Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Starim kontinentom se upravlja suviše elitistički, sve do sad politički lideri i vlade vodili su evropski projekat na elitistički način, ne uključujući građane u složena pitanja. Imam utisak da čak ni političke stranke ili poslanici u nacionalnim parlamentima nisu upoznati sa komplikovanim stvarima koje čine evropsku politiku. Pod sloganom ’Mama brine o tvom novcu’, Merkelova i Šojble su za vreme krize sklanjali svoje mere od javnosti.“
Ova zapažanja o samovolji velike „Mame“ nisu izrečena u našem klubu evroskeptičnih gunđala, već su ocene eminentnog svetskog intelektualca, Nemca Jirgena Habermasa, inače zagovornika evropskog ujedinjenja. Za španski Pais (deo intervjua objavljen u Politici), filozof još komentariše i nikome korisnu činjenicu: njegova zemlja pobrkala je termine „hegemon“ i „vođa“.
Bez sumnje, ovo je vredna dijagnoza bolesti koja je potpuno, a sve pod uplivom nemačkog kliconoše, inficirala „organizam“ svemoćne briselske upravljačke kaste, naučene da svoju ulogu hegemona „na način tiranina“ razume kao ispravnu. U danima aktuelne opasne političke drame koju preživljava Italija, posebnu vrednost imaju razmišljanja o stvarnoj, sve ređe skrivenoj, prirodi i ustrojstvu upravljačkog mehanizma koji odlučuje o budućnosti Evrope.
[restrict]
Šta je u krizi koja potresa Italiju, i preti ozbiljnim posledicama ne samo njoj, uopšte o(p)stalo od ideala evropskih vrednosti (koje birokratija EU inače poteže pozivajući se na njih pri svakom kažnjavanju, ili ucenjivanju evropskih zemalja!)? Da li je, recimo, u italijanskom slučaju stvarno uvaženo pravo glasa kao sveto mesto demokratskih, dakle evropskih i zapadnih vrednosti, takođe i svakog sistema koji sebe oglašava demokratskim (na Starom kontinentu osim demokratski ustrojenih država, drugačijih i nema)?
Italijanski predsednik odbio je, podsetimo, da prihvati listu ministara koju mu je predložio tek ustoličeni premijer, odbio je dakle vladu za koju je na izborima glasalo 60 procenata italijanskih birača i tako je poručio svojim sugrađanima: vaš glas nas uopšte ne interesuje jer vi ništa ne značite. O njegovim porukama i kontekstu u kojem su rečene više čitajte u ovom broju Pečata u tekstu Marine Muštović (Vlada bankara umesto vlade naroda), dok je u fokusu ovog razmatranja upravo veliko globalno poigravanje neotuđivim pravom čoveka modernog doba – pravom glasa. Manifestacije ove pojave sveprisutne su u EU, kao uostalom i u čitavom zapadnom svetu. O domašaju svemoćnog političkog rezona pod geslom „vaš glas nas uopšte ne interesuje“ svedoči ukupna praksa Evropske unije, kojoj je Habermas, sve grdeći svoju zemlju, stvarno zalepio pljusku i svim njenim (ne)voljnim epigonima: „Nemačka vlada nema ni iskustvo da bude hegemonska sila. Da ima, znala bi da je nemoguće držati Evropu na okupu ako ne vodi računa i o interesima drugih evropskih država. U poslednje dve decenije, Nemačka se ponašala kao nacionalistička sila kada je reč o ekonomiji.“
O autizmu, odnosno apsolutnom ignorisanju i ravnodušnosti prema pravu glasa kao istorijskoj i temeljnoj demokratskoj tekovini, novija briselska praksa svedoči dvojako. Najpre, zanemarujući iskazanu izbornu volju građana u nizu država članica EU, ali i preteći pojedinim „neposlušnim“ državama kako će im, preko famoznog 7. člana Lisabonskog sporazuma (uspostavljen je pre 17 godina kao oruđe kojim EU može da kazni sve države članice) suspendovati pravo glasa, što dalje znači i da će ih ostaviti bez ogromnih materijalnih sredstava iz briselskih fondova. Primer za prvu veliku ravnodušnost svet je gledao prateći mučnu sudbinu nasamarenih glasača Grčke, koji su verovali da će ih sa Sirizom ogrejati sunce drugačijeg života, potom i nekih drugih zemalja, među njima i vazda pedagoškim packama izloženih svojeglavih političkih „subjekata“: Mađarske, Češke, Slovačke. U svojevrsnom političkom spektaklu, igranom krajem minule godine, javnost je naučila i značenje termina nuklearna opcija EU, a žrtva je umalo bila nepokorna Poljska. Gnevni savet briselskih staraca, ocenivši naime kao nedopustivu ideju Poljaka da bi oni sami, a ne Brisel, odnosno Berlin, odnosno Vašington, bili kadri da uređuju poslove u svom pravosuđu, zapretio je da će ovoj zemlji (suverenoj!?) koja se drznula da se ne pokorava – oduzeti pravo glasa!
