Kekec u Titovom automobilu

Slovenija je na osnovu dosadašnjih iskustava uverena da tokom pregovora o sukcesiji bivše SFRJ od Srbije može da dobije sve na tacni, samo ako obeća „pomoć na putu ka EU“

U odnosu sa Srbijom postignut je proboj u deobi nekad zajedničke jugoslovenske imovine. Slovenija računa da će joj za nedelju-dve biti vraćeni originali slovenačkih filmova iz srpskog arhiva, obznanili su pobedonosnu vest slovenački mediji posle sastanka srpske i slovenačke vlade na Brdu kod Kranja, održanog 1. februara. U udarnom terminu, odmah posle glavnog dnevnika, RTV Slovenija je dva dana kasnije emitovala emisiju Utrip (u prevodu: Puls), pregled događaja na unutrašnjopolitičkom planu iz prethodne sedmice; ukratko, Srbija je pristala na sve što je slovenačka strana zahtevala, čak i na formiranje posebne „mešovite komisije i dve podgrupe“ koje će posle 17 godina od potpisivanja Sporazuma o pitanjima nasledstva (koji je posle deset godina pregovora sklopilo pet država naslednica SFRJ, 25. maja 2001. godine u Beču) ponovo razmatrati „vraćanje slovenačke kulturne baštine“.

[restrict]

SPISAK 313 Ovaj sporazum, plod mukotrpnih pregovora, jeste „jedini međunarodni ugovor koji je zbog uređenja međusobnih otvorenih pitanja sklopilo svih pet suverenih ravnopravnih država naslednica“, pa na sajtu slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova zauzima centralno mesto. Stupio je na snagu još 2. juna 2004, ali se službena Ljubljana 11 godina kasnije dosetila da ga „dopuni“ spiskom novih potraživanja za koje tvrdi da su predmeti slovenačke kulturne baštine „zatečeni“ na tlu Srbije; spisak koji sadrži 313 različitih dobara uručen je 2015. tadašnjem ambasadoru Srbije u Ljubljani. Na spisku je oko 200 umetničkih slika neprocenjive vrednosti, 50 skulptura, dvadesetak originala filmova koje čuva Jugoslovenska kinoteka u Beogradu uz ceo niz istorijskih artefakata iz brojnih beogradskih muzeja. Spisak je nedavno smanjen za jedan „original“ jer je posle ljute reakcije reditelja Veljka Bulajića iz Zagreba, uoči sastanka slovenačkih ministara na čelu sa premijerom Mirom Cerarom sa koleginicom iz Srbije Anom Brnabić i njenim kabinetom, Slovenija objavila da odustaje od filma „Bitka na Neretvi“. Sada od Srbije traži „samo kopiju“ tog filma. Sve to ne znači, međutim, da spisak koji je Slovenija ispostavila Srbiji neće doživeti nova proširenja, mada je rok za bilo kakve nove zahteve o tom pitanju istekao davno, tačno tri godine po potpisivanju sporazuma, sklopljenog 2001. na dan (kakva simbolika!) koji je nekad slavljen kao rođendan Josipa Broza Tita.

TITOVI AUTOMOBILI „Dobićemo u originalu ’Kekeca’, ’Na svojoj zemlji’, ’Jara gospoda’ i druge filmove“, saopštio je svojoj javnosti srećnu vest slovenački premijer posle susreta sa Anom Brnabić. RTV Slovenija je tim povodom zaključila da „za nas (Slovence) eventualni zapleti glede vraćanja Titovih automobila Srbiji neće biti ni izdaleka tako sudbonosni kao što su pogranični sporovi sa Hrvatskom“. To nikako ne znači da je Slovenija pristala da vrati 17 automobila za koje je srpska premijerka podsetila domaćine da su sredinom 80-ih godina bili pozajmljeni iz srpskih muzeja. Jeste pozajmica bila oročena na pet godina, ali je Slovenija posle otcepljenja 1991. to jednostrano pretvorila u svoju „stečevinu“, kao što piše i na sajtu Tehničkog muzeja Slovenije (THS). Glavna postavka muzeja smeštenog u seocetu udaljenom 20 kilometara od Ljubljane jesu upravo Titovi automobili. Internet prezentacija muzeja hvali se postavkom „Titova vozila“, a u propratnom tekstu piše: „U deceniji uoči osamostaljenja THS je uspeo da stekne 15 automobila koje je upotrebljavao jugoslovenski predsednik Tito; to su uglavnom retki primerci prestižnih limuzina koji imaju visoku tehničku i istorijsku vrednost, na primer mercedes 540K iz 1939. koji je Titu poklonilo hrvatsko unutrašnje ministarstvo, pakard iz 1937. koji je 1945. Titu poklonio nekadašnji vođa Sovjetskog Saveza Staljin, dva ZIS-a iz 1954. koji su bili dar Nikite Hruščova, horch 951A – poklon Treće ruske armije, rols-rojs iz 1952. koji je Titu poklonila Republika Slovenija…“

