SAVO ŠTRBAC I BRANISLAV TAPUŠKOVIĆ – Jagma za arhivom Haškog tribunala

Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju, poznat kao ad hoc osnovani Haški tribunal, završio je ovih dana s radom posle 24 godine, ali je svoje nasleđe predao takozvanom Mehanizmu za međunarodne krivične sudove (MMKS) koji treba da okonča preostale funkcije Tribunala. Tokom svog postojanja Tribunal je stvorio ogromnu arhivu sudskih dokumenata, sa više od 10 miliona stranica raznih sudskih spisa, dokaza, iskaza svedoka, odluka, naloga, transkripata i audio-vizuelnih snimaka, i oko 130 hiljada raznih artefakata, o čijoj sudbini u budućnosti se sada spekuliše s obzirom na njihov ogroman značaj za istinito i pravedno utvrđivanje činjenica o građanskom ratu na području bivše Jugoslavije. O smislu, posledicama i dimenzijama jagme za arhivom Haškog tribunala razgovarali smo sa predsednikom Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“ Savom Štrpcem i uglednim beogradskim advokatom Branislavom Tapuškovićem, koji je kao branilac po službenoj dužnosti Slobodana Miloševića direktan učesnik i svedok upotrebe dokumenata u haškim procesima.

Haška dokumentacija sadrži istinu o stradanju Srba

Najveći doprinos Haškog tribunala nije ni u pomirenju, ni u pravdi za žrtve, ni u preventivnom delovanju, nego baš u činjenici da se ovolika dokumentacija našla na jednom mestu

Povodom završetka rada Haškog tribunala 31. decembra krenule su razne spekulacije o tome šta će se desiti s njegovom arhivom. Da li je ta tema „nova“, i koliko je, zaista, značajna za sve učesnike u poslednjem ratu?

Na početku podsećam da je tema nova samo za neupućene, jer Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) je još 2010. godine doneo rezoluciju 1966 koja daje mandat Tribunalu da osnuje rezidualni mehanizam koji nasleđuje Haški tribunal, i u tački 15 te rezolucije definiše i osnivanje informacionih i dokumentacionih centara u državama bivše Jugoslavije koji treba da omoguće digitalni pristup elektronskim primercima svih javnih spisa i arhivskog materijala Tribunala. Dakle, pitanje arhiva samo je aktuelizovano povodom završetka rada suda, kao obaveza prema državama koje su slale dokumentaciju. Najdalje se u realizaciji ove rezolucije otišlo sa državom BiH, o čemu je 2016. već potpisan Memorandum između grada Sarajeva i Haškog tribunala, gde stoji da će u Informacionom centru BiH biti više od 400 hiljada dokumenata i skoro sto hiljada dokaznih predmeta. Slično je tražila i Republika Srpska za Banjaluku, ali je njihov zahtev negiran. U svakom slučaju, važno je da svi ti dokumenti budu dostupni za sve, bez obzira gde će se oni fizički nalaziti. Najavljeno je i potpisivanje memoranduma sa Hrvatskom, a nedavno su ovde boravili čelnici Haškog tribunala i razgovarali o osnivanju takvog informacionog centra za Srbiju. Važna je činjenica da ogromna građa koja se nalazi u arhivi Haškog tribunala nije uzeta samo od zvaničnih organa Srbije, Hrvatske i BiH nego je stizala sa svih strana, pa i od međunarodnih organizacija kao što su UNPROFOR, UNMIK, UNTAES, Međunarodni komitet Crvenog krsta, Lekari bez granica i drugih, koja ima poseban značaj u utvrđivanju istine.

 

Prvi ste počeli da dostavljate Haškom tribunalu dokumentaciju o zločinima nad Srbima, zbog čega ste još u Republici Srpskoj Krajini daleke 1993. osnovali NVO i nestranačku organizaciju „Veritas“. Šta je bila vaša osnovna ideja?

