Tuđman, Prlić i drugi – Hrvatska agresija na BiH

Da li su Franjo Tuđman i hrvatski državni vrh s početka rata u bivšoj Jugoslaviji poslednjom pravosnažnom presudom Haškog tribunala postali ratni zločinci? Kakve posledice može imati činjenica da je Tribunal hrvatsko-muslimanski sukob proglasio međunarodnim?

Ugledni britanski nedeljnik „Ekonomist“ pisao je početkom meseca kako se na prostoru bivše Jugoslavije aerodromi preimenuju sa ciljem da se „nerviraju komšije“ i naveo primere zagrebačkog aerodroma „Franjo Tuđman“, prištinskog „Adem Jašari“, skopskog „Aleksandar Makedonski“ i beogradskog „Nikola Tesla“ (mada ne znamo zašto bi Nikola Tesla bilo koga nervirao, osim onih Hrvata što žale jer ustaše nisu ubile i njegovog oca, poput sveštenika Matije Stijačića, koji ga je nasledio kao paroh u Smiljanu, i ostalih oko 650 Srba iz ovog sela). Sada, posle pravosnažne presude Haškog tribunala u slučaju „Prlić i drugi“, aerodrom u prestonici najnovije članice Evropske unije bi morao da promeni ime. Dok je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević u prvostepenim presudama bivšem političkom lideru Srba u Bosni Radovanu Karadžiću i komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću posthumno oslobođen optužbi za učešće u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ u BiH, bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman je osuđen. To je, reklo bi se, za Srbiju i najznačajniji deo pravosnažne presude protiv premijera takozvane Herceg Bosne Jadranka „Prlića i drugih“.

[restrict]

UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT Žalbeno veće Haškog tribunala, predvođeno sudijom Karmelom Ađijusom, koji je ujedno i predsednik ovog međunarodnog krivičnog suda, potvrdilo je kazne izrečene u prvostepenoj presudi iz maja 2013. kojim je Prlić osuđen na 25 godina, bivši načelnik Glavnog štaba Hrvatskog veća odbrane Slobodan Praljak, bivši ministar odbrane Herceg Bosne Bruno Stojić i Praljakov naslednik na čelu Glavnog štaba HVO Milivoj Petković su osuđeni na 20 godina, bivši ministar unutrašnjih poslova Herceg Bosne Valentin Ćorić na 16 godina, a bivši šef službe za razmenu zarobljenika Berislav Pušić na 10 godina.

Žalbeno veće, u kojem su pored Ađijusa bili i sudije Liu Dakin, Fausto Pokar, Teodor Meron i Bakone Džastis Moloto, ovom presudom potvrdilo je i zaključak da je postojao udruženi zločinački poduhvat hrvatske strane čiji je šef bio Franjo Tuđman i čiji je cilj bilo „formiranje entiteta u skladu sa starim granicama Hrvatske“. „Sudsko veće nalazi da je krajnji cilj lidera Herceg Bosne, kao i Franje Tuđmana, bio formiranje hrvatskog entiteta koji bi, makar delom, bio u okviru granica Banovine iz 1939. godine i omogućio ujedinjenje hrvatskog naroda. Nalazi i da je najkasnije sredinom januara 1993. uspostavljen udruženi zločinački poduhvat kako bi se sproveo taj krajnji cilj i zajednički zločinački plan za ’dominaciju Hrvata Herceg Bosne putem etničkog čišćenja muslimanskog stanovništva’“, iznosi se u presudi i dodaje da „Žalbeno veće smatra da argumenti da Tuđman nije bio upoznat sa operacijama HVO u BiH nisu dokazani, te ih odbacuje“. Navodi se i da su „Hrvatski lideri, posebno (ministar odbrane) Gojko Šušak, (šef hrvatske diplomatije) Mate Granić i Tuđman imali odlučujući uticaj na odluke političkih struktura Herceg Bosne“. Žalbeno veće ostalo je i pri stavu Sudskog veća da je Tuđman „želeo da direktno ili indirektno proširi granice Hrvatske na teritoriju BiH“, da je „usvojio dvostruku politiku u javnosti se zalažući za poštovanje postojećih granica BiH, dok je privatno podržavao podelu i ujedinjenje hrvatskog naroda“, te da je „podržavao stvaranje Herceg Bosne“ i da je svoje „planove o proširenju Hrvatske odbacio tek pod međunarodnim pritiskom oko 21. februara 1994. godine“. Žalbeno veće smatra i da je Tuđman „želeo da Hrvatskoj pripoji etnički čistu Zapadnu Hercegovinu“.

