Učitavanje mogućeg smisla – Razmere korupcije

Kod nas je tzv. korupcija postala jedna vrsta sportske zanimacije, svako prepoznaje šansu, pa iako je većina ne koristi, mnogi je bestidno priželjkuju

Svojevremeno sam poznavao knjigovesca Konstantinovića. Imao je radionicu u terazijskom prolazu naspram „Albanije“. Obradio mi je na desetine starih i novih izdanja. Jedanput ga upitah, kako mu, inače, ide posao.

„Dolazi mi, često, da otkažem radnju. Ja vodim uredno računovodstvo, prijavljujem svaku paru, a kad odem u opštinu da platim porez, stojim u redu s lopovima.“

Utaja poreza je bila vesela zanatlijska zabava, podrazumevalo se da je svako ponešto prikrio, a brižnom knjigovescu, odraslom u staroj građanskoj porodici, takvo društvo nije prijalo.

Bilo je to razdoblje socijalističkog, amaterskog lopovluka, zasnovanog na individualnoj smelosti. Imena proneverilaca su se mesecima povlačila po novinama. Slučaj jedne vojvođanske blagajnice koja je sticala milione na mladog ljubavnika pratio sam sa živim simpatijama. Barem je, u toku jedne godine dana, od života nešto videla…

Danas je stanje mnogo gore ili mnogo bolje, zavisi s koje se tačke gleda. Od uvođenja neoliberalnog kapitalizma i političke demokratije i nepošteno poslovanje se demokratizovalo. Samu tržišnu privredu je najavila velika pljačka narodne imovine. Privatizacija je proklamovana kao ideološki program, onako kako je, pola veka ranije, proglašena nacionalizacija. Počelo je razvlačenje Alajbegove slame; višegodišnji trud naroda iznesen je na buvljak, ponuđen u bescenje svetskim i domaćim mućkarošima. Nepošteno poslovanje i nakaradno mudrovanje dobili su epske razmere. Došli su piramidalna štednja, zelenaški krediti, večita zaduženost u „švajcarcima“, sve do nepostojećeg novca koji je u stanju da u nekoliko dana proguta stvarno postojeću milionsku ušteđevinu neopreznih ljudi. Ne možemo ih ni sažaljevati. Ko s đavolom tikve sadi… A kapitalizam je đavolji izum, ko će njega nadlukaviti… Počiva na otimačini i krađi, a opet, u zakonskim okvirima. To ne može svako, niti bilo kako. Kod nas je tzv. korupcija postala jedna vrsta sportske zanimacije, svako prepoznaje šansu, pa iako je većina ne koristi, mnogi je bestidno priželjkuju. Opšte je uverenje, na primer, da su političari lopovi. Oni se sami među sobom tim epitetom obilato časte, i niko se ne buni, niko ne pokreće sudsku parnicu da opere ljagu sa svog imena. Valjda je i ne oseća kao ljagu, nego kao kompliment zavidljivih konkurenata.

Mom prijatelju, vodoinstalateru Mihailu (Mihàilu, kratkouzlazni akcenat na a, a ne Mihaílu, dugouzlazni na i, kako govore na Televiziji, a čuh i Orášac, dugouzlazni, mesto Òrašac, Sreténje umesto Srètenje, kao da ta govorna lica nisu u Srbiji rođena, kao da su s Marsa pala!); Mihailu su, dakle, isplatili obeštećenje za oduzetu zemlju pri izgradnji auto-puta, pa čuh od jednog seljanina: „Drpio lepe pare od države.“ Drpisanje se uvuklo u sluh i duh, u govor, u disajne organe, u osećanje i viđenje života.

Ne, nismo svi postali prevaranti i pljačkaši, daleko bilo, ali smo oguglali na protivzakonite rabote, gledamo ih gotovo saučesnički, sa razumevanjem. Sposobnost prilagođavanja različitim okolnostima i sredinama još kako je važna u borbi za opstanak, pod uslovom da se poštuju neke norme. Jedno je snalažljivost u rešavanju tehničkih pitanja radnog procesa, u proceni korisnih postupaka kako za sebe, tako i za širu zajednicu, a drugo parazitska snalažljivost u traženju rupa u zakonu.