Da, „Veritas“ je osnovan u Republici Srpskoj Krajini 1993. godine kad i Haški tribunal, i putevi su nam se preplitali sve ove godine. Prvi službenici, odnosno istražioci iz Haga već u novembru 1994. bili su u Kninu. Tada sam bio predsednik NVO „Veritas“, ali istovremeno i sekretar Vlade RSK i predsednik Komisije za razmenu zarobljenika. Pre toga sam kao advokat sakupljao dokumente o progonu i stradanju Srba koje sam zastupao pred hrvatskim sudovima i u krivičnim i u građanskim stvarima jer sam bio sudija Okružnog suda u Zadru do kraja oktobra 1990. kada sam razrešen na vlastiti zahtev. A već od 1. novembra bio sam član Advokatske komore Hrvatske jer sam želeo da branim Srbe od Tuđmanove stranke koja je na scenu vratila ustaški režim a rane su još bile sveže; svaka kuća u Hrvatskoj i Bosni imala je neku žrtvu tog nacističkog režima iz prethodnog rata. Odjednom je sve dobilo predznak hrvatski, i mi smo od toga bili zastrašeni. Ostalo mi je upečatljivo da je Vatrogasno društvo Zadar na zboru radnika donelo odluku da se svim Srbima, a bilo ih je dosta, automatski da otkaz, jer Hrvati ne veruju da će Srbi gasiti požare kako treba. Sećam se i kako su Srbi iz gradskog zaleđa dobijali otkaze tako što su ih redarstvenici ujutro, kada su dolazili na posao, zaustavljali u predgrađima i iz prevoza izvodili napolje i vraćali kućama, a onda to ponavljali najmanje pet dana koliko je trebalo da izostanu sa posla i dobiju zbog toga otkaz…

Poznato je da ste Hagu predali i dosijea o najznačajnijim hrvatskim zločinima nad Srbima. Koliko je to doprinelo objektivnosti haških procesa?

S obzirom na to da je „Veritas“ prikupljao dokumentaciju o stradanju Srba i pre i u toku rata, imali smo dosta toga, konkretno 11 dosijea među kojima i Maslenica, i Medački džep, i Miljevački plato. Posle toga su došli samo „Bljesak“ i „Oluja“, a imali smo i Loru, Vukovar, Sisak, Zadar, Pakračku poljanu, Marino Selo, i materijale o razmenjenim žrtvama. Haški tribunal koji ima svoje Tužilaštvo je o tome očigledno bio obavešten, pa su došli da traže od nas dokumentaciju i mi smo obećali da ćemo im predati sve što imamo februara 1995. jer sam smatrao da je to u našem interesu. Uslov je bio da dokumentaciju koju su nosili preko Zagreba ne iznose iz helikoptera, i da na dokumentaciji ne rade hrvatski prevodioci. Rekli su mi da su to ispoštovali.

Da li iz današnje perspektive smatrate da ste uradili korisnu stvar?

Ocenite sami! Objašnjavao sam ljudima da će nas saradnja sa Haškim tribunalom naterati da prikupimo što više validnih dokaza, da sve to analiziramo i stalno sam govorio – ostvarićemo veliki uspeh ako na osnovu naše dokumentacije, materijalnih i personalnih dokaza, bude podignuta neka optužnica, već to će biti veliki uspeh zato što su Srbi u to doba bili krivi za sve. Oni su po holivudskoj šemi bili loši momci, a svi ostali su bili njihove žrtve. Nastojao sam sa svojom ekipom da rušim taj loš imidž Srba. A istina je bila sasvim drugačija, jer u Hrvatskoj je vođen građanski rat što danas ne smete ni da kažete, jer ćete biti osuđeni za krivično delo. A naravno da je bio građanski rat, i to sa primesama verskog, jer su Srbi zbrisani iz ustava kao konstitutivni narod, i stradali zato što su se bunili protiv neonacističkog režima. U građanskom ratu nema nevinih i zato se Hrvati boje definicije rata kao građanskog rata, oni hoće da se izbore za srpsku agresiju na Hrvatsku, a kako može da bude agresija odbrana vlastite države i kako agresiju može da izvrši vojska iz kasarni koje su u Hrvatskoj bile od 1945. godine?

Posle svega, da li ste zadovoljni merom u kojoj je Haški tribunal koristio dokumentaciju koju ste predali sudu?

