KOSOVO I METOHIJA – O ČEMU SE GOVORI, A O ČEMU ĆUTI

Ako je isticanje potrebe za potpisivanjem „sveobuhvatnog obavezujućeg pravnog dokumenta“ znak da i tzv. međunarodna zajednica drži do prava i pravne zasnovanosti odnosa, zašto onda ne zahtevati da se izvrše neizvršene obaveze prema Srbiji na osnovu Rezolucije SB 1244?

Govori se da zamrznuti konflikt nije dobar po interese Srbije, ali se ćuti da bi pregovorima po dosadašnjem šablonu Srbija mogla više da izgubi nego da dobije. Ćuti se da bi, sudeći po dosadašnjem toku i rezultatima pregovora, zbog duboke sistemske krize i podela unutar EU, moglo doći do toga da Srbija nepovratno isporuči sve što se od nje zahteva a da ne dobije ništa.

Ćuti se o pitanju – da li je u uslovima sistemske krize i produbljivanja podela unutar EU, u uslovima najdubljih promena u rasporedu moći na globalnom planu i produbljivanja nepoverenja i konfrontacije Zapad–Istok moguće obezbediti pravedno, stabilno i održivo rešenje za status pokrajine Kosovo i Metohija.

Ćuti se o istini da je za ključne zemlje Zapada, kojima je Srbija briselskim formatom pregovora prepustila rešavanje svog životnog pitanja statusa Kosova i Metohije, prihvatljivo samo rešenje koje je u funkciji njihove konfrontacije sa Rusijom i Kinom. To je suprotno vitalnim interesima Srbije zato što isključuje ravnotežu, pravo, pravdu i održivost.

Govori se o potrebi pravednog rešenja kojim bi svaka „strana“ nešto dobila, odnosno izgubila, ali se ćuti da je Srbija do sada tzv. briselskim pregovorima samo isporučivala svoja prava i interese a da ništa konkretno nije dobila, što vodi zaključku da danas ne postoje uslovi za uravnoteženi i pravedni kompromis koji bi vodio održivom miru i stabilnosti.

Govori se da se jednostrani ustupci, uzmicanja i odricanja od prava koja Srbija ima na Kosovu i Metohiji čine zbog mudrosti, hrabrosti i dobrobiti Srbije i srpskog naroda, a ćuti se da je to rezultat najgrubljih pritisaka Zapada, pre svega SAD, VB i Nemačke i njihove strategije razbijanja i slabljenja Srbije i srpskog naroda kao političkog faktora na Balkanu.

[restrict]

Govori se da je Srbija sve jača i sve poštovanija, a ćuti se o tome da nikada nije toliko ponižavana, obmanjivana i ucenjivana kao danas. Nedavno režirano iživljavanje nad predstavnikom Vlade Srbije Markom Đurićem i nad desetinama predstavnika srpskog naroda u Kosovskoj Mitrovici pokazuju istinski odnos relevantnih faktora prema Srbiji.

Govori se da je sa NATO-om zaključen sporazum da neće dozvoliti da bilo čija (vojna) čizma kroči na sever pokrajine dok KFOR, čiju glavninu čine NATO trupe, obezbeđuje da „Rosu“ baš na tom delu Pokrajine višekratno demonstrira snagu, naoružanje i opremu dobijenu od NATO.

Sa visokih državnih nivoa se govori o tzv. statusnoj neutralnosti EU i Euleksa iako je svakome živom vidljivo da se radi o neviđenom licemerju jer EU i Euleks na Kosovu i Metohiji danonoćno, planski izgrađuju novu članicu NATO-a i UN, iscrtavaju nove granice, konsoliduju etničko čišćenje i potiskivanje srpskog naroda na sever.

Govori se o odlučnosti da se uz posredovanje EU postigne istorijski dogovor koji će obezbediti mir i stabilnost i osloboditi buduće generacije od velikog tereta i mogućih sukoba. Ćuti se da je format pregovora u Briselu jednostran, da ne obezbeđuje poštovanje osnovnih principa, interese i prava Srbije, da je EU u dubokoj krizi i da, shodno tome, ne postoji mogućnost da taj format ikada dovede do uravnoteženog, pravednog i trajno održivog rešenja.

Ćuti se da EU najgrublje zloupotrebljava težnju Srbije za članstvom, da bi je uvukla u iscrtavanje novih granica, ilegalno stvaranje nove države na delu svoje državne teritorije, novu deobu srpskog a ujedinjavanje albanskog naroda, amnestiranje NATO od odgovornosti za zločin agresije i smanjivanje podela unutar same EU.

Ćuti se da su trend i rezultati dosadašnjih pregovora demaskirali politiku nametanja Srbiji neprincipijelnog, nepravnog i nepravednog rešenja koje odgovara geostrateškim interesima glavnih aktera, posebno njihovoj konfrontaciji sa Rusijom. Ćuti se da EU, kao posrednik, nije opravdala poverenje već se kompromitovala kao faktor naknadne legalizacije kriminalne secesije i da je jedini principijelni izlaz iz sadašnjeg ćorsokaka – vraćanje pregovaračkog procesa pod okrilje Saveta bezbednosti i u okvire rezolucije SB UN 1244 kao trajne i nezamenljive osnove principijelnog rešenja.

