Svetozar Vlajković: Kod nas je pojam “čast” izbačen iz upotrebe

Uistinu, Broz nije imao nikakav lični stav. Da bi neko imao lični stav, treba da bude ličnost. Broz je bio funkcija, a ne ličnost, i kao takav menjao je svoje izjave kako je morao, u zavisnosti od pravca vetrova koji su ga okretali. Kad je dunuo „arnautin“ (zapadni vetar, rečnik SANU) eto nama i Bitefa! Mnoge gadosti su ovde veličane kao svetlosti, isprazni mjuzikl „Kosa“ postao je inspirator promiskuiteta, narkomanije, kiča i telesne štroke. Centar za kontaminaciju dobio je svoje ime časteći se suprotnim predznakom. O uticaju arnautina na zatiranje našeg jezika, na rasturanje porodice kao osnove dobrog vaspitanja i osnove duhovnosti dosta sam pisao, ali šta vredi kad postoji uhodana tehnika prećutkivanja

Razgovarao Vladimir Dimitrijević Fotografije Milan Timotić

Svetozar Vlajković (Beograd, 1938) objavio je dosad 25 proznih dela, pretežno romana, više od 50 dramskih tekstova za pozorište, radio, televiziju. Autor je nekoliko filmskih scenarija i mnoštva eseja. Njegove prve romane uočili su nadrealisti Marko Ristić, Aleksandar Vučo i Dušan Matić, te je među njima bilo reči da ga oglase naslednikom Rastka Petrovića. I kritičari su ga zapazili, najviše kao nosioca urbane proze koja je šezdesetih godina nedostajala srpskoj književnosti. Za njega su bile zainteresovane obe zaraćene struje, i modernisti i tradicionalisti. Ali Vlajković nije hteo da se prikloni ni jednoj ni drugoj, jer je smatrao da umetnička vrednost pripada svima, stoga su ga naprosto sklonili iz svojih vidnih polja.

Svoju novu knjigu „Povratak izgubljenog“ stavili ste u biblijski kontekst priče o bludnom sinu. Zašto je ta Hristova parabola pogodna da se opiše put savremenika do hrišćanske vere?

Moje krštenje u Crkvi Svetog Save u Beogradu, a zatim prihvatanje običaja u proslavljanju hrišćanskih praznika, počevši od Božića i Uskrsa do porodičnog obeležavanja dana Svetog Lazara Četvorodnevnog, nije me učvrstilo kao hrišćanina. Kad bi me neko pitao, odgovarao sam, bez ikakve sumnje, da sam hrišćanin pravoslavne vere. Ali znanje na nivou svesti i ono u dubinama duše ponekad su veoma udaljeni. Parabola Jevanđeliste Luke o bludnom sinu pokazuje kako se čovek olako odvoji od Oca, nerazumno potroši imetak koji mu je dat, a tada započnu jauci. Ova priča je pogodna da se opiše lutanje i opasnost od potpune propasti svakome otpadniku od Boga. Među otpadnicima najbrojniji su takozvani intelektualci. A to su ljudi koji pridaju najveću vrednost obrazovanju i volji da se gospodari sopstvenim životima. Kakva površnost, kakva brzopletost, gordost nadasve, kakvo odsustvo osećajnosti! Takvi znaju da ni vrabac s krova ne padne slučajno, ali misle da je ta istina samo jedna dosetka. Jer većina intelektualaca, ne samo ovde, oslanja se na dosetke, malo ih je koji imaju celovit pogled na svet, a kad do toga dođu, stide se što su nekada sebe smatrali intelektualcem. Taj obrt dođe sa otkrićem da je ljudska mudrost za Boga ludost. U vreme kad sam se formirao, čitavo društvo, izuzev retkih pojedinaca, vrištalo je od bezverja. Nisam ostao imun. Ali postojao je i unutarnji čovek u meni. Taj je bio bogobojažljiv, skroman, ispunjen ljubavlju za ljude, taj nije dozvolio da sasvim propadnem. To sam shvatio tek mnogo kasnije. U međuvremenu, u meni se vodila duševna borba, čije uzroke nisam mogao da otkrijem. A nikoga u blizini da prepozna moje stradanje i da pritekne u pomoć. Nikoga zadugo, ali ne i zauvek. Moj povratak je započeo kad sam se preumio, posle nekoliko događaja koji spadaju u čuda. Metanoja je tajanstvena, ona se pojavi mimo naše volje. Započne povratak. U mom slučaju dugotrajan, srazmeran snazi strasti koje su me vezivale za svet. I posle toliko knjiga, posle toliko lutanja stigao sam i do romana „Povratak izgubljenog“. Da se u meni nije desila promena, ne bih ga ni pisao. A što se kulture tiče, prihvatam mišljenje Anselma Kenterberijskog i Svetog Avgustina: „Verujem da bih znao.“ Najpre vera, onda obrazovanje. Najpre vera, onda kultura.