I jesam i nisam. Uz pomoć naše dokumentacije došlo je do osuđujuće presude pred hrvatskim sudovima za ratne zločine u Gospiću 1991, i za Medački džep, te za „Oluju“ u prvostepenoj presudi pred Haškim tribunalom. Iza drugostepenog poništavanja presude za „Oluju“ stoje razni lobisti, najviše Amerikanci, a Teodor Meron, koji ima i američko i izraelsko državljanstvo, tada je bio predsednik Suda i predsednik Žalbenog veća, a sada je i predsednik mehanizma koji nastavlja rad Haškog tribunala. Dakle, Haški tribunal nije ostvario nijedan postavljen cilj, događaji su birani selektivno (vodi istragu za Gospić ’91, a ne istražuje zločine u Sisku ’91. gde je bilo mnogo više žrtava). Iz te selektivnosti proizlaze i sve ostale negativnosti, što znači da nema pravde za sve žrtve, posebno kad su Srbi u pitanju, a nema ni pomirenja. Takođe nije ostvarena ni prevencija, jer uporedo sa radom Haškog tribunala vođeni su ratovi niskog intenziteta na raznim krajevima sveta, što za posledicu ima i najezdu miliona migranata na Evropu. Moj zaključak je da ovaj sud uprkos dokumentaciji nije ispunio nijedan cilj. U Hagu je bilo više nepravde nego pravde. Kao učesnik u jednom panelu UN o radu Haškog tribunala pod nazivom „Selektivna pravda“, još 2013. godine svoje izlaganje završio sam rečenicom: „Želeo bih da se nikome u svetu ne dogodi građanski rat kao što se desio nama na prostoru bivše Jugoslavije, ali ako se ipak negde desi, nemojte osnivati sud poput ovoga kakav je Haški tribunal.“

Može li arhivska građa iz Haga biti zloupotrebljena u budućnosti?

Svakako da može, već samim tim ako se upotrebljava selektivno ili ako ne bude istražena. Međutim, po mojoj oceni najveći doprinos Haškog tribunala nije ni u pomirenju, ni u pravdi za žrtve, ni u preventivnom delovanju, nego baš u činjenici da se ovolika dokumentacija našla na jednom mestu. Zamislite kako bi bilo teško istraživati u svim ovim procesima da nije bilo sve te dokumentacije. Ako ne sada, sa određene istorijske distance ovi će dokumenti sigurno poslužiti istoričarima da istraže šta nam se sve zaista dešavalo i u tom smislu posebno mogu da razobliče satanizaciju koja se dogodila nama Srbima. Istoričar koga cenim Čedomir Antić rekao je nedavno da bi bilo najbolje da sva ta dokumentacija bude na jednom mestu i dostupna celom svetu, što smatram najboljim rešenjem. Znači, neka Beogradu, Sarajevu i Zagrebu vrate dokumenta koja su im dali, ali istovremeno da osnuju neki centralni arhiv gde će sve to biti pohranjeno u elektronskoj formi i svima dostupno. Ako sam dobro shvatio izjavu predsednika suda Karmela Ađijusa tokom nedavnog boravka u Srbiji, o tome se upravo razmišlja i UN su viđene kao takav dokumentacioni centar.                

Sad definitivno mogu da kažem da je Haški tribunal antisrpski sud, ali greška nije u dostavljenoj dokumentaciji nego u sudijama koji su ljudi od krvi mesa podložni raznim uticajima. Oni su došli pod medijskim utiskom koji je svetu nametao „Si-En-En“ i koji je iz dana u dan ponavljao da su zločesti Srbi krivci za sve što se događa na području bivše Jugoslavije. Zato je meni i ekipi ljudi koja sa mnom radi stalo da sva naša dokumentacija o stradanju Srba dospe pred međunarodne sudove – i Haški tribunal, i Međunarodni sud pravde i američki Federalni sud u Čikagu i Sud za ljudska prava u Strazburu, jer sve ono što dođe pred te sudove kao dokazni materijal postaje baština celoga sveta. To znači – ako su ovi sudovi sudili nepošteno, a jesu, ova dokumentacija će generacijama koje dolaze posle nas svedočiti istinu o svemu što se događalo u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, naglašava predsednik „Veritasa“.

