San o slobodi

Slobodi smo toliko žrtava već prineli da bi najveći mogući greh danas bio odreći je se

Piše Aleksandar Vučić

Ako nas ičemu istorija uči, onda je to priča o tome kako naše sitne razlike, zahvaljujući politici, sujeti, sklonosti ka konačnim sudovima i ocenama, postaju velike i gotovo nepremostive.

Zahvaljujući tome, često zaboravimo da su tu istoriju formirale sasvim iste želje, ista htenja, isti ciljevi, i da je san, zbog kojeg smo u istoriju i krenuli, bio zajednički, sve do onog trenutka dok se nismo posvađali oko toga ko će ga pretvoriti u javu.
[restrict]

MILOŠ I KARAĐORĐE A san, osnovni, istorijski, na ovim prostorima, bila je – sloboda. Miloš i Karađorđe su ga, na početku, zajedno i sanjali i ostvarivali.

Čak i kasnije, kada su dinastije jedna drugoj uveliko radile o glavi, i kada su same isticale razlike, u suštini su i dalje sanjale istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svet.

Ove godine smo, ne primetivši to, imali čak i jedan jubilej tog faktičkog i simboličkog zajedništva podeljene Srbije – tačno sto pedeset godina od kada je Mihailo Obrenović od Ali Riza-paše primio ključeve Beograda, i time, suštinski, otpočeo eru slobode Srbije; i tačno sto pedeset godina od kako je, u Parizu, mladi knežević Petar Karađorđević, potonji kralj, preveo spis O slobodi Džona Stjuarta Mila, zabeleživši, u predgovoru, i ove važne reči:

„Kao što je sloboda unapredila i usavršila pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava, i skup tih ličnosti – čitav narod.

U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegove i osobine.

Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.“

Činjenica da se to dešavalo istovremeno, sloboda koju je jedan Obrenović osvajao, i sloboda o kojoj je jedan Karađorđević sanjao, ponovo nam govori da je, možda i krajnje vreme da probamo da zaboravimo razlike i da se setimo od kog cilja, od koje zajedničke želje, jesmo svi krenuli.

I ovaj moj tekst u Pečatu treba da bude baš to. Zato što postoji milion razlika između onog što ja radim i šta mi je politika, i onoga za šta se Pečat zalaže, ali, isto tako, postoji i ona jedna, velika i važna stvar, koja nam je zajednička i koja nam omogućava da se i poštujemo, i čujemo, i probamo da je ostvarimo – slobodnu, nezavisnu Srbiju.

I možda je Pečatov pristup tom poslu romantičarski, možda je moj pragmatičan, možda ja više naginjem obrenovićevskom, a Pečat revolucionarnom, karađorđevićevskom modelu, možda ja inspiraciju više tražim u Luteru, a Pečat više u Nikolaju, ali kada se podvuče crta, kada jedni druge pitamo šta želimo, dolazimo, polako, ali sigurno, na jedno te isto. Na slobodu kao cilj, na slobodu kao san, i na slobodu kao razlog svih razloga i uzrok svih uzroka.

NEZAVISNOST I NAPREDAK Himna nam je, drugim rečima ista. O lepa, o draga, o slatka slobodo…

Slobodo, kojoj smo toliko žrtava već prineli da bi najveći mogući greh danas bio odreći je se.

I to ne samo zato što niko od nas ne želi, nikada više, nikakav jaram, nikakvog gospodara, niti sva ona zla koja proističu iz ropstva već i zato što nam je, zajedno, jasno da i mi, i svaki čovek u ovoj zemlji, ta zemlja, mogu da se ostvare, rastu, razvijaju se isključivo u slobodi, u društvu koje je slobodno i spolja i iznutra, u stabilnosti koju, opet, može da da samo nezavisnost.

I nema tu ničega, u toj želji, što bilo koga ugrožava. Uostalom, jedna od definicija slobode, od mnogih, jeste i ona po kojoj je to ona idealna situacija u kojoj možeš da radiš šta god želiš, ali i da nikada drugome ne uradiš ono što ne bi hteo da neko uradi tebi.

Zato i ja, kada pričam o slobodi, ne dajem nje više nama nego bilo kome drugom. I kada govorim o nezavisnosti, podrazumevam i nezavisnost drugih, i njihovo pravo da u istoj meri odlučuju o sebi, ništa više, ili manje, od onoga koliko Srbija može da odlučuje sama o sebi.

Kojim putem ćemo ići, s kim ćemo biti prijatelji, kako ćemo se razvijati, koliko ćemo biti neutralni, sve su to prava koje mi želimo, ali, istovremeno, i prava koja nikoga drugog ne ugrožavaju.

Zato što je sloboda, baš kao što je i knežević Petar pisao, verovatno i najličnije, ali i najopštije osećanje koje svako od nas može da ima.

To je osećanje koje, kada nas osvoji, postaje toliko veliko, da moramo da ga delimo.

Moja sloboda, bez slobode mog brata, jednostavno ne vredi. Zato se, u svakoj borbi za slobodu, kada se u njoj daje život, on daje ne samo za nju nego i za onog pored nas, za onoga koji se, istim žarom, za tu slobodu bori.

Iz toga proističe i obaveza, moja, ali i svih nas, da nastavimo da se borimo za slobodu Srbije, jer je to sloboda svih nas, naše braće, prijatelja, dece.

Ona je najveća vrednost koju možemo da ostavimo onima koji dolaze posle nas. I to uz punu svest o tome da nije moguće ostaviti malo slobode, ili samo delić slobode.

Ona se ne gradira, nije moguće podeliti je, nema je na kašičicu, tek da bi se utolila nečija glad.

Sloboda je sloboda samo kada je cela, kada je sva. I zahteva da se takva i prenosi, sa čoveka na čoveka, sa generacije na generaciju.

A naša generacija, pored te, ima još jednu veliku obavezu. Da završi, za sva vremena, tu borbu za slobodu, i da ne dozvoli da oni posle nas moraju ponovo da biju istu bitku i da polažu živote za istu stvar.

Sloboda se, ovde, dovoljno krvi napila. Od kostiju, koje su za nju položene, moguće je napraviti ogromnu planinu.

I nije naš cilj da naša deca žive u njenoj strašnoj senci, plašeći se nekih novih najezdi i novih bitaka. Naš cilj je da im omogućimo da budu na vrhu te planine, da žive sa otvorenim pogledom, u kojem neće biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljenom našim znojem i našom krvlju, bezbrižno da gaje najlepše plodove slobode.

I to, takođe, mora da bude zajednički posao svih nas. Da naučimo da se za slobodu isto tako slatko može živeti, kao što je gorka svaka smrt za nju.

I da ne zahteva ona uvek samo i isključivo žrtvu u životu, nego da ume da bude zadovoljna i onom koju je položio naš rad.

Naši preci su slobodu osvojili za nas. Mi treba da je gradimo, za naše potomke.

I da, kako je govorio knežević Petar, doprinesemo, u skladu sa svojim moćima, tom uzvišenom cilju.

Slobodnoj Srbiji. U kojoj je svaki napredak moguć.

To znači da odluke o našoj zemlji ne donose stranci, već naš narod, to još više znači da te odluke budu u našem, a ne interesu stranaca, a to znači i da na prijatelje ne zaboravimo samo zato što nas drugi prijatelji pritiskaju da to učinimo.

A ovaj tekst, u Pečatu, treba samo da nas podseti da sve to možemo, zajedno. Petsto brojeva zaslužuje iskrene i srdačne čestitke.  

[/restrict]