Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu šljivu izmislili su naši neprijatelji, ali su se grdno prevarili jer će Srbija ipak opstati uprkos svim nedaćama“, objašnjavao je 2012. godine Jovan Tarabić, poslednji potomak (preminuo 2014) čuvenih proroka Miloša i Mitra Tarabića, tvoraca „Kremanskog proročanstva“. Premda legenda ovim tvorcima sage o budućnosti sveta i srpskih naraštaja u njemu pripisuje da su izgovorili kako će „doći vrijeme kad će Srba ostati za pod jednu šljivu“, Tarabić sa kojim se ugasila loza zlatiborskih jasnovidaca bio je, rekosmo, kategoričan u negiranju zloslutnog proročanstva o nestajanju naroda. Sami Srbi, sa svojstvenim karakternom opuštenošću, pomalo i bahatošću, ovo upozorenje – navodno deo kremanskih poruka za budućnost – prihvatali su kao činjenicu svog folklora, bezmalo kao jedan od mitova koji govori o izuzetnosti i usudu odabranih, ali koji se – razume se – neće i doslovno ostvariti. I upravo kada se činilo da su ravnodušnost ili podsmeh jedini umesan odgovor koji racionalni duh savremenika može iskazati prema metaforičkim porukama predanja, mit o šljivi počeo je da „radi“.
„Pokazatelji govore da u jednom trenutku nas neće biti i nećemo imati dovoljno građana da opstanemo kao država.“ Ovu naizgled tarabićku tvrdnju nije izgovorio savremeni profet već je to prošle nedelje rekao Zoran Đorđević, srpski ministar za rad i socijalnu zaštitu. Tema opstanka, tema izuzetno teške demografske situacije, zapravo nestajanja srpskog naroda, postala je tako proteklih dana, celishodno koliko i neočekivano, jedna od najaktuelnijih i najvažnijih tema u političkom i društvenom životu zemlje. „Činjenice su“, kako kaže ministar, „upalile crveno svetlo.“ Alarm koji upozorava da kao narod lagano – nestajemo, aktivirao je i predsednik Srbije, predočavajući, u vanrednom obraćanju naciji, mračnu demografsku sliku savremene Srbije, o kojoj svedoče porazne brojke među kojima je i to da svakog dana ,,gubimo“ 107 ljudi, da stanovništvo gubimo već 67 godina, a da za 27 poslednjih godina imamo negativni prirodni priraštaj!
Reč je o tokovima života koji traje decenijama, mi smo kao narod unekoliko i bili svesni šta se događa, ali – previđali smo to ili zapostavljali, sve do ovog trenutka, kada nam je u lice sasuto: Srba je sve manje!
Šta se tokom proteklih decenija minulog i ovog veka događalo sa srpskim narodom, i kako razumeti razloge za njegovu dramatično silaznu demografsku putanju? Šta određuje i stvara ovu situaciju nacionalnog tragizma, zapanjujućeg odsustva volje i biološke snage kakvo ranijim generacijama Srba nije bilo svojstveno? Snalaženje u ovim pitanjima verovatno je poduhvat koji prevazilazi snage i moći bilo koje političke i upravljačke garniture, ali pravi dogovori na rečena pitanja, te razumevanje kompleksnih razloga koji vode prema metaforičnoj „šljivi Tarabića“, odrediće i meru uspeha programa i akcija koje u ovom trenutku najavljuje i preduzima srpska vlada i tim na čije čelo je stao predsednik zemlje. Da li je dovoljna snažna finansijska podrška koju je najavio Aleksandar Vučić, obećavši, između ostalog, da će majka koja rodi treće i četvrto dete imati 30.000 dinara mesečno od države u periodu od 10 godina? Nesumnjivo da uslovi teškog siromaštva kojem je izložen veliki deo srpskog naroda odlučujuće utiču na izbor i volju za stvaranje potomstva, ali iskustvo, životni primeri i poređenja situacija u različitim sredinama i narodima, čak i u različitim okolnostima u kojima živi srpski narod, govore pak da i materijalni momenat ne mora biti odlučujući! Otuda ubeđenje i upozorenje da „celo društvo, a ne samo srpska Vlada“ mora biti u službi ideje o popravljanju nataliteta i demografske budućnosti zemlje.