Nije kraj Haškog tribunala

Haški tribunal nastavlja da radi, samo se sada zove „mehanizam“, a on je takođe pod okriljem SB, to je ista institucija, isti ljudi, isti Sekretarijat i Tužilaštvo

Haški tribunal je 31. decembra završio svoj rad. Budući da ste direktno učestvovali u radu ovoga suda, kakva će, po vašem mišljenju, biti sudbina dokumenata koje su mu dostavile sve strane u ratu?

Što se Haškog tribunala tiče, mnoge stvari iz rada ovoga suda ostaće „zatamnjene“ i za ljude koji se smatraju ekspertima u poslu i proveli su u tom sudu čak i po 15 godina.

U vezi sa dokumentacijom veoma je važno ono što se događalo unazad mesec dana, kada je u Beogradu boravio predsednik suda Karmel Ađijus, pa i glavni tužilac Serž Bramerc, jer su obojica na moje veliko čuđenje izgovorili da „Srbija još nije dovoljno uradila u saradnji sa Haškim tribunalom“. Ali oni su brzo objasnili šta pod time misle, pa su i jedan i drugi rekli da pozivaju na saradnju Srbiju da se reše preostali slučajevi, a to je upravo povezano s dokumentacijom koja se nalazi u Hagu i mehanizmom koji su najavili kao nastavak haških procesa. A onda je postalo još jasnije o čemu se radi kada je u pitanju taj mehanizam za međunarodne krivične sudove. Naime, „Politika“ je prenela izjavu državnog sekretara SAD Reksa Tilersona koji kaže „cenimo doprinos Tribunala pravde pomirenju na Balkanu i verujemo da se iz njegovog iskustva mogu izvući pouke“. Tilerson je dodao da još treba raditi na tome da se obezbedi pravda za žrtve, kao i da traganje za pravdom na Balkanu još nije gotovo. U tom saopštenju još je važna i poruka da SAD pozivaju nacionalne vlasti da reše preostale slučajeve u njihovoj jurisdikciji i da sarađuju kako međusobno, tako i sa UN mehanizmom za međunarodne krivične sudove.

Kako ste razumeli ovu Tilersonovu poruku? 

Iz ove poruke razumem da će pritisci na Srbiju, a možda i druge učesnice u ratu, tek uslediti i da će sve biti pod „budnim okom“ SAD, kao što je bilo i do sada. Sada se to direktno kaže, ali izričito u Beogradu, jer koliko znam, ova dvojica nisu bili istim povodom ni u Sarajevu ni u Zagrebu. Istina, Bramerc je posle jedne posete Sarajevu rekao da je tamo pomenuto pet hiljada slučajeva koje oni treba da procesuiraju, naravno, slučajeva Srba. Za mene je najvažnije kako se završava već pomenuto Tilersonovo saopštenje, citiram, „SAD takođe ukazuju i da ostaju posvećene traženju da se počinioci zločina bilo gde u svetu pozovu na odgovornost“. Za mene je to centralno pitanje, jer me interesuje hoće li SAD i NATO odgovarati po komandnoj odgovornosti za sve zločine koje su počinili od bombardovanja Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, Sirije… Isti stav imao sam i kada sam prvi put ušao u hašku sudnicu kao branilac Slobodana Miloševića, i kada sam rekao da pravda može da bude univerzalna ako se odnosi na celu zemaljsku kuglu, a ne samo na dve male tačke na toj planeti, na Srbiju i Ruandu. Ako ćemo tako, onda neka izvole da gone sve ratne zločince, a ne samo sa područja Jugoslavije i Ruande gde su imali dvostruke aršine u svakom pogledu, a pre svega u odnosu na tu univerzalnu pravdu. Već su mnoge države Afrike istupile iz onog starog krivičnog suda, pa i Rusija, upravo zbog toga što ne ostvaruje tu univerzalnu svrhu. Amerika nikada nije ni potpisala Rimski sporazum, jer da jeste, prvo bi morala da se pozabavi svojim ratnim akcijama, i zločinima protiv mira. Ne smemo da zaboravimo da je najstaršniji zločin koji se dogodio na teritoriji bivše Jugoslavije zločin protiv mira.