Govori se da je cilj pregovora postizanje istorijskog pomirenja između srpskog i albanskog naroda, a s druge strane ispravno se konstatuje da mi u stvari ne pregovaramo sa Albancima već sa SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom. Ćuti se da su takav format pregovora i cilj „istorijskog pomirenja“ međusobno suprotstavljeni. Veliki upravljaju krizama i konfliktima a ne rešavaju ih, pogotovo u sadašnjim uslovima globalne konfrontacije.

Govori se da je pregovaračkim poglavljem 35 prihvaćena obaveza zaključivanja „sveobuhvatnog, pravno-obavezujućeg dokumenta“ između Srbije i Pokrajine Kosovo i da se radi o „praznom belom papiru“ čija je buduća sadržina potpuno nepoznata. Ćuti se kako je uopšte moguće da se unapred prihvati obaveza države da će potpisati dokument čija sadržina nikome nije poznata?

Govori se o obavezi Srbije da sa „Republikom Kosovo“, koju ne priznaje i koju nikada neće priznati, zaključi novi „sveobuhvatni pravno-obavezujući dokument“, a „gromoglasno“ se ćuti o tome da rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 nije izvršena ni u jednom delu koji se tiče prava Srbije i srpskog naroda, iako se radi o sveobuhvatnom opšteobavezujućem pravnom dokumentu najvišeg ranga u hijerarhiji međunarodno-pravnih dokumenata.

Govori se da su ranije vlasti učinile kardinalne greške, najpre time što su se na pogrešan način obratile za savetodavno mišljenje Međunarodnom sudu pravde, a potom time što su tzv. „zajedničkim predlogom“ (Srbija, EU) Rezolucije Generalnoj skupštini UN omogućile premeštanje pregovora u Brisel, uz „dobre usluge“ EU, što je tačno. Ćuti se, međutim, da ni mišljenje Međunarodnog suda pravde ni Rezolucija Generalne skupštine UN o uslugama EU, nemaju obavezujući, već savetodavni karakter i da ne sprečavaju Srbiju da ispravi greške. Greške prethodnih vlasti su za svaku osudu, ali one teško mogu biti opravdanje za takve ili veće greške danas ili u budućnosti.

Pogotovu se ćuti, da savetodavna mišljenja i savetodavne odluke bilo kojeg tela ili organa UN ni na koji način ne zadiru u ovlašćenja Saveta bezbednosti  niti u pravnu snagu rezolucije SB UN 1244. 

Ćuti se da je Savet bezbednosti najviši organ odlučivanja o pitanjima mira i bezbednosti u svetu i da jedino on može ukinuti, ili izmeniti rezoluciju 1244.

Dugo i sistematski se govori da je Kosovo izgubljeno, da vlast „samo spasava što se spasti može“, govori se o teškoj pregovaračkoj poziciji, o realnostima na terenu, o greškama u istoriji, o iluzijama, zabludama i mitovima, o neshvatanju pravih vrednosti i interesa. Javnost se neprekidno bombarduje katastrofičnim prognozama ukoliko se hitno ne promeni svest nacije, obezvređuju se istorija, Ustav, nacionalne osobine naroda. Umesto trajnih kulturnih, moralnih, duhovnih, istorijskih i principijelnih merila, nude se isključivo ekonomistički, trgovački, dilovski, selektivni prilazi i kriterijumi. Kao da se planirano kalkuliše na njihovu prijemčivost kod osiromašenog i prozapadnom propagandom pometenog stanovništva. Zaprepašćuje apsolutno odsustvo napora da se pronalaze, ističu i koriste bilo koji argumenti i činjenice koje idu u prilog jačanja pregovaračke pozicije Srbije. Kao da su za vlast najveći problem  pogrešna svest i vrednosni sistem sopstvene nacije, a ne antisrpska geopolitika naših zapadnih partnera. Pogotovu se ne vide napori da se istražuju i nalaze novi, manje poznati argumenti za ojačavanje pregovaračke pozicije. Ta jednostrana usmerenost političke i većeg dela intelektualne elite na isticanje i visoko rangiranje svega što je loše za pregovaračku poziciju Srbije, a totalno odricanje od svega što joj ide u prilog, profiliše se kao pojava bez presedana u novijoj svetskoj istoriji.  

Ako je isticanje potrebe za potpisivanjem „sveobuhvatnog obavezujućeg pravnog dokumenta“ znak da i tzv. međunarodna zajednica drži do prava i pravne zasnovanosti odnosa, zašto onda ne zahtevati da se izvrše neizvršene obaveze prema Srbiji na osnovu Rezolucije SB 1244? Ako se to nekome ne sviđa, ne odgovara nečijim interesima, zašto bi to za Srbiju bio argumenat za povlačenje, ili odustajanje od prava? Ako bi se Srbija pomirila, prešla preko ignorisanja i kršenja rezolucije SB UN 1244 koja joj garantuje suverenitet i teritorijalni integritet, a za Kosovo i Metohiju predviđa autonomiju u okviru Srbije, ko bi i na osnovu čega ponudio kredibilne garancije da bi se ispoštovale odredbe eventualnog novog „sveobuhvatnog pravno-obavezujućeg dokumenta“?

