Vaclav Dvoržak: Uz Srbe za Kosovo

Česi su se odazvali na poziv da potpišu peticiju kojom naša država povlači priznanje nezavisnosti Kosova. Vlada će morati da uzme u obzir javno mnjenje i ponovo preispita svoju odluku

Razgovarala Nataša Jovanović

Češko priznanje nezavisnosti Kosova rezultat je podmuklog mešetarenja pojedinih političara, u prvom redu Karela Švarcenberga, u to vreme ministra spoljnih poslova koji je ignorisao preporuku češkog parlamenta da vlada ne povlači ovakav potez. On je jednostavno to uradio. Ne skrivam zadovoljstvo što danas Švarcenberg za većinu birača nije opcija u Češkoj, a Zelena partija, koju je u to vreme predstavljao, kao i strana TOP 09 danas nemaju vidljiv glasački potencijal. Ali ako su ti ljudi i njihovi programi prepoznati i kažnjeni prezirom češkog naroda, verujem da bi sada trebalo ispraviti nepravilnost za koju oni snose odgovornost – učiniti sve da se Kosovo vrati u Srbiju, da ga napuste okupacione snage i da se tamo uspostavi vladavina prava u kojoj bi podjednako uživali građani Albanije i Srbije. Svako ko želi da se vrati na Kosovo, u svoj dom, mora se osećati sigurno. Takođe, smatram da se mora zaustaviti otimanje imovine na koju su Srbi imali pravo sve dok u tzv. Republiku Kosovo nije počeo da se sliva novac Evropske unije i NATO-a, glavnog činioca u raspadu Jugoslavije, bombardovanju i podržavanju albanskih terorista na Kosovu, kaže u razgovoru za „Pečat“ Vaclav Dvoržak, češki reditelj, autor filma „Oteto Kosovo“.

 Pokrenuli ste peticiju kojom se traži povlačenje priznanja Kosova. Koliko vaši sugrađani imaju svest o tome šta se zaista ratnih godina dešavalo na Kosovu, kako je došlo do proglašenja nezavisnosti, te koju ulogu su u tome imali SAD i NATO… Kako potpisnik vaše peticije doživljava Kosovo? Očito za njega to nije borba za tuđe već više, pravednije interese…

Smatram da je peticija koju smo pokrenuli veoma važna za moje češke sugrađane – kako za one koji su upoznati sa secesionističkim divljaštvom Albanaca i ulogom zapadnih mentora u sticanju nezakonite nezavisnosti, tako i za one koji ne znaju hronologiju otimanja južne srpske pokrajine, ali se odazivaju na reč protest. U peticiji se obraćamo široj javnosti Češke nudeći javni prostor za temu Kosova, za dijalog i negodovanje povodom grubog kršenja međunarodnog prava, nepravde, ratnih zločina albanskih vojnika, grubog mešanja oružanih snaga, kao i agresiju od strane SAD, NATO i EU.

Koliko je za razumevanje onoga što se dešava na Kosovu presudno bilo istorijsko iskustvo Čeha sa Sudetima?

Paralela čeških Sudeta sa srpskim Kosovom je sasvim jasna. Česi imaju istorijsko iskustvo. Kada je pod pritiskom iz Francuske, Engleske, Italije i Nemačke potpisan Minhenski sporazum, Hitler je oteo deo Češke krajine a češko stanovništvo proterao iz pograničnog dela. Česi su imali sreće da su se nakon rata pobedničke sile složile da češki Nemci budu proterani u Nemačku. Tek pola miliona antifašista dobilo je mogućnost ostanka u Češkoj Republici. Takvo rešenje bi mnogi Česi koje poznajem poželeli Srbiji, njenom Kosovu i Metohiji.

Na ovu temu razgovarali ste i sa Vaclavom Klausom i Milošem Zemanom. Kakav utisak ste stekli, da li su oni spremni i na koje načine da podrže vašu inicijativu?

S njima su razgovarali parlamentarci podnosioci zahteva koji su im mnogo bliži. Znam da su se i Vaclav Klaus i sadašnji predsednik Miloš Zeman protivili ideji priznanja Kosova. Nijedan od njih nije imenovao ambasadore na Kosovu, niti prihvatio dolazak predstavnika kosovskih Albanaca u Prag. Kako je Zeman nedavno ponovo pobedio na predsedničkim izborima, očekujem da se o tom pitanju ništa neće promeniti.

Smatrate li da akcija koju ste pokrenuli može bitno uticati na političare u vrhu vlasti da uvaže vaš zahtev i povuku priznanje?

S dovoljnim brojem potpisa, a u ovom trenutku ih imamo više od 10.000, možemo da vršimo pritisak na vladu. Verovatnoća da će vlada povući priznanje Kosova je mala, ali i to što će morati da uzme u obzir javno mnjenje i ponovo preispita svoju odluku smatram značajnim.

Urednik ste on-lajn časopisa koji je posvećen temi Kosova. Koliko ga ljudi prati i za šta se najviše interesuju?

Prosečna dnevna poseta sajta je oko 130 do150 ljudi, što nije mnogo. Ali mi smo specijalizovani veb-sajt gde prisustvo nije najvažniji kriterijum. Informacije koje donosimo nadmašuje druge medije. Naši tekstovi su inspiracija drugim novinarima u češkim medijima, čak i mejnstrim novinarima, koji često od nas preuzimaju čitave tekstove. Ovo smatram velikim uspehom s obzirom na to da su mejnstrim mediji bili apsolutno uporište antisrpske propagande.

Dugo učestvujete u našoj borbi za Kosovo. Kako vam izgleda pozicija Srbije danas u odnosu na pre 10 godina, da li smo bliže ili dalje od toga da vratimo našu istorijsku teritoriju matici?

Srbija je danas u neuporedivo boljoj poziciji nego pre deset godina jer se simpatije ljudi širom Evrope okreću u drugom smeru od postojećih političkih struktura, koje su odgovorne, između ostalog, i za agresiju protiv Jugoslavije i priznavanje Kosova. Mislim da se pitanje Kosova ne rešava preko noći. Duga je to borba koja zahteva strpljenje, ali i dosledan rad i trud svih Srba, uključujući i dijasporu. Za početak treba podsećati svetsku javnost na neophodnost kažnjavanja ratnih zločinaca koji sada dominiraju kosovsko-albanskom političkom scenom. To je uslov za dalji napredak i promene nabolje.

Šta je na Kosovu i oko Kosova ostavilo na vas najjači utisak?

Varvarstvo koje je nepojmljivo civilizovanom svetu i koje je još uvek vidljivo na albanskoj strani. Ugroženost Srba i drugih ne-Albanaca. Očigledno i nedopustivo uzurpiranje imovine. Okrutna drskost agresora. Najviše se divim ljudima koji su se, uprkos ugnjetavanju, vratili svojim kućama, obnovili svoje živote odolevajući teškoćama koje im je život nametnuo. Te ljude treba na sve načine pomagati i to ne samo rečima.