O 1968. godini ste, ne tako davno, objavili autobiografski roman „Karlote“, o mladoj revolucionarki, saradnici Če Gevare, koju ste, vo vremja ono, upoznali u Parizu. Da li je svet pobunom ’68. postao bolji, ili se još više udaljio od središta?

Karlote je bila devojka jednog oficira iz štaba Ernesta Gevare dela Serne zvanog Če. Kad su ih uhvatili, oficira su pred njom streljali, a njoj dali dvadeset i četiri sata da ode iz Bolivije, ili… Karlote se domogla Evrope, gde su je dočekali snobovi, salonski komunisti i slični levičari. Tražili su od nje da im priča pričice o toj revoluciji dok oni ispijaju šampanjac i slušaju prigodnu muziku. Tih godina sam često bio u Parizu, pa sam se u tom gradu zatekao i u maju 1968. Naleteo sam na prizore studentskih protesta koji su bili brutalno ugušeni. Naravno, nijedan kolovođa nije nastradao. General de Gol, protiv koga je sve to bilo upereno, izjavio je, ponosan na svoju naciju, da Francuska nikad ne ubija svoje Voltere, misleći pri tome na Sartra koji se našao u prvim redovima demonstranata kad je sve počelo. A kad su razjareni studenti počeli da čupaju kaldrmu iz kolovoza i kad su s druge strane krenuli teško naoružani žandari, tog filozofa nisam primetio. Malro je studentima dobronamerno rekao otprilike ovako: barikade su nekada služile da zaustave konjicu, sad postoje mašine koje mogu s lakoćom da probiju sve to što se natrpa na ulici, nemojte da se zanosite. Mnogi studenti su se zanosili, zanosio se i general, koji je dozvolio referendum. Na tom referendumu su ga volteri uz pomoć mase skinuli s vlasti, u znak zahvalnosti što ih je veličao.

U junu sam se vratio u Beograd i gle, tu su naši studenti pokušali neki protest koji se sveo na govorancije u dvorištu Filozofskog fakulteta. Posle iskustva sa majskim protestima u Parizu, ovi beogradski su mi delovali diletantski. To su najbolje potvrdila kozaračka kola nasred trga pošto ih je Broz smirio u nekoliko rečenica, dajući im za pravo da veličaju Marksa, Lenjina i njega, naravno. Tada sam uočio karijeriste koji će kasnije dobiti odgovorna mesta u kulturnim institucijama. Roman „Karlote“ sam napisao zbog jedne rečenice koju je ta mlada žena izrekla, posle svog otrežnjenja: „Jedina revolucija koja se ikada dogodila, i koja traje, jeste dolazak Isusa Hrista.“

Šta je bilo sa šezdesetosmašima? Da li su ostali zatočnici slobode?