Postoji li između najavljenog mehanizma i dokumentacije predate Hagu uzročno-posledična veza?

Vidite, to što se sada naziva mehanizmom u stvari je isto što i Haški sud koji je bio samo jedna ceremonija koja je trebalo da dobije veličanstvene razmere. Znači, Haški tribunal nastavlja da radi, samo se sada zove „mehanizam“, a on je takođe pod okriljem SB, to je ista institucija, isti ljudi, isti Sekretarijat i Tužilaštvo. Zato je Ađijus, boraveći u Srbiji, rekao da nema govora o povratku dokumentacije nacionalnim državama, nego će ona biti data samo na korišćenje u slučajevima procesa koji na njihovo insistiranje budu vođeni pred nacionalnim sudovima u narednih pet, šest ili ko zna koliko još godina. Naime, potrebno je okončati žalbene postupke protiv Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, kao i ponoviti suđenje Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, te okončati krivično gonjenje Vjerice Radete i Petra Jojića čije izručenje nije odobrilo srpsko pravosuđe. Mehanizam je, zaista, prava reč za ono što će uslediti, jer se i sve u Hagu odvijalo po unapred utvrđenom mehanizmu, da ne kažem režiji, po kome je Srbiju trebalo osuditi kao agresora. Ali, uprkos svim naporima, to nije bilo moguće, jer za to ne postoji niti jedan jedini dokaz. Štaviše, desilo se veliko čudo koje niko od nas nije očekivao, da Haški sud agresorom nad BiH proglasi Hrvatsku, za šta postoje valjana dokumenta.

Imate li utisak da je u Haškom tribunalu iskorišćena sva raspoloživa dokumentacija, ili je ona upotrebljavana samo selektivno, kako je inače deljena i pravda?

Moram da kažem da su odbrane sve tri strane dobijale dokumentaciju kojom je Tužilaštvo u Hagu raspolagalo. Tužilaštvo je bilo u obavezi da, pored dokaza koji su optužujući, u svakom slučaju dostavi i dokumenta koja sadrže oslobađajuće dokaze. Odbranama su bili dostupni svi ti podaci, ali samo u odnosu na predmet kojim su se bavile, i samo do trenutka dok određeni „slučaj“ nije okončan. To sve postoji u sudskom elektronskom informacionom sistemu i moguće je da će sud kopije tih dokumenata dostavljati nacionalnim sudovima ako ih budu tražili. Originale nema šanse da dobiju, njih će zadržati u svojim arhivima. Odluku o tome, kao što je takođe rekao Ađijus, doneće opet onaj ko je osnovao Haški tribunal, a to je Savet bezbednosti kao izvršni organ Ujedinjenih nacija.

Kako cenite činjenicu da je neko iz Srbije Haškom tribunalu predao originalna dokumenta, a pored javnih, možda i neka tajna i strogo poverljiva?

Koliko znam, to je bio jedan od uslova da bi se saradnja sa Haškim tribunalom ispunila u punoj meri. Međutim, kad je već tako, postavlja se drugo važno pitanje – da li smo mi branioci uvek dobijali dokumentaciju kojom je Tužilaštvo raspolagalo, ili nam je ona dostavljana selektivno, po njihovom izboru, a ima indicija da je bilo tako. Ili im se ponekad dogodilo da im se potkrade nešto što nisu hteli da dostave, pa sam tako ja, sasvim slučajno, braneći Slobodana Miloševića dobio brionske transkripte i uveo ih u proces kao dokazni materijal 2003. godine. Na osnovu ovih transkripata kasnije je optužen hrvatski general Ante Gotovina, i odbijena tužba Hrvatske protiv Srbije pred Međunarodnim sudom u Hagu. Sada zbog tih dokumenata prete Mesiću. Pored toga, veliko je pitanje šta se dogodilo sa dokumentima koja su sudu dostavljali međunarodni i vojni posmatrači, poput snaga UN, dokumentima koja nikada nismo mogli da dobijemo a ona su sigurno mogla da pomognu optuženima. Tako, na primer, nikada nismo dobili dokumenta o važnim događajima kakvi su Markale, Račak, na osnovu kojih smo satanizovani u celom svetu, zatim Vasa Miskin, pa tuzlanska kolona… Ili smo dobijali dokumenta u kojima su neke ključne rečenice visokih predstavnika međunarodne zajednice bile zatamnjene. Neizvesno je hoćemo li, i kada, moći da vidimo ta dokumenta u originalu, jer tek tada ćemo o određenim važnim događajima imati punu istinu.

