ALEKSANDAR SAŠA GAJIĆ – Ako je rokenrol mrtav, ko će preživeti?

Pokušaj kreativnog podviga da se kroz muziku prevladaju antinomije zapadne „faustovske“ civilizacije, te okviri koje zadaje njegov establišment, u svom krajnjem ishodu doživeo je očigledni neuspeh. Ovo se nije desilo slučajno, jer je zadatak bio kolosalan a slabosti njegovih pobornika mnogobrojne

Dr Aleksandar Saša Gajić je viši naučni saradnik Instituta za evropske studije čija se istraživanja kreću na prostoru društvene i pravno-političke teorije, međunarodnih odnosa i studija kulture. Svoje radove, analize i oglede objavljuje u stručnoj periodici i brojnim pisanim medijima. Autor je knjiga Nova velika igra, Korporativna nostalgija, Duhovne osnove svetske krize, Ideja svetske države, Ogledalo vladara: Konstantin Mihailović i Makijaveli, U vrtlogu tranzicije, Heroji i antiheroji, Novi feudalizam. Njegova najnovija knjiga Zvuk i zajednica („Katena mundi“, 2017) bavi se duhovnom kontekstualizacijom rok muzike i rok kulture, u doba kada rokenrol kao pogled na svet i način života sve brže nestaje sa našeg obzorja.

Od stanja muzike u jednom društvu zavisi stanje tog društva, znali su i Platon i Konfučije. Zašto je tako?

U svojoj osnovi muzika je odnos, izraz težnje ka povezivanju života. Betoven je rekao da je zvučnost, talas, prava slika života, da život po prirodi podseća na vibriranje tonova, a čovek na žičani instrument. Muzika teži smislenom emotivnom odnosu između ljudi kojim se želi trajati. Kao takva ona se odražava i na društvo.

Stabilizujuća snaga muzike koju je Pitagora – otkrivajući numerološku potku muzičke harmonije – nazivao „uravnoteženje suprotnosti“, bila je poznata od najranijih vremena, kao i zaziranje od njene ambivalentosti u odnosu na temelje društva i promena koje donosi vreme. Drugim rečima, muzičko izražavanje može da ima i stabilizujuću i destabilizujuću, i terapeutsku i razjarujuću, pa i razarajuću ulogu.

Snaga muzike proizlazi iz njene prirode: iz činjenice da je njen osnov nevidljiv, najmanje tvaran i prostoran gledajući ga u odnosu na sve druge vidove ljudskog stvaralaštva. Muzička „telesnost“ – ritam – jeste matematičko-numerička, vremenska, a tek posredno prostorno iskaziva, dok je muzička sadržina – melodija – psihološko-rezonantni, energetski talas koji pripada sferi unutrašnjeg života. Sve to čini muziku pogodnom da bude nosilac dubinskih značenja, smislova „iza“ i „ispod“ površine vidljivog a na njih rezonantnog, „vibrirajućeg“ sveta. To muzici daje sposobnost intuitivnog iskoračavanja iz vidljive stvarnosti i otvara joj mogućnost da ide ispred svog vremena, to jest i da predviđa i da utiče na društvene tokove.

[restrict]

Rokenrol na svojim počecima ima legendu o Robertu Džonsonu, delta bluzeru koji je napravio pakt sa đavolom da bi odsvirao nemoguće. Onda je došao Džejms Din, sa onim: „Živi brzo, umri mlad, budi lep leš.“ S druge strane, rok je bio velika potraga za obnovom zajednice. Put je vodio između kreativnosti i nihilizma. Gde je doveo putnike?

