I za hašku farsu ima leka

Suđenje i odjeci

Presuda generalu Mladiću potpuno je raskrinkala političku pozadinu Haškog tribunala, a budućnost još kako ume da politička suđenja poništi i njihove žrtve rehabilituje

Kada je ušao u sudnicu bivši komandant Vojske Republike Srpske, prvo se prekrstio a zatim publici pokazao podignut palac. Ako neko i nije uspeo da na njegovoj kravati uoči skraćenicu Komunističke partije Ruske Federacije i njene simbole – srp i čekić – Natalijinu ramondu na generalovom reveru svi su zapazili. Poznata i kao cvet feniks jer ukoliko se potpuno osuši, i ako se malo zalije, može da oživi. Baš kao što je iz pepela vaskrsla srpska vojska u Prvom svetskom ratu. Jaču poruku iz sudnice general Ratko Mladić nije mogao poslati, sluteći šta se u budućnosti može desiti sa farsom od niza suđenja u Hagu. Uostalom, istorija je puna takvih primera.

RASPLET HAŠKE SAGE U FUSNOTI Presuda ratnom komandantu bosanskih Srba pred sudom u Hagu biće još dugo tema o kojoj će se pričati i raspravljati, ubeđivati i lomiti koplja, a prvo pitanje koje se nameće nakon što je sudija Alfons Ori izrekao kaznu doživotnog zatvora Mladiću je da li je time zadovoljena pravda ili se još jednom ponovila farsa ovog suda što mnoge već duže vreme i ne iznenađuje.

Ovo je poslednji prvostepeni proces pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Sedam dana kasnije sledi izricanje presuda u žalbenom postupku u predmetu „Prlić i ostali“, posle čega Haški sud zatvara svoja vrata.

Tu je još jedan kuriozitet, ako ne i doza licemerja. Naime, posle 24 godine ucenjivanja i optuživanja da je Srbija najveći krivac u ratu na prostoru bivše Jugoslavije, Tribunal je priznao da srpske vlasti nisu bile deo „udruženog zločinačkog poduhvata“, što znači da bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, a samim tim i Srbija, nisu odgovorni za rat u BiH. Ovakav rasplet haške sage vidljiv je u fusnoti presude generalu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, gde se navodi da „dokazi koje je sudsko veće primilo nisu pokazali da je Milošević učestvovao u zločinačkom poduhvatu u BiH“.

Naravno, Zapad, idejni tvorac i pokrovitelj ovog suda, presudu je pozdravio i ocenio je kao očekivanu a kaznu doživljava kao pravednu. Zvaničnik Stejt departmenta rekao je da SAD podržavaju rad i presude Haškog tribunala, da nastavljaju da se sećaju žrtava u ratu u bivšoj Jugoslaviji, ali i „da pozivaju zemlje i narode u regionu da se uzdrže od zapaljive retorike i da rade zajedno da izgrade bolju budućnost za čitav region“. Već svima dobro poznati „ekspert za Balkan“, a u stvari jedan od glavnih šiptarskih lobista Danijel Server ocenjuje da je presuda „najbolji mogući, ali istovremeno i nezadovoljavajući ishod“. On je na svom blogu podsetio da se na Haški sud na Balkanu ne gleda blagonaklono zbog pojedinih oslobađajućih presuda, ali i da je Tribunal baziran na principima da će pre osloboditi nekog ko je kriv, nego osuditi nekog ko je nevin i da tako treba da bude. Ipak, Server zaključuje da je najveća korist od tog suda bila što se oni koji su optuženi za ratne zločine nisu posle bavili politikom – osim u slučajevima BiH, Hrvatske i Kosova. Dakle, samo Srbi.