Danijel Kon-Bendit sedi u parlamentu, prima platicu, a na nekim drugim tribinama još se bavi De Golom. Alen Filkenkraut je primljen u Akademiju, postao je, eto, „besmrtnik“, čemu je težio i u ono doba kad su silovali studentkinje u policijskim kareima kako bi on i njemu slični mogli da pobede smrt ulaskom u akademije. I ostali su se snašli, stekli su ugled. Sve ugledan do uglednog, a niko zaista ugledan, u smislu da su ih ugledali kao žickaroše tipa Anri-Bernara Levija ili onog „lekara“ Bernara Kušnera, pa i privremenog srpskog zeta Danijela Šifera. Nisam primetio da je nekom od onih studenata, oslepelim u ulici Gej Lisak od suzavca, data nadoknada za revolucionarnost. I naši istaknuti šezdesetosmaši su se dobro snašli ukoliko su bili poslušni, zna se kome. A bili su. Pretpostavljam da je prećutkivanje romana „Karlote“ – ako se izuzme pljuvanje jednog temeljno neobaveštenog kritičara, koji je to učinio po nečijem nalogu – delimično posledica i delovanja preostalih šezdesetosmaša koji još nisu sjahali sa funkcija.

Da li je svet postao bolji zbog njihovog delovanja? Na sve to odgovor je dala Karlote u spomenutoj rečenici. A šta je s njom bilo? Otada se nismo sreli. Napustila je Pariz, umrla je u drugom gradu.

O tome ponešto piše u romanu „Karlote“.

Dok je SFRJ bila policijska država, Brozov režim je dopuštao „slobode“ – mjuzikl „Kosa“ i umetničke eksperimente. Za mase je bio namenjen TV. Kako se živelo u doba „debelog mrtvaca Groza“ (izraz vladike budimskog Danila)?

Tito me nikada nije zanimao. Ni kao ličnost, ni kao političar. Znam po tome što sam redovno bežao iz gomile kad smo bili dužni svi odreda, i radnici i seljaci i tobožnja poštena inteligencija, da ga dočekujemo kad se vraćao sa svojih dalekosvetskih putovanja. Znam i po tome što mi se nije dopadao njegov drečavi glas, još manje naglasak, a ja sam, ipak, bio muzičar i sluhista, kako se to kaže. Znam i po tome što nisam zapamtio nijednu njegovu pametnu izjavu.

Na prvom mestu političke filozofije J. B. T. bilo je neizgovoreno geslo: Ne diraj me, ne diram te. Geslo se u praksi svelo na to da o svemu može da se govori kritički, osim o njemu i partiji. Nezgoda je bila u tome što se svaka kritika, pa makar to bila primedba na celofan kojim se pakuje cveće u cvećari, mogla prevesti na političku ravan. Drastičan primer takvog prevođenja bio je slučaj sa bistom zbog koje je mom stricu, po kome sam dobio ime, odletela glava.

Moj stric je bio poslovođa komisione radnje u Knez Mihailovoj ulici. Školovan je za antikvara u Marselju, pošto ga je lađa francuska tamo izručila krajem Prvog svetskog rata. Učenici te škole su imali svoj kodeks poslovnog ponašanja. Jedno pravilo bilo je zaštita privatnosti klijenata. Moj stric se vratio u domovinu, poslovao po pravilima svog posla, prošle su godine, a onda je neko doneo u stričevu radnju bistu Josipa Broza Tita. Stric je bistu stavio u izlog, odredio cenu, stotine hiljada ljudi prolazilo je tom ulicom (koja je tada bila „korzo“) pored biste, nikome to nije zasmetalo, osim jednom, kome je zapalo za oko mesto stričeve radnje, te je smislio kako da ga se dokopa. Ušao je taj drug u radnju, pitao ko je doneo bistu i kako se šef radnje usudio da tu svetinju stavi u izlog i još lupi cenu nečemu što je neocenjivo vredno! Stric je odbio da kaže ime mušterije. Tad je počelo maltretiranje. Inače bolestan, još od vremena nemačke okupacije, moj stric nije izdržao pritisak, obesio se u svom prinudnom smeštaju, budući da su mu oslobodioci u ime svetle budućnosti oduzeli šestosoban stan koji je imao pre Drugog rata, i za vreme okupacije (!), u Palmotićevoj ulici. Nalazio sam se u redakciji „Borbe“, gde sam bio pripravnik, kad je došao sav oznojen, zajapuren i srećan što se dokopao udarne vesti, jedan naš kolega, te glasno rekao: „Ej, momci, obesio se onaj matori Vlajković, onaj komisionar sa lulom iz Knez Mihailove, imamo vest pre ostalih novina!“ Tada sam zapravo shvatio čime se svi mi tu bavimo. I ne samo tu, u redakciji dnevnog lista koji je bio organ KPJ, već svuda na svetu.

