Miodrag Jurišević (1940–1987–2017) – STRAST I BESKOMPROMISNOST

Piše Miroslav Maksimović

Sećanje na Miodraga Juriševića je sećanje na doba kada je izlazak nove knjige dobrog pisca bio važan događaj (čiji se prvi kritički prikaz čekao s nestrpljenjem), a pojava novog pisca – praznik. Tog doba danas nema, pa nema ni onakve novinske književne kritike

Krajem protekle godine, 14. decembra, navršilo se tri decenije od smrti Miodraga Juriševića (1940–1987). Bio je književni kritičar, po vokaciji, i lekar, po zanimanju. Rodio se u Grahovu, a fakultet je završio i do kraja života ostao u Beogradu. Književnom kritikom bavio se petnaestak godina, najintenzivnije u periodu između 1965. i 1970. Tada su njegovi napisi punili periodiku u Srbiji i Jugoslaviji, a bio je i stalni književni kritičar u „Književnim novinama“, „Politici“ i NIN-u.

U to vreme bio je uticajan u književnom životu, što bi i trebalo da bude posledica bavljenja tzv. dnevnom ili novinskom kritikom: ona utiče na književni ukus publike, profiliše ga i tako stvara atmosferu u kojoj književnost diše. Da bi bila takva, novinska kritika mora da pristupa tekućoj književnoj proizvodnji bez predrasuda, bilo koje vrste, a kritičaru su neophodne dve osobine: strast prema književnosti (da pisanje o novim knjigama ne bi bilo puko otaljavanje posla) i beskompromisnost (da njegovi sudovi ne bi dolazili iz kalkulacija vanknjiževnog porekla). Jurišević je te osobine imao.

One, međutim, doprinose kratkovekosti posla novinskog književnog kritičara. Jurišević je kritikom prestao da se bavi u prvoj polovini sedamdesetih godina. Ostali su samo, među prijateljima, njegovi nadimci – Mija, Juriša ili doktor Jurišević – kao odjek vremena kad se bavio književnošću. Objavio je, istina, potom, još nekoliko tekstova, ali su oni bili tek znak da je čežnja za književnošću tinjala, zapretana, u njemu. I moguće je da je Juriša napustio književnost zato što nije hteo da, pred sobom i u sebi, razvodni i konformizuje odnos s njom: kad već nije mogao da juriša na nove knjige, radije je prekinuo svako pisanje. Knjigu njegovih kritičkih napisa Na vrhu pera posthumno je priredila Vladislava Ribnikar, a objavio BIGZ 1993. godine.

[restrict]

Sećanje na Miodraga Juriševića je sećanje na doba kada je izlazak nove knjige dobrog pisca bio važan događaj (čiji se prvi kritički prikaz čekao s nestrpljenjem), a pojava novog pisca – praznik. Tog doba danas nema, pa nema ni onakve novinske književne kritike.

Iz opšte atmosfere vremena proističu i razlozi te situacije.

Prvo, postoje samo tragovi književnog života. Književnih časopisa, književnih novina, književnih tribina, podlistaka i rubrika u dnevnim novinama, na radiju i televiziji – ili nema, ili ne liče (ni po prisustvu, ni po uticaju) na ono što su nekad bili. Ostale su, istina, brojne književne nagrade, ali u opštoj praznini ni one nemaju vrednosni odjek kakav su, bar neke od njih, imale u bogatijem književnom životu. Nema, dakle, književnog prostora u kome dnevna kritika može da deluje, a njena funkcija je upravo bila da u tom prostoru otkriva, nagoveštava i na javni vidik postavlja nove vrednosti, koje zatim tzv. akademska kritika tumači, sistematizuje i smešta u kontekst nacionalne kulture.

Tu, na pitanju vrednosti, dolazimo do suštinskog razloga odsustva i književnog života i književne kritike. Trgovačka ideologija današnjeg vremena ne voli trajne duhovne vrednosti – nisu upotrebljive za trgovinu, čak je ometaju – pa se pravi da ne postoje. Na njihovo mesto stavlja – korist. Pošto je književnost deo, i tvorački elemenat tih vrednosti, bilo je logično da trgovačka ideologija ukine resurse književnog života pod izgovorom nekorisnosti, neisplativosti. (Kao da je za ljudsko društvo korisno samo ono što je korisno za trgovinu.) Pa je tako kritika postala nepotrebna, zamenio ju je marketing.

Važan deo funkcije književne kritike uopšte, pa i novinske, kod nas bio je – afirmacija autonomnosti književnosti naspram tada vladajuće ideologije. Danas te ideologije nema, ali nove, znatno efikasnije svetske ideologije (zasnovane, paradoksalno, na materijalnoj strani čovekovog života) i te kako ima, samo je nevidljiva, pretočena u razne oblike tobož slobodnog ponašanja društva. Oseća se njen pritisak na književnost, težnja da se i ona uklopi u šarenilo izloga. U takvom miljeu novinska književna kritika više bi afirmisala mimikrizovanu ideologiju u književnosti, nego samu književnost, pa je možda i bolje da je, takve, nema.

Najzad, današnje vreme nudi veliku ličnu slobodu, ali na malom prostoru: možete raditi šta god hoćete za sebe, ali u društveni prostor možete izaći samo kroz uske dozvoljene koridore. Individualizam zasnovan na koristi, sebičnosti, a ne na autentičnim idealima koji često traže i žrtve. Kad se nađe pred književnošću, takav individualizam će postaviti ono popularno pitanje: gde sam tu ja? I naravno da se neće baviti novinskom književnom kritikom, jer ona traži pitanje: gde je tu književnost?

No uprkos svemu ovome, novinske književne kritike ima, bar u nekoj meri. Recimo, baš u „Pečatu“. Ovaj list je „izgradio“, odnosno dao šansu da se izgradi mlad književni kritičar, koji ume da misli i piše o književnosti, ima svoj pogled na nju i, još bitnije, razume da su težnje i zakoni književnosti važniji u pisanju o književnosti od autorovih vanknjiževnih opredeljenja i stavova. Redakciji „Pečata“ ostaje da navede Nikolu Marinkovića, ili da on sam sebe navede, na pisanje u redovnim, unapred utvrđenim terminima – ako ne može svake nedelje, onda bar svake druge. Možda se, u međuvremenu, pojave još neki mladi ljudi kojima je književnost ideal, strastan i beskompromisan, pa tako „Pečat“ postane mesto početka obnove nekadašnjeg sjaja novinske književne kritike.

Miodrag Jurišević je njenu sudbinu predvideo, nesvesno, na posredan način, u  trenutku lucidnosti. Jednog leta, u prvoj polovini sedamdesetih, navratio je u Herceg Novi. Tu je, na terasi kafane „Jadranka“, iznad plaže, stalno letnje beogradsko društvo – bilo je u njemu i pisaca – svakodnevno pijuckalo lozu, između dva kupanja. Juriša je tu terasu „preimenovao“ u: bife „Titanik“. Aludirao je i na književnost – Andrićeva priča – i na život – brod koji će potonuti. Danas je ta kafana zbilja preimenovana u neki mađarski hotel. Potonula je, kao stvarnost, u sudaru sa santom tranzicije, a talas tog potonuća zapljusnuo je književnost i poklopio novinsku književnu kritiku.

[/restrict]