Uprkos očekivanjima partnera iz Srbije, Slovenija, ako je suditi prema izveštavanju tamošnjih medija, ne namerava da Srbiji vrati pozajmljeni Titov vozni park. Jasno je da bez Titovih limuzina muzej ne bi mogao da naplaćuje ulaznice po 4,5 evra, pa nije čudo što su ljubljansko „Delo“ i RTV Slovenija u naslovu takav poduhvat opisali kao „nedostižan srpski san“ još prilikom zvanične posete tadašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića Sloveniji, krajem oktobra 2016. Već tada je državna slovenačka TV umirivala zemljake tumačenjem sporazuma o nasledstvu prema kome „pokretna imovina ostaje tamo gde se zatekla“, te su „nekadašnja Titova vozila zakonito deponovana u tehničkom muzeju u Bistri“. U skladu sa svojim interesima i potrebama, Slovenija sporazum o nasledstvu tumači od primera do primera – dijametralno suprotno. Kad Srbija problematizuje vraćanje Brozovih limuzina, zvanična Ljubljana tvrdi da su „izložbeni eksponati“ zakonito u Sloveniji jer su se našli na njenom tlu prilikom raspada prethodne zajedničke državne tvorevine, a kada su posredi umetnine sa slovenačkog spiska 313, onda nije važno što su te na tlu Srbije, niti što su plaćene novcem srpskog kralja ili srpskih poreskih obveznika. Ljubljana „povraćaj“ tih umetnina uslovljava kriterijumom krvi, dakle, ako je autor Slovenac ili je Slovenija dala novac za produkciju nekog filma, Slovenija smatra da njoj to i pripada.

Slovenačka strana ne želi da se bavi srpskim kontrazahtevima (Titovi automobili, vila Bled i drugi), pa zato nadgornjavanja na tu temu za Ljubljanu nisu ni izdaleka „sudbonosna“ kao čarke sa Hrvatskom oko sporne granice, gde su na kocki dva kvadratna kilometra teritorije na kopnu i još toliko mora u Piranskom zalivu. Slovenija je na osnovu dosadašnjih iskustava uverena da od Srbije može da dobije sve na tacni, samo ako obeća „pomoć na putu ka EU“. Srpska premijerka je ohrabrila takav slovenački stav kada je na konferenciji za novinare na Brdu kod Kranja vraćanje 313 predmeta neočekivano nazvala „projektom Kekec“. Ona se obavezala da će Srbija zahtevane artefakte vratiti Ljubljani u roku od nekoliko sedmica, čim se „dogovorimo oko nekog administrativnog preuzimanja“. Uz nju je stajao slovenački premijer Cerar koji nije obećao nikakve ustupke Srbiji, pa nije teško razumeti zašto slovenačka strana ističe kao izuzetan uspeh što „nema ništa od vraćanja Titovih limuzina“, uz činjenicu da partneri iz Srbije ni rečju nisu pomenuli druga vitalna pitanja vezana za sukcesiju, na primer, učenje srpskog jezika u slovenačkim školama ili nepriznatu (a najbrojniju) srpsku manjinu u Sloveniji.