Pa šta je onda kvintesencija titoizma u kulturi?

Tito je bio neobrazovan čovek, postao je vladar jednoj grupi neobrazovanih naroda. Ti narodi su istovremeno bili i narodi slabe vere, takvima je potreban jak svetovni vođa. Tito se ogradio sirovim, bahatim, ali njemu poslušnim ljudima. Ovi su izabrali svoje poslušnike na osnovu izbora po srodnosti, tako je sačinjena piramida koja je ovladala čitavom populacijom. Ono malo školovanih ljudi ili su prognani ili likvidirani ili su kooptirani u tu piramidu. Srž titoizma je idolopoklonstvo. Pozadina titoizma je čežnja za Bogom. Pošto ne veruju u Boga, ljudi poveruju u Tita. Kultura i obrazovanje prepušteni su kadrovima vladajućeg kruga, a taj krug, kao što rekoh, sačinjavali su ignoranti i neverujući. Nekoliko puta Broz se upustio u dnevnu kulturnu politiku – a drukčija nije ni postojala, jer nije bilo vizije o tome – to su bili promašaji kojima je on uzdigao one koje je želeo da postrani, na primer slučaj sa jednom predstavom Bore Draškovića ili osuda apstraktnog slikarstva na govoru u Splitu. Uistinu, Broz nije imao nikakav lični stav. Da bi neko imao lični stav, treba da bude ličnost. Broz je bio funkcija, a ne ličnost, i kao takav menjao je svoje izjave kako je morao, u zavisnosti od pravca vetrova koji su ga okretali. Kad je dunuo „arnautin“ (zapadni vetar, rečnik SANU) eto nama i Bitefa! Mnoge gadosti su ovde veličane kao svetlosti, isprazni mjuzikl „Kosa“ postao je inspirator promiskuiteta, narkomanije, kiča i telesne štroke. Centar za kontaminaciju dobio je svoje ime časteći se suprotnim predznakom. O uticaju arnautina na zatiranje našeg jezika, na rasturanje porodice kao osnove dobrog vaspitanja i osnove duhovnosti dosta sam pisao, ali šta vredi kad postoji uhodana tehnika prećutkivanja.

Kakvo je stanje naše književnosti danas? Stvaralački impuls ili jalovost?

Kad stignemo do duhovnosti, mnogi profani vidovi života postanu besmisleni. Kad otkrijemo Pismo, Žitija svetih, Dobrotoljublje i drugu svetootačku literaturu, naprosto nismo u stanju da čitamo beletristiku. Moj posao za platu u Radio Beogradu umnogome se odnosio na knjigu. Bio sam plaćen da čitam, otuda moje negdašnje upoznavanje sa domaćim književnim stvaralaštvom. Jednom su mi za kaznu odredili da pročitam sve pozorišne drame koje su se nalazile u biblioteci Radija i da o svakoj podnesem recenziju. Tako sam za platu pročitao dva metra knjiga drama i uverio se da srpska dramska literatura malo vredi. Još mi je Dušan Matić, pesnik, svojevremeno rekao da kod nas pisci postoje samo dok su živi. Nisam shvatio šta mi govori. Da sam shvatio, pitao bih ga da li mi pišemo da bismo postojali za druge, nije li pisanje sredstvo koje nam pomaže da intenziviramo sopstveno postojanje tokom tih časova kad pobegnemo u realnost reči od kojih stvaramo svoje romane i ostalo.