Rokenrol je najvažniji vid popularne muzike 20. veka u kojoj se ogroman kreativni potencijal mlade generacije našao uklešten između glavne antinomije modernosti – želje ka ličnom ostvarenju i težnje ka zajednici. Kako modernost ličnu realizaciju preusmerava najviše u pravcu egoizma i nihilizma, a težnju ka zajednici svodi na puke organizacione forme, pozicija „rokenrol generacije“ – i pored velike želje da se kroz kreativnost realizuje i lično ostvarenje i zajedništvo – pokazala se tragičnom. Pokušaj kreativnog podviga da se kroz muziku prevladaju antinomije zapadne „faustovske“ civilizacije, te okviri koje zadaje njegov establišment, u svom krajnjem ishodu doživeo je očigledni neuspeh. Ovo se nije desilo slučajno, jer je zadatak bio kolosalan a slabosti njegovih pobornika mnogobrojne. Neki među putnicima ove „poslednje velike zapadne avanture“ – a rokenrol to jeste bio – postali su žrtve sopstvenog egoizma i razuzdanosti, dok su neki među njima uspeli da stvore značajan opus koji će ostati deo opšteg muzičkog nasleđa a koji je pomogao njihovim sledbenicima da nastave traganje za osmišljenim životom. Mnogi među njima, svakako, odustali su pred životnim izazovima od težnje za iskrenim, neposrednim življenjem koje je veličao rokenrol. Neki su, međutim, istrajali i nastavili kretanje tim putem. Videvši slabosti samog rokenrola i stranputice kroz koje je zapadni mejnstrim usisao najveći deo rok muzike i iscrpeo joj energetske potencijale (ostavivši samo praznu formu koja služi za puko bogaćenje i simuliranje težnje ka zajedništvu), ovi pojedinci su počeli da se okreću predmodernim vidovima duhovnosti kako bi „nadogradili“ tipične rokerske težnje ka iskrenosti i autentičnosti. Nije nimalo čudno npr. što je jedan značajan deo sadašnjeg srpskog monaštva i nacionalne inteligencije, onaj koji sada već uveliko pripada srednjoj generaciji, stasavao u okvirima rokenrola, uspeo da izdrži brojna iskušenja koja su ga pratila, i što je najvažnije – da iz tog iskustava izvuče značajne pouke.

Jedan od konstitutivnih mitova rokenrola je mit o pobuni. Kako se to uklapa u činjenicu da je pobuna brzo komercijalizovana, i postala izvor prihoda industrije zabave? Tipovi iz „Rolingstonsa“, recimo, nikad nisu prestali da glume pobunjenike, iako odavno nose titule „vitezova Britanske imperije“. Ko je tu koga varao?

Buntovnička dimenzija rokenrola direktno je proizlazila iz nezadovoljstva tadašnjih mladih generacija ukupnim stanjem na Zapadu – i međuljudskim odnosima, i socijalnim stanjem, i političkim prilikama, i kulturom. Mladi su u svetu odraslih prepoznavali licemerje, oportunizam i izdaju svih ideala zarad uklapanja u šablone „vrlog novog sveta“. Takvo generacijsko buntovništvo bilo je jasno razumljivo i dobrim delom opravdano. Problem je što su mnogi među pobornicima rokenrola pokazali iste slabosti kao i očevi protiv kojih su se bunili, dok su se neki među njima vremenom pokazali još mnogo gori i licemerniji. Prodaja ideala za slavu i bogatstvo samo je najbanalniji vid sunovrata brojnih rok zvezda. Glumljenje pobune koje je usledilo nakon pacifikacije roka iz njegovog ranog, najkreativnijeg perioda, predstavljalo je i prevaru publike i izdaju samih sebe. Sigurno je toj višestrukoj izdaji prethodio i niz samoobmana onih koji su se prodali a nastavili da glume buntovnike, podupirući jedan truli korporativni pogled na svet koji ništi svaku posebnost i verodostojnost. Tako smo došli do situacije da su npr. U2 već više decenija istaknuti portparoli globalističkih elita koji „terciraju“ Sorošu, dok su fabrikovane zvezde „Em-Ti-Vija“ glavne potpore iluzije da je globalizovani, ultraindividualistički Zapad još uvek stabilan i prosperitetan. Najžalosniji su samoobmanuti pobornici današnjih žanrovskih rok surogata. Oni ispovedaju sva opšta mesta globalističkog indivudualizma, ljudskopravaštva i „transdženderizacije“ koje zatomljavaju svaku verodostojnost i koje održavaju njegove poklonike u kolopletu umišljene samoizabranosti i straha od svega što izmiče spoznajnim horizontima fabrikovanih političko-korektnih životnih stilova. Izbor saobražavanja ovim surogatima je kukavički izbor dobrovoljnog ropstva.