Život je težak, zamršen poduhvat. Traži snagu, izdržljivost, požrtvovanje, dobru orijentaciju u vremenu i u prostoru, napor za održavanje na „tržištu“. Sve te zahteve zadovoljava i usklađuje pošten rad, kad je i ako je pristojno nagrađen. Nasuprot dovijanju trudbenika, stoji strategija neradnika. Njihova snalažljivost se svodi na prljavu igru, na mućku i podvaljivanje. Ako je suditi po sadržaju većine humorističkih TV serija, kao i dela filmske proizvodnje, naše podneblje je puno malih pokvarenjaka, ponosnih na lupeško beščašće. Kao da nam, pri započinjanju posla i zasnivanju odnosa, najpre mućka pada na pamet: izvrdati pravilnik, provući se kroz rupu, prevesti nekog žednog preko vode, prodati rog za sveću, mačku u džaku… Bitange u otmenim vilama postadoše, malo-pomalo, nacionalni heroji u godinama uvođenja divljeg kapitalizma. Smejemo se, sa nešto odobravanja, njihovim ujdurmama i malverzacijama, dajući, nehotice, vidljivo društveno mesto petljancima i malim gadovima.

Od Sremca i Glišića, do Nušića, Ace Popovića, Kovačevića i Pavića, galerija ovakvih tipova gordo defiluje na društvenoj i pozorišnoj sceni. Menjaju se kostimi i dekor, radnja je manje-više ista. Zelenaši, karijeristi poput Vukadina, narodni poslanici i njihove supruge, sreski kapetani i sreski špijuni, nameštaljke u stilu šilo za ognjilo, višestruka preprodaja iste glave šećera – sve je to staro kao i naše životarenje u ovom delu Balkana. Novost je, jedino, odnos publike prema razgaćenoj bratiji. Satirična žaoka je otupela, a izazov poistovećivanja sa društvenim ološem veoma se pojačao. Najzad, u pozorište je išao manji broj građana nego što ih danas gleda televizijske programe. Publika je, vo vremja ono, imala izgrađenije moralne i estetske mere, dok je mali ekran, na kome se Srećko Šojić ponosi pokradenim bogatstvom, dostupan celoj naciji. Čitaoci i gledaoci su se, nekad, ovakvim nakazama smejali sa visine. Danas ih u dobroj meri prihvatamo, ako im i ne zavidimo. Korupcija je dug proces. „Niko nije prekonoć postao veliki pokvarenjak“, napominje, u „Satirama“, Juvenal (60–140 posle Hrista). I poroci traže uvežbavanje i navikavanje, uz odumiranje kritičke distance.

Naši evropski savetodavci, zahtevajući borbu protiv korupcije, imaju na umu sumnjive novčane transakcije, ucene lokalnih moćnika pri investiranju kapitala i podmićivanje. Korumpiranost u glavama i dušama je skrivenija i poganija boljka. Pokvarenjaka je oduvek bilo, ali se znalo gde su i ko su. Danas je svako svakome sumnjiv. Pomerene su međe koje su poštovali naši preci.

Oko 1970. reših da ogradim nasleđeno imanje u rodnom selu. Pored bodljikave žice, bilo mi je potrebno oko 200 bagremovih kolaca. Rekoše mi ime čoveka iz susednog sela kod koga to mogu nabaviti. Ubrzo ga sretoh, na putu; bio je februar, padao je sneg. „Imam to što tražiš“, reče mi, „ali drvo mogu dovesti tek kad se prolepša vreme.“ „U redu, koliko košta?“, upitah. Reče cenu, i ja mu dadoh novac.

U aprilu dođe sinovac sa konjskom zapregom i prvom partijom materijala. „Rekao mi je čika Bogosav da pregledaš svaki kolac, nijedan ne sme biti kriv ili kratak… Kaže da si mu dao pare na putu, bez priznanice i bez svedoka, pa se plaši da se sad ne osramoti.“

Tako je čovek-seljak nekad poštovao sebe, život, novac i rad.

A čovek-građanin?

Našeg stipendistu, školovanog intelektualca, sačekao, u jednoj zapadnoj zemlji, činovnik ministarstva koji dodeljuje stipendije. Doneo mu dokument iz koga se vidi visina stipendije i čekovnu knjižicu sa sto listova.

„Imate na raspolaganju 20.000 dolara. Možete podizati, u jednom mahu, do hiljadu dolara. Ako je suma veća, banka mora sravniti račun sa centralom.“

„Da, ali ovde imam stotinu čekova…“

„Imate, pa šta?“

„I, sad, znači, mogu da pođem po bankama i podignem istog dana 100.000 dolara!“

„Možete, naravno, ali to je krađa. Ja sam vam objasnio kako se čekovi normalno upotrebljavaju, a za to što rekoste, za to je zadužena policija.“

Našem nevoljniku najpre pala na um zloupotreba.