Čitajući sažetak prvostepene presude Ratku Mladiću, sudije su, iako je on bio optužen da je zločine počinio zajedno s Miloševićem i njegovim beogradskim saradnicima, potpuno izbacile bilo kakvo pominjanje vlasti Srbije ili SR Jugoslavije. Štaviše, u kompletnoj presudi, iako prikriveno u fusnoti 15.357 na dnu strane 2.090, jasno se navodi: „Dokazi koje je dobilo Sudsko veće ne ukazuju da su Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Željko Ražnatović ili Vojislav Šešelj učestvovali u sprovođenju udruženog zločinačkog poduhvata.“

Na osnovu ovih presuda lako bi se moglo zaključiti da „agresiju na BiH“, kako to stalno govore i vlasti u Sarajevu i u Zagrebu, nije izvršila Srbija nego upravo Hrvatska. Situacija po Zagreb je utoliko teža što zvanični Beograd nezavisnu BiH nije priznao sve do posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a bilateralne odnose uspostavio je tek krajem 2000. godine, dok je Hrvatska nezavisnost BiH priznala već maja 1992. pa ne postoji način na koji može tvrditi da njena intervencija u Herceg Bosni nije agresija i međunarodni sukob, kako je to sada definisao i Haški tribunal.

NOVI HRVATSKO-MUSLIMANSKI SUKOB Ovakva presuda teško je pogodila Zagreb čija je predsednica Kolinda Grabar Kitarović odmah prekinula zvaničnu posetu Islandu i uputila se nazad na Pantovčak, ali do zaključenja ovog broja „Pečata“ nije dala nikakvu izjavu povodom presude. Umesto nje reagovao je premijer Andrej Plenković rekavši da se radi o za Hrvatsku „neprihvatljivoj presudi“ i najavio da će njegova zemlja razmotriti sve raspoložive pravne mehanizme da bi je osporila. „To niti je istinito, niti je pravedno, niti je dobro, niti prirodno. U političkom smislu takve kvalifikacije ne prihvatam“, rekao je on na vanrednoj konferenciji za novinare. Predsednik Sabora Gordan Jandroković rekao je da je šokiran događajima u Hagu i da presuda kojom se utvrđuje postojanje udruženog zločinačkog poduhvata u kojem je učestvovala i Hrvatska, kao i međunarodni karakter sukoba Muslimana i Hrvata tokom rata u BiH predstavlja „izokretanje sleda događaja i ignorisanje onoga što je Hrvatska učinila za BiH“, te da odbacuje „takav način tumačenja istorije“. Bivši premijer i predsednik Socijaldemokratske partije Zoran Milanović ocenio je da je udruženi zločinački poduhvat „izmišljotina“. Najrečitije je ipak reagovanje sina Franje Tuđmana Miroslava, koji je rekao da nije Hrvatska činila zlo nego je to bila muslimanska vojska koja je „pokušala da protera 150.000 Hrvata iz centralne Bosne“, dok su se Hrvati „samo branili“. 

S druge strane, član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović ocenio je da je presudom „stavljen međunarodni pečat na tamni deo istine o razlozima stvaranja i načinu delovanja Herceg Bosne i o delu ciljeva tadašnjeg rukovodstva Hrvatske“. „Utvrđeno je da je grupa čelnika Herceg Bosne, učestvujući u udruženom zločinačkom poduhvatu, zajedno sa tadašnjim čelnicima Hrvatske, na čelu sa tadašnjim predsednikom Franjom Tuđmanom, nastojala da uspostavi etnički hrvatski entitet u granicama Banovine Hrvatske iz 1939. godine i stvori pretpostavke za njegovo pripajanje sa Hrvatskom“, dodao je.