Koliko su značajna mogla da budu dokumenta raznih međunarodnih vojnih i civilnih posmatrača ili učesnika u ratu koja braniocima očigledno nisu bila dostupna?

Veoma, naravno. Da vam ne pričam šta se sve radilo u vezi sa Srebrenicom, zna se da je nekoliko hiljada artefakata, odnosno materijalnih dokaza uništeno. I Karla del Ponte je pisala o dokazima iz takozvane „Žute kuće“ koja su sklonjena, a ko zna šta bi iz njih sve moglo da se sazna. Sud nema uvid u dokumentaciju koja se nalazi u Tužilaštvu i na osnovu koje su pisane optužnice, a koju su bili dužni da obelodane. A ništa nismo mogli da dobijemo od Crvenog krsta, na primer, ili raznih humanitarnih organizacija za koje smo mi u odbrani imali dokaze da su, radeći humanitarne akcije, zapravo švercovali oružje. Možete misliti šta je sve Crveni krst, koji je uvek bio najbliži ratištu, nalazio na terenu, ili Lekari bez granica, i i kakav bi značaj to imalo za rasvetljavanje događaja, pogotovo onih zbog kojih su Srbi satanizovani. Verujem da bi i za druge dve strane ta dokumentacija bila vrlo važna, a ne samo nama. Za mene je najvažnija dokumentacija kojom raspolaže Tužilaštvo a nama nije bila dostupna, pogotovo ona koju su dostavili međunarodni posmatrači, vojni posmatrači i učesnici u sukobima.

Postoji li opasnost da baš dokumenta koja pominjete budu iskorišćena od „pobednika“ za pisanje neke nove krivotvorene istorije?

Ako ta istorija bude pisana samo na osnovu dokumenata iz Haga, ne znam da li će u njen sadržaj ući i podatak da je Hrvatska proglašena za agresora, i da o tome postoji sudska presuda. Za Srbiju takva presuda ne postoji, jer u Mladićevoj i Karadžićevoj presudi je decidirano utvrđeno da Srbija nije imala nikakve veze sa ratnim zločinima, iako je pomagala u oružju, odeći, hrani, ali u ratnim zločinima nije bilo nikakve veze između Srbije i BiH. Nekoliko puta sam bio u situaciji da se uverim kako u Haškom tribunalu nije smelo da se pomene iskustvo naših ljudi iz Drugog svetskog rata, a to nije daleko vreme. I to bi uveliko objasnilo da je Hrvatska i u poslednjem ratu samo nastavila da radi ono što je radila tada, da sprovodi principe – trećinu Srba ubiti, trećinu raseliti a trećinu prekrstiti u katolike, što bi bilo veoma važno za razumevanje svega što se dešavalo u poslednjem ratu. Jer 90-ih godina još je bila živa polovina stanovništva koja je preživela Drugi svetski rat, a bilo je još i onih koji su preživeli Prvi svetski rat, i čim bi pomenuli problem straha da se to ne ponovi, njihovi iskazi odmah su bili prekidani, a bili bi izuzetno relevantni. U Hagu je trebalo da se sudi za svaki pojedinačni, konkretni zločin, ma sa koje strane on bio počinjen, jer samo tako bi došlo do pomirenja, a oni su umesto toga uveli udruženi zločinački poduhvat koji je primenjivan na osnovu dvostrukih aršina.         

  zaйmы na kartu bez otkaza zaйm čerez internet na kartučastnый zaйm ot častnыh liczaйm 1000