Presli, hipi revolucija, psihodelija, hevi metal, pank, novi talas, pop-rok devedesetih i, po vama, kraj… Da li je rokenrol mrtav? I na šta ukazuju tolike smrti velikih rok zvezda, što su nestale u vrtlozima muzike koja nije bila samo muzika?

Rokenrol je prošao svoj dug razvojni put u kome je, ubrzano, ponovo proživeo sve kreativne faze zapadne kulture od srednjeg veka do kraja postmoderne, da bi se na kraju zaglavio u plićaku sopstvenih žanrovskih reciklaža i manirizma. Njegovo pretvaranje u korporativnu popularnu muziku predstavlja nesumnjivi kraj rokenrola, ali je to umiranje jedan dugotrajan proces uvučen u ciklizam moderne industrije zabave koja mu daje neophodnu infuziju i „drži ga na aparatima“. Naravno, zanimljiva muzika i pojedini kvalitetni autori uvek će povremeno iskrsavati, dokle god je sveta i veka. No jedno tako energetski i kreativno moćno, ekspresivno usmerenje čitavih generacija kroz „svoj zvuk“ – kakav je bio rokenrol u svojim mladalačkim danima – teško da se više ikada može ponoviti.

Što se tiče pitanja na šta ukazuju smrti mnogih rok zvezda, stvari stoje na sledeći način: osim kada su one (a neretko su bile i to) neželjene posledice razuzdanog života, ove smrti, tačnije samoubistva generacijskih rok predvodnika pokazuju se kao svesno odbacivanje uloge koju su nametnuti imidž popularne zvezde nalagali. Radi se o svojevrsnom autodestruktivnom otporu prema onome u čega se neretko izvrće život rokera. Dimenzija protivljenja kao važna karakteristika „rokenrol samoubistva“ njegovih predvodnika jasno nam otkriva paradoks: vreme je potvrdilo kako pridržavanje za fabrikovane imidže i neumereni „rokenrol lajfstajl“ – i to gotovo uvek neminovno nauštrb kvaliteta muzičkog izraza i potrage za verodostojnošću i zajedništvom – u svom krajnjem rezultatu pokazivao kao potpuni promašaj i praznina. Takav život je, zapravo, jedno produženo, egoističko umiranje u okoštalim predstavama o sebi kao „zvezdi“. Njemu nasuprot stoji samoubilački rokenrol čin u kome se meša otpor ovakvom životu „bez supstance“. Svestan svoje nemoći i podložnosti, stvaralac to ne može da prihvati i podnese, i zato pribegava drastičnom, samouništavajućem činu.

Ima li nade da neki zvuk može da obnovi zajednicu, naročito danas, kad je zajedništva manje nego igda?

Gledano u užem, strogom smislu – ne, jer to prevazilazi domete muzike i zalazi u prostore duhovnosti, sa one strane fizičkog. Muzika po svojoj prirodi nije duhovna u pravom smislu te reči: ona ne može sama da dosegne onostranost, ali može da stvori podlogu za težnju ka njoj. Muzika jeste prenosnik emocija, od onih neposrednih, ispovednih, do onih vertikalno usmerenih, molitvenih. Zbog toga, u širem smislu gledano, muzika može da igra pozitivnu obnoviteljsku ulogu kao jedno važno pomoćno sredstvo, jer je ona uvek bila važan deo kulta zajedničarenja kojom se izražavaju emotivni naboji koji deluju u ljudima i među ljudima. Nije slučajno veliki značaj muzike u različitim kultnim ekstatičnim obredima, pa i u i onim liturgijskim, kao i pri onim svakodnevnim, repetativnim poslovima gde muzika ima ulogu povezivanja ljudi uz pomoć koje se oni izdižu nad sivilom svakodnevice i težinom fizičkog i umnog rada. Kada je, međutim, vid verodostojnog zajedništva među ljudima začet i ostvaruje se, tada muzika može da poprimi ulogu njegovog daljeg projavljivanja u najrazličitijim i najkreativnijim izdanjima.           

[/restrict]