srba pomaže i Haški tribunal. „Srpski rat za odbranu Kosova ovaj sud kvalifikuje kao ’zločinačko udruživanje’! Zgrožen sam“ (februar 2005).
Zapad je uvideo da bombardovanjem nije mogao da završi posao otimanja dela srpske teritorije. Treba agresiju politički i pravno pokriti. Evropski parlament je izglasao stav da Kosovo dobija „nadziranu nezavisnost“ (mart 2007).
Pojava finskog diplomate 2007. Martija Ahtisarija u kosovskom kolopletu bilo je skrivanje američke i zapadne namere da se pripremi samoproglašenje albanskog Kosova nezavisnim. Ćosić uočava ovu igru. „Ahtisarijev plan vidim kao haški cilj ’međunarodne zajednice’ – odvajanja Kosova od Srbije“ (istovetan je sa ciljem EU 1991). I doista, uledilo je: Albanci su Kosovo proglasili nezavisnim“ (18. 2. 2008).
Bio je to geopolitički plan Amerike i Zapada. Organizovati albansku gerilu, doturiti im oružje, aktivirati NATO bombardovanje, pristati na Rezoluciju 1244, a potom korak po korak oduzimati Kosovo od Srbije. Dan posle 18. 2. 2008. usledila su priznanja Kosova od strane zapadnih država. Dve decenije, konstatuje Ćosić, EU i Zapad ucenjuju Srbiju da se odreknu sebe (2008).
Za ovakvu sudbinu Kosova i Metohije Ćosić odgovornim imenuje albanski šovinizam, evroameričku politiku, ali i srpsku politiku. „Za ovakav porazan ishod srpske odbrane Kosova krivi su srpski komunisti Titovog doba, potom I. Stambolić, S. Milošević, ’nova demokratska vlast’, posebno Koštunica sa celom opozicijom, kriva je i crkva, vođe sa Kosova nisu imali pamet da sagledaju istinu (…) moje predloge niko nije uvažavao“ (februar 2008). Zašto se ne uvažavaju?, morao je da se pita.
Šta Ćosić predlaže posle 2000. godine? Kakva je kosovska politika političara na vlasti u Srbiji posle 2000. godine? Osnovni cilj DOS-a je ostvaren: Milošević je izgubio izbore, isporučen je Haškom tribunalu bez pravnog osnova, počelo je otvaranje prema EU i Americi. Kosovo nije predato već se i protivnici Miloševića drže za UN rešenje. Kosovo su nasledili s Rezolucijom UN 1244. Zapad organizuje izbore na KiM i traži da i Srbi sa Kosova učestvuju na izborima. Koštunica je pozvao Srbe da učestvuju na tim izborima (novembra 2001). Đinđić upoznaje Ćosića sa strategijom za KiM u kojoj se podvlači insistiranje na Rezoluciji 1244, federalizovanje Kosova, priznanje srpskog entiteta kao političkog činioca (januar 2003). Šiptarima treba ponuditi teritorijalno razgraničenje plebiscitom. Treba svim sredstvima slobode i stvaralaštva braniti nacionalni identitet. „Ne treba da se poništi i nestane narod koji ima državu i kulturu staru osam vekova“, zapisuje Ćosić (19. 2. 2001).
Koštunica je, smatra Ćosić, „kosovizovan političar“ zato što ne prihvata „oslobođenje Srbije od Kosova“ (19. 2. 2004). Njegova vlada objavila je Plan za političko rešenje Srba na KiM 2004. godine čija je okosnica osnivanje „autonomne zajednice“ – pet teritorijalnih autonomija za Srbe i ostale ne-Albance. Uslov da Srbi učestvuju na izborima je „autonomija u autonomiji“. Za Ćosića je to dokaz da petooktobarska vlast nastavlja kratkovidu srpsku politiku prema KiM. „Nova vlast u politici prema Kosovu suštinski se ne razlikuje od Miloševićeve“ (novembar 2004).
Kada je Narodna skupština donela Ustav 8.11. 2006. godine, Ćosić zapisuje da je preambula u kojoj je se brani KiM kao deo Republike Srbije, neverica i kobna: „Niko ne veruje u smisao i značaj njegove preambule da je KiM neotuđivi deo Srbije. To je rečenica kobna za buduću politiku Srbije.“
Na blago ironičan način Ćosić piše o Tadićevom i Koštuničinom predlogu da se da „suštinska autonomija Kosovu i pravu manjine koja nema nijedna manjina na svetu (Albanci)“ (septembar 2007). Tako oni, zapisuje u LIJD, brane suverenitet i integritet Srbije. Veruju u međunarodno pravo, a Albanci neće da čuju za autonomiju posle NATO agresije. Srpsko obraćanje međunarodnom sudu pravde Ćosić označava kao državničku glupost: Međunarodni sud pravde potvrdio je nezavisnu državu Kosovo (jul 2010).
Dakle, vladajuće stranke i njihovi lideri – Koštunica i Đinđić – ne prihvataju učinak NATO agresije i ne okreću leđa KiM. Bore se različitim sredstvima, sa uspehom, neuspehom i greškama. Istovremeno Ćosić ponavlja svoja uverenja o izgubljenom KiM, i predloge podele, „raskid sa kosovskom politikom“, „pravedno razgraničenje“. Na Kosovu se nastavlja ubijanje Srba a to mu omogućava NATO okupator i zbog toga se treba što pre „odreći Kosova i spasti Srbiju, zamućenu obmanama, smalaksalu porazima“ (14.12. 2000). U ime zapadne demokratije, kosovski Albanci su obogotvorena manjina, s pravima koja su preobražena u političke privilegije.
U uslovima kapitulacije, ponižavanja, medijskog demonizovanja, bezumna je odbrana Pokrajine. „Odbrana Kosova je zavetna i kobna ideja u srpskoj politici. Simbol izdaje i patriotizma vodi srpski narod u poraz a to će biti nasilno oslobođenje od Kosova“ (2004). Iz perspektive okupiranog Kosova od NATO snaga, Ćosić ocenjuje da je „osveta Kosova“ u balkanskim ratovima bila pogrešna. „Oslobodioci Kosova 1912. godine i njihove političke vođe nisu shvatili da je KiM ’sveta srpska zemlja’ samo u poeziji, u hristijanizovanom kolektivnom pamćenju“ (20. 10. 2004).
Srpska odbrana „svete srpske zemlje“ odavno je poražena. Ćosić je za razgraničenje i atoski model za manastire. „Moramo se odreći stava o Kosovu kao srpskoj zemlji“ (jun 2004). Podelu teritorija i atoski model trajnog obezbeđenja srpskih manastira, predlaže u pismu Đinđiću, 18. 1. 2003. godine: „Severno Kosovo od Zvečana i Kosovske Mitrovice pripadaju Srbiji a manastiri – Pećka patrijaršija, Dečani, Velika Hoča, Gračanica i Devič da dobiju poziciju samouprave i integriteta koje imaju Hilandar i svi pravoslavni manastiri na Atosu.“ U ovom pismu pohvaljuje Đinđića što je krenuo u „oslobađanje Srbije od Kosova“ da se Srbi konačno reše „kosovske more“ i što uviđa da je potrebno konačno rešavanje „kosovske krize“ (19. 2. 2003). Ovde Ćosić iskrivljuje Đinđićev plan za KiM. U strategiji za Kosovo nigde se ne pominje oslobađanje od Kosova već je vodeća ideja federalizovanja Pokrajine i pravo na srpske entitete (U tuđem veku 1, str. 348–350).

[/restrict]

U narednom broju:
Koji su Ćosićevi razlozi za oslobođenje od Kosova?