Da li je jedno od pitanja o kojem bi trebalo da razmisli „celo društvo“, a pre svih državni stratezi koji usmeravaju ovu – natalitetsku i druge politike i pravce, trebalo da bude i vrednosni sistem društva koje se u Srbiji danas stvara i koje će se graditi ubuduće? Može li neoliberalizam, kao sistem kome ideološki i politički stremimo i za koji smo se navodno svojevoljno i prema slobodnim ubeđenjima opredelili, dakle može li takvo društvo srpski narod usmeriti prema razvoju u kojem će biti voljnog opredeljivanja za stvaranja brojne i snažne porodice? Setimo se, neoliberalna društva i njihovi nazori kao najvišu vrednost slave individualne slobode i prava pojedinca! Ova atomizovana društva ciljano stvaraju uslove koji teže razbijanju porodice! U njima, uporedo sa formiranjem novog morala, teče i zasnivanje filozofije transhumanizma, u kojoj se zasnivanje porodice i rađanje dece i ne doživljava na način primeren tradicionalnom poimanju moralne zajednice i njenih nazora koje (iako narušene) Srbija još uvek uvažava. Ko javno sme da se suprotstavi „misteriji“ neoliberalnog učenja o samodovoljnosti egoistične jedinke (kojoj deca nisu baš sveti cilj), ukoliko ne želi da bude svrstan u retrogradne i zaostale duhove koje je vreme pregazilo!
Srbija, navodno bez rezerve, bez upitanosti ili oklevanja, teži Zapadu, pa samim tim i njegovim – zapadnim vrednostima. Koliko je na tom putu zaglavljena i na mnogo načina usmeravana u „direktivama“ protivrečnim njenom biću, tradiciji, istoriji i kulturi, reklo bi se protivrečnim životu samom? Razmatrajući svoju tragičnu situaciju, suočena sa očiglednim činjenicama veoma zabrinjavajuće demografske silazne putanje (o čemu u ovom broju „Pečata“ posebno pišu Dragomir Anđelković i Filip Rodić), Srbija mora da preispita i svoja tako neupitna proevropska, odnosno prozapadna opredeljenja.
U tom smislu uputili bismo na jedan koristan primer. Slavni srpski umetnik Miloš Šobajić u razgovoru sa novinarem „Sputnjika“ ovih dana analizira odnos zapadnjaka prema Srbiji: „Ambasador Srbije u Parizu Dušan Bataković mi je davno rekao da su mu u NATO-u svojevremeno govorili da Srbiju vide kao jedan veliki Beograd – čak Beograd i Novi Sad zajedno. Četiri miliona stanovnika, jedan super grad, pun radnji, prodajnih prostora, robnih kuća, šopinga. Grad u kome bi mogli, kad god zažele, da zatvore vodu, struju, namirnice. To je želja zapada prema Srbiji.“
Nevezano sa Šobajićevim otkrićem, u pomenutom obraćanju javnosti srpski ministar rada Đorđević rekao je i ovo: „Mi ćemo imati, pokazuju podaci, 3,5 ili 5,5 miliona stanovnika, neko će misliti pa ima nas dovoljno, ali struktura građana u ovom trenutku govori o tome da u jednom trenutku nećemo moći da kao država opstanemo.“
Šta reći, osim da se činjenice ponekad zapanjujuće i „školski“ skladno poređaju! Još samo da počnemo da se ponašamo u skladu s njima, umesto da se usklađujemo s nametnutim zapadnim „vrednostima“.