NEPRIZNATA MANJINA Prema poslednjem popisu stanovništva, u Sloveniji je najbrojnija, ali još uvek nepriznata upravo srpska manjina, koju čini oko 80 hiljada ljudi; oni su prepušteni agresivnoj asimilaciji s obzirom na to da pitanje (ne)učenja srpskog jezika nije uređeno, jedinog među svim eksjugoslovenskim jezicima koji su dostupni đacima osnovnih škola, uključujući i albanski, u poslednjoj trijadi školovanja; iako su Srbi procentualno (4-5 odsto) daleko brojniji od tri priznate slovenačke manjine (mađarske, italijanske i romske) koje sve zajedno ne čine ni procenat stanovništva Slovenije, srpska manjina nije zaštićena ni ustavom ni zakonom niti sme da računa na uživanje ikakvih manjinskih prava. Mađarima i Italijanima koji žive u Sloveniji zagarantovano je pravo na školovanje na maternjem jeziku, finansijska podrška „manjinskim medijima“, dvojezično poslovanje opštinskih uprava, široko korišćenje nacionalnih simbola i dvojezičkih ličnih dokumenata, a uz to svaki pripadnik tih manjina ima i dvojno glasačko pravo: pored prava da bira poslanike sa nacionalnih lista, manjine imaju i dva ustavom zagarantovana sopstvena poslanička mesta (koja su potpuno nezavisna od varirajućeg, tačnije opadajućeg broja pripadnika italijanske i mađarske manjine).

Izuzetno visoka zaštita (privilegovanih) manjina (čak i u svetskim razmerama) bode oči upravo zbog, već četvrt veka nerešenog položaja svih ostalih, brojčano mnogo većih nacionalnih eks-JU manjina koje nemaju nikakva prava i daleko su od bilo kakve „pozitivne diskriminacije“.

Činjenica je da Srbi koji žive u Sloveniji nisu „gastarbajteri“; vekovima žive u Beloj Krajini, izloženi sve jačoj asimilaciji naročito poslednjih godina. Da je srpska manjina – uz pripadnike hrvatskog, bosanskog, makedonskog, crnogorskog naroda – nepriznata i neravnopravna sa stanovišta evropske prakse, upozoravali su još pre nekoliko decenija čak i slovenački stručnjaci, ali je to pitanje uspešno „gurnuto pod tepih“. Očigledno je da Srbija zarad „približavanja EU“ to ne želi da otvara i njeni najviši predstavnici čak tvrde da između dve zemlje „nema otvorenih pitanja“, štaviše „odnosi su odlični“, što je sve na štetu srpskih nacionalnih interesa i obaveza koje matica ima prema zemljacima u rasejanju. Od kojih rodna gruda vazda očekuje pomoć i podršku, a kada treba da se zauzme za prava sopstvene manjine – ignoriše je, kao da ne postoji… Na stranu opšta praksa da se prilikom odlaska u strane zemlje u kojima postoje manjine, premijeri/predsednici sretnu i sa predstavnicima svoje manjine (slovenačka strana, primera radi, to uvek i svuda čini, naročito u Srbiji, gde prvo ispita ima li „rasejanje“ problema zbog kojih treba prigovoriti domaćinima), i to obavezno pre nego što uopšte počne službeni deo razgovora sa državom-domaćinom.

Prema izveštavanju ljubljanske POP TV, za srpsku premijerku je „najteži test u slovenačko-srpskim odnosima bilo finale Evropskog prvenstva u košarci prošle godine u Istanbulu“. Za razliku od Slovenije, Beograd brine o slovenačkoj dijaspori u Srbiji, pa su uoči susreta dve vlade na Brdu beogradski mediji objavili da je slovenačka zajednica jedna od najvećih u Srbiji sa oko 10.000 pripadnika koji su organizovani u 16 udruženja, te da će od naredne školske godine uživati i pravo učenja slovenačkog jezika u školama, uz priznanje ostalih manjinskih prava…