Tokom dvadesetak godina uređivanja i povremenog vođenja emisije „Poetski teatar 202“, pošto sam predstavio bar hiljadu pesnika, teško da bih mogao da izdvojim dovoljno pesama za jednu tanušnu antologiju. Zastrašujuća uzaludnost, neskromnost, nedostatak kreativnosti tih umišljenih pesnika i kritičara koji su ih hvalili.

Stvaralački impuls ili jalovost, šta je jače?

Spolja gledano, jalovost pobeđuje, suštinski viđeno, svako pisanje bez priziva (impulsa) ukazuje na smrt pisca, na izgubljenog čoveka koji traći svoje vreme, a traći i vreme čitalaca.

Mi, Srbi, atomizovani smo više nego ikad. Kuda plovi naš brod? Ima li nade?

Razbucan je i sav hrišćanski svet. Prinuđeni smo da se vratimo u katakombna skrovišta. Razbucano je i čovečanstvo u celini. I ono malo pošteđenih ljudi sa dalekih ostrva, koji su opstali na osnovu vere i običaja, danas mogu s razlogom da strepe od dolaska naoružanih ljudi u odelima i sa kravatama koji će im reći idite odavde, smetate nam. Na isti način na koji je pre nekoliko decenija kanadska konjička policija, jedna od najsurovijih, u ime slobode oterala Eskime iz njihovih iglua, preselila ih nasilno helikopterima u tzv. civilizovani svet i time ih praktično osudila na kolektivnu smrt. Ali da se vratimo nama, iako smo „atomizovani i razbucani“. Da li sam optimista u pogledu opstanka ovog naroda? Da, reč je o opstanku, a ne o friziranju. Još 1980. i neke godine Demografski centar Instituta društvenih nauka u Beogradu dobio je od vlade Srbije zadatak da baci sonde na Kosovu i analizira tamošnji demografski bum šiptarskog stanovništva. Zaključci su bili krajnje zabrinjavajući. Rečeno je da ukoliko se ne promeni populaciona politika, Srbi će postati nacionalna manjina u Srbiji prvih decenija 21. veka. Šta je uradila vlada s tim izveštajem? Ništa, to jest bacila ga je. Nije odgovarao političkoj situaciji. Otada do danas, nažalost, iako je demografija kao nauka pomalo tužna, kao uostalom i sve društvene nauke – prognoze se ostvaruju. I tada, kao i sada, političari su se bavili pre svega održanjem na vlasti, a sve u ime naroda. Ovde, na Čuburi, gde stanujem, postavljen je svojevremeno bilbord sa figurom Zorana Đinđića i njegovom veselom izjavom da živimo svoj jedini život i stoga ga treba iskoristiti. Tako nekako glasio je taj poziv koji je ličio na staru izreku „Cilj opravdava sredstva“. Međutim, kad se cilj ne ostvari, sredstva isplivaju da služe na čast gubitnicima. Ali kod nas je taj pojam čast, kao i sve što se odnosi na moral, kao i sam pojam moral, izbačen iz upotrebe. Garniture na vlasti se menjaju, sve se i nadalje svodi na kvantifikaciju društvene realnosti. Svakoga dana u vestima gradski portparol se pohvali kilometrima asfaltiranih trotoara. Bravo! A šta ćemo sa porastom kriminala, sa korupcijom, sa abortusima, sa zdravstvom u kome je zavladala hajdučija belih mantila, šta ćemo sa obrazovanjem i vaspitanjem koji su doveli naoružane čuvare škola da održavaju red zbog dilera droge i porasta nasilja među adolescentima, šta ćemo sa ukupnim razbucavanjem srpskog naroda kome se nudi kvantifikacija i samo kvantifikacija. Ali sve što se dešava nije obrušavanje nekakvih stihija na nedužni narod. Verujem da je sve, pa i ono što nam se čini najgorim, za naše dobro. U tom smislu, optimista sam. A kad bih se bavio kartezijanskim analizama, smrzao bih se kao nekada Rene Dekart na dvoru švedske kraljice koja ga je pozvala da joj drži časove iz filozofije – da vas podsetim – među hladnim dvorskim zidovima.