Upravo u ovom, sve dubljem ponovnom sukobljavanju Hrvata i Bošnjaka u okviru Federacije BiH možda treba tražiti uzroke ovakve presude Haškog tribunala. Iz srpskog gledišta, presuda „Prliću i drugima“ koja potvrđuje postojanje hrvatskog udruženog zločinačkog poduhvata ne daje Međunarodnom krivičnom sudu nikakav novi legitimitet, ne potvrđuje njegovu nepristrasnost i nepolitizovanost. Naprotiv. I posle ove presude ispada da su se Srbi u BiH i Hrvatskoj sami ubijali i da niko drugi nije odgovoran za zločine nad njima. Gorak ukus ostaje i zbog toga što su Sudsko i Žalbeno veće imali dovoljno dokaza i snage da ustanove postojanje udruženog zločinačkog poduhvata protiv Bošnjaka, ali ne i protiv Srba u Krajini, uprkos otvorenim Tuđmanovim izjavama o proterivanju srpskog stanovništva poput one o „zadavanju takvih udaraca da Srbi praktično nestanu“. Činjenica da ni Gotovina, ni Orić, ni Haradinaj nisu osuđeni za zločine nad Srbima samo je još jedan dokaz da je i ova odluka o osuđivanju šestorice iz Herceg Bosne i uključivanja hrvatskog državnog vrha u udruženi zločinački poduhvat (iako je njega i zločina nedvosmisleno bilo) doneta iz političkih razloga. Ti politički razlozi su pritisak na Hrvatsku i Hrvate u BiH da odustanu od bilo kakve ideje o stvaranju „trećeg entiteta“ i okretanje leđa unitarnoj BiH pod upravom Bošnjaka. Takođe, zanimljivo bi bilo videti hoće li Sarajevo sada podneti neku tužbu Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Hrvatske, kao što je to bio slučaj u odnosu na Srbiju (čije učestvovanje u ratu u BiH, za razliku od ovog hrvatskog, nije dokazano).             

Rušenje Starog mosta opravdano

Žalbeno veće ocenilo je, s izuzećem mišljenja sudije Pokara, da je Stari most u vreme napada bio legitimni vojni cilj, da je njegovo uništenje pružalo definitivnu vojnu prednost hrvatskim snagama i da se ne može smatrati bezobzirnim razaranjem bez ikakve vojne potrebe. Odbačen je stav iz prvostepene presude da je uništenje mosta za posledicu imalo potpunu izolaciju dela stanovnika Mostara i nesrazmerno veliki psihološki efekat na stanovništvo u odnosu na vojnu korist. Sva šestorica optuženih oslobođena su krivice u odnosu na ovaj deo presude.

 

HAŠKA SUDNICA I ZVANIČNO POSTALA MESTO ZLOČINA

Iako mnogi misle da je Haški tribunal tokom svog višedecenijskog rada počinio pregršt zločina, tek prilikom poslednjeg izricanja jedne presude pred ovim sudom sudnica je doslovno postala mesto zločina. Jedan od šestorice osuđenih Hrvata, Slobodan Praljak izvršio je javno samoubistvo. „Slobodan Praljak nije ratni zločinac, s prezirom odbijam vašu presudu“, rekao je on pošto je proglašen krivim i osuđen na 20 godina zatvora i naočigled svih ispio neku tekućinu. Posle ovoga izricanje presude je prekinuto, da bi bilo nastavljeno posle višesatne pauze u drugoj sudnici. Sudija Ađijus je to objasnio činjenicom da je sudnica broj 1, u kojoj je počelo izricanje presude, „sada mesto zločina“.

Uprkos brojnim poređenjima Praljkovog čina sa, na primer, samoubistvom Hermana Geringa koji je popio otrov da bi izbegao vešala, ovaj gest je nešto sasvim drugo. Ne da se Praljak nije suočavao sa vešalima nego bi, da se nije ubio, uskoro bio na slobodi. Sva šestorica osuđenih Haškom tribunalu predali su se 5. aprila 2004. i Praljak je bio jedan od retkih pritvorenika koji je odbijao privremeno puštanje na slobodu. S obzirom na to da je u zatvoru već proveo nešto više od 13 i po godina, i da je odslužio dve trećine kazne (13 godina i četiri meseca), mogao se nadati vrlo skorom izlasku na slobodu. Očito je da je ovom bivšem reditelju osećanje za pravdu i čast bilo važnije od slobode i da se ubio zbog toga, a ne iz straha od robije. Takođe, posle svih kontroverzi u vezi sa radom Međunarodnog suda, Praljak je uspeo da zabije poslednji ekser u kovčeg njihovog integriteta. Uprkos tome što mnogi poznavaoci prilika u sudu i pripadajućoj mu pritvorskoj jedinici u Ševeningenu navode da je otrov bilo lako uneti, pitanje je zašto je to tako. Tome treba dodati i dilemu koja se sada postavlja da li je, ako je jedan pritvorenik bio u prilici da otruje samoga sebe, bilo moguće da neki drugi pritvorenik bude otrovan tuđom rukom.

[/restrict]