Govori se o značaju Prvog briselskog sporazuma o principima i posebno o njegovim odredbama o ZSO. Čak se taj sporazum poredi sa Dejtonsko-pariskim sporazumom što je, blago rečeno, bilo zaletanje i preterivanje (Jedino?). Sada kada je postalo jasno da je Srbija 2013. navučena da potpiše nešto što se, posle pet godina, pokazalo kao prevara, nastavlja se ubeđivanje javnosti da treba potpisati novi „sveobuhvatni pravno-obavezujući dokument“. Nije li to ipak previše?

Govori se da moramo sačuvati naš narod na Kosovu i Metohiji. U redu, svakako. Ostavljajući, za trenutak, na stranu pitanje da li smo prihvatili da srpski narod na Kosovu i Metohiji bude talac samovolje prištinske vrhuške (odnosno njihovih pokrovitelja) pa narod možemo štititi jedino beskrajnim uzmicanjem i ispunjavanjem svih želja te vrhuške – postavlja se po ko zna koji put pitanje – zašto se tako uporno i tako dugo ćuti o pravu 250.000 prognanih Srba i drugih ne-Albanaca na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u njihove domove i na njihova imanja? Kome je i zašto neprijatno da insistira da se i o tom prvorazrednom suštinskom interesu Srbije i srpske nacije pregovara? Povremeno se, tu i tamo, može čuti poluglasno „objašnjenje“ da je to pitanje pokretano, ali da „druga strana“ ne prihvata da o tome razgovara. Kakav je to argument, koliko i čega sve treba da se odričemo da bismo čuvali epitet fleksibilnih, tolerantnih, odgovornih, mudrih, hrabrih, predvidivih Evropejaca?! … Da li to znači da je Srbija dužna da pregovara samo o onome što je interes „druge strane“? Kakva je to budućnost u ime koje Srbija treba da se saglasi i sa etničkim čišćenjem većeg dela svog naroda sa Kosova i Metohije? Sa kim i u ime kojih to „zajedničkih vrednosti“ Srbija pregovara ukoliko tu obavezu prema srpskom narodu ne žele da izvrše ni EU, ni SAD, ni Nemačka, ni Francuska, ni Italija, ni Euleks, ni UNMIK, ni KFOR, ni NATO, ni OEBS? … Nadam se, da se neće naći neko ko bi potegao tako uverljive „argumente“ kao što su – pitanje je koliko je njih zainteresovanih za povratak, pitanje je ograničenih finansijskih sredstava i tome slično.

Govori se da ekonomski razvoj, investicije, zapošljavanje, plate, penzije i, uopšte uzev, „bolji život naroda“ zavise od rešenja „zamrznutog“ kosovo-metohijskog konflikta. Ne kaže se od kakvog rešenja sve to zavisi, ali se ipak dovoljno jasno poručuje da sve to zavisi od rešenja koje je po volji SAD, VB, Nemačke, odnosno po meri njihovih geopolitičkih interesa. Direktnije rečeno, to je – nezavisna država „Republika Kosovo“, članica UN, OEBS, NATO, UNESKO, sa izgledom za ujedinjenje sa Albanijom i formiranje tzv. Velike Albanije. Na drugoj strani, to su manja Srbija, narušeni odnosi sa Rusijom, nova fragmentacija srpskog nacionalnog bića, novi separatizmi.

Govori se da je Srbiji najvažniji cilj pregovora pod okriljem EU – mir, stabilnost i razvoj. Ćuti se da mir posle agresije NATO 1999. protiv Srbije (SRJ) nije postignut pregovorima sa EU, već pregovorima u kojima su učestvovali: SRJ, SAD, Rusija, EU, G8 i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Uslovi, pretpostavke mira potvrđeni su rezolucijom SB UN 1244. Ćuti se da osnovu mira čine Sporazum Milošević, Ahtisari, Černomirdin, od 3. juna, Vojnotehnički sporazum, od 9. juna i rezolucija SB 1244, od 10. juna 1999. Ćuti se da jedino ta međusobno integrisana dokumenta predstavljaju osnovu održivog mira, stabilnosti i razvoja, ne samo u regionu već i u Evropi i da ne postoje niti u buduće mogu postojati multilateralni, bilateralni, ili bilo koji drugi dokumenti, koji bi po pravnoj ili političkoj snazi i održivosti bili iznad rezolucije SB 1244, kao što ne postoje ni načini da se Srbija, dobrovoljno ili pod pritiscima, odrekne od rezolucije Saveta bezbednosti UN.

Ćuti se da bi guranje u stranu, ignorisanje ili odricanje od rezolucije SB UN 1244 bilo ravno odricanju od mira i stabilnosti u Evropi.  

[/restrict]