PRST U OKO Sve to je nedostižno pripadnicima nepriznate srpske manjine u Sloveniji. Milenko Vakanjac, dugogodišnji predstavnik krovne organizacije društava Srba koji žive u Sloveniji, opisuje razočaranje zemljaka nemarom matice: „Sastanak slovenačke i srpske vlade odigrao se u zdanju koje je u vlasništvu kraljevske porodice Karađorđević, koje je savremena Slovenija ’revolucionarno prisvojila’, što je obična otimačina. Zašto je današnja srpska vlada našla za shodno da pristane na održavanje zajedničkog sastanka upravo u dvorcu koji je predmet sudskog spora, to je pitanje diplomatskog i državničkog rezona vladajuće srpske političke ’elite’. Kakav je taj rezon, najbolje svedoči ’dijalog’ koji su na Brdu imali Ana Brnabić i Miro Cerar. Ilustrujući stepen slovenačko-srpskog prijateljstva, Brnabićeva je našla za shodno da, kao primer neraskidivog poverenja, pomene finale prošlogodišnjeg EP u košarci u Istanbulu, rekavši, doslovce – ’ako smo to preživeli kao prijatelji, i sve ostalo ćemo preživeti’! Na šta joj je Cerar suvo uzvratio da nek’ samo vrati ’Kekeca’. Dakle, nije važno ni pitanje nepriznate srpske etničke manjine u Sloveniji, ni izbrisani, ni zakinuti penzioneri, nego samo košarka i Kekec.“

BELA KRAJINA Većina slovenačkih političara i „državnih stručnjaka“ za manjinska pitanja argument da „iz popisa stanovništva proizlazi da su neki narodi brojniji od onih koji su zaštićeni Ustavom“ – pobija tvrdnjom da brojnost neke populacije ne znači ništa i da treba uzeti u obzir i ostale faktore, na primer „autohtonost“, kompaktnost… Ovaj argument je, međutim, baš zbog primene slovenačke restriktivne „manjinske politike“ više nego manjkav. Prvo, zato što „autohtonost“ kao kriterijum, u skladu sa definicijama koje su poznate u međunarodnim organizacijama, nije uslov za priznanje i poštovanje prava neke manjine. Sve definicije „manjina“ pretpostavljaju samo „trajnu i dužu vezu“ sa maticom od strane neke dislocirane narodne grupe. Što se tiče stručnih enciklopedija o manjinama, ta „duža veza“ se ponegde meri samo kroz dve generacije. Drugo, nepriznatim manjinama u Sloveniji, poput hrvatske, srpske i nemačke, nije moguće negirati da su autohtone. Srbi su se na teritoriji slovenačke Bele Krajine pojavili još 1530. godine, a trajno naselili 1593. godine. Tada je na „južnoj“ granici tadašnje Habzburške monarhije niklo više većinski „uskočkih“, odnosno srpskih naseobina poput sela Bojanci, Marindol, Paunovići, Adlešići, Žunići i drugih. Bojanci su u vreme Austrougarske dobili status crkvene opštine, a 1880. godine i srpsku osnovnu školu, koje je iščezla sa jačanjem slovenačkih apetita za otcepljenjem od SFRJ. Ljubljanska osnovna škola „Prežihov Voranc“ je nastavu na srpskohrvatskom jeziku ukinula 1992. odlukom opštine, a jedan od argumenata za taj čin bila je tvrdnja da takva nastava nije potrebna jer je to bila „jugoslovenska privilegija“, kao i da u samostalnoj Sloveniji nastava na srpskohrvatskom jeziku nije primerena za one đake „koji su uglavnom dobili državljanstvo Slovenije“. Jeste srpska premijerka posetu Sloveniji zaključila utiskom da „ćemo se oko svega lako dogovoriti“, ali slovenačka strana nije zadovoljna što „Srbi hoće Titove aute za slovenačko nacionalno blago“. Tek pošto je ljubljanski „A kanal“ potvrdio da će „Srbija vratiti 313 umetničkih dela“, postalo je jasno da je Ljubljana na „sastanku sa Srbima“ postigla sve, pa i mnogo više nego što se nadala.   

[/restrict] unshaven girl zaйm onlaйn bыstrokivi zaйm bez pasportazaйm bez komissii