Da li je danas, za razumevanje pojmova koji su u javnoj svesti slovili za notorne i poznate, potrebno novo učenje, primereno suštinskoj promeni njihovog značenja? Za one koji se u uslovima nove stvarnosti zaprepašćuju nad činjenicom da se, na primer, bez oklevanja krši izborna volja građana koji su iskoristili svoje bogomdano pravo glasa, objašnjenje je jednostavno: živimo u vreme neoliberalnog totalitarizma, i sve što zbunjuje i što se u predstave o značenju demokratije i njenih rezona ne uklapa neposredno uslovljeno je logikom novog poretka, poretka neoliberalnog totalitarizma, sklonog da destrukciji podvrgne sva pravila koja nije sam stvorio!
Jezgrovito objašnjenje kojim na e-portalu Naša revolucija usmeravaju na snalaženje „u vremenu i prostoru“ novog doba, pojašnjava da današnju fazu neoliberalnog kapitalizma karakteriše disciplinovanje i nadgledanje podanika što prerasta u neoliberalni totalitarizam. „Često se u istom smislu koristi pojam ’Vašingtonski konsenzus’ koji definiše neoliberalni program kao program metodološke destrukcije kolektiva pri čemu se glorifikuje atomizacija svih nas, izolovanje jednih od drugih, kao i uništavanje prava i potreba zajednica do nivoa države. Neoliberalizmu nije potrebna država, potrebna je vlast korporacija.“ Političkom i drugom kapacitetu Evropske unije nije dakle potrebna populacija svesnih građana sklonih da kritički misle, a potom i na svoju polzu iskoriste pravo glasa! Na neuporedivo većoj ceni, u novom evropskom poretku, jesu snage nacionalnih oligarhija i marioneta kadrih da oposle zaposedanje i kontrolu poslednjih neobnovljivih resursa!
Kao poseban kuriozitet uočava se činjenica da pravila neoliberalnog totalitarizma važe jednako neumoljivo i za zemlje poput Srbije, dakle one koje (ranije se to verovalo) nisu pod neposrednom kontrolom Brisela. Najnovije poruke EU Beogradu mogu da se svrstaju u geopolitički kopernikanski obrt: upozoravaju srpsku državu da i ne pomišlja da svoja prava u odnosu na Brisel može da koristi u punom opsegu. Dakle i u slučaju Srbije, svejedno što nije članica EU, pravo glasa i slobodne volje važi ne kao apsolutna već samo kao uslovljena kategorija. Šta to u ovom trenutku konkretno znači, objašnjeno je nedavno, posle Samita EU – Zapadni Balkan. U paradigmatičnom osvrtu „nepristrasnog“ komentatora Kristofa Hazelbaha (za Dojče vele), koji praktično sugerišući da zemlje Zapadnog Balkana ne bi trebalo nikada da budu primljene u punopravno članstvo EU, zaključuje: „EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan, niti sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine, zbog čega cilj mora da ostane tesna veza – ne puno članstvo već partnerstvo slično onome sa državama sporazuma EFTA (Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn). Ono bi podrazumevalo ekonomsku saradnju, kao i mnogostruku podršku, ali ne i pravo glasa.“ Obratimo pažnju na autorovo poentiranje: ne i puno pravo glasa! Da li je uopšte paradoks što najvažniju poruku Hazelbahovu – da Srbija ne sme da odustane od EU malo ko doživljava kao izraz podrške. Pogotovo ne – kao manifestaciju prijateljstva.
[/restrict]