[restrict]

ZAPADNI REZIDENTI U SRBIJI I BERLIN – ZAJEDNO „Misaoni svet srpskih nacionalista je zatvoreni sistem, rat u Bosni i Hercegovini za njih se javlja kao borba za preživljavanje nacije. U srpskom shvatanju istorije su Srbi nakon izgubljene bitke protiv Osmanlija na Kosovu Polju 1389. godine uvek iznova postajali žrtve istorije. (…) Monstruozni zločini povezani sa tim se u ovom svetonazoru opravdavaju. Sledstveno tome Mladić ne može da prizna zločine, on želi da kao junak uđe u srpsku istoriju“, piše berlinski „Tagescajtung“ pod naslovom „Kajanje nije pokazao“.

Slično misle i zapadni rezidenti u Srbiji, poput niza NVO situiranih i opskrbljenih zapadnim grantovima, ili neki političari, takođe „pojeni“ sa istog finansijskog izvora. Helsinški odbor, Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava… pozdravili su presudu Haškog tribunala kojom je general Vojske Republike Srpske Ratko Mladić osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Lider LSV Nenad Čanak je na tviteru objavio da bi trebalo osuditi i ideologiju i sve one koji su te zločine planirali, koordinirali i sprovodili. „Istim onima koji su od imena Ratka Mladića napravili ratni poklič huligana i kriminalaca, koji bi takve zločine bili spremni da ponove. Oni su te planove kovali u Beogradu, a ne na Palama…“

Nešto ozbiljniji kritičari uočavaju da je presuda Ratku Mladiću otišla korak dalje i da pominje genocid u Srebrenici, ali ne i u celoj Bosni i Hercegovini, što po mišljenju analitičara Cvijetina Milivojevića govori o tome da je sud vagao i pokušavao da izađe u susret i Srbima i Bošnjacima.

A kako su presudu doživeli Srbija i njen državni vrh, formulisao je predsednik naše države Aleksandar Vučić, ocenom da zemlja ne treba da se guši u suzama prošlosti, već da radi i stvara bolju budućnost. „I zato želim da kažem svim drugima da Srbija poštuje njihove žrtve, kao što znam da ni od koga ne možemo da očekujemo da poštuje naše žrtve. Za poštovanje sopstvenih žrtava moraćemo sami da se pobrinemo. Moj poziv građanima Srbije, svim ljudima u Srbiji je da danas počnemo da gledamo u budućnost“, poručio je srpski predsednik.

MOSKVA BRANI GENERALA Za bolje upućene pratioce haških procesa, presuda srpskom generalu ispisana je još pre dve decenije, a sada je samo pročitana. Uz nju se već dodaje epitet sramna, kao i ocena da nema nikakve veze s pravom i pravdom. Ruski analitičari smatraju da je to još jedna antisrpska presuda antisrpskog tribunala i cena koju Srbija plaća za ulazak u Evropsku uniju, a kojom se istovremeno opravdava NATO agresija na Balkanu. Oni nemaju dilemu da će haške presude biti upotrebljene kao instrument pritiska na vlast u Beogradu, ali i u Banjaluci, kako bi Republika Srpska odustala od osamostaljenja.

Predsednik Dume Vjačeslav Volodin čak je naložio Komitetu za međunarodne poslove da razmotri sve aspekte skandalozne haške presude i predloži konkretna rešenja kako na nju reagovati. Zvanična Moskva će, javljaju ruski mediji, „pitanje Mladića“ pokrenuti i u Savetu bezbednosti UN, koji je osnivač Haškog tribunala. Snažna reakcija Rusije na presudu Mladiću usledila je odmah pošto je Pavel Dorohin, šef Komiteta za odbranu Mladića, tokom zasedanja Dume predložio kolegama da razmotre načine na koje bi Moskva stala u odbranu generala. NJegov predlog naišao je na punu podršku većine ruskih poslanika.

Danas u svetu pravdu predstavlja zbir značajno brojnih međunarodnih sudova i tribunala. Pri tome su se ti sudovi višestruko umnožili poslednjih dvadesetak godina. Pola veka posle stvaranja OUN postojao je samo jedan organ međunarodnog prava – Međunarodni sud OUN. Postojao je takođe i takozvani Stalni međunarodni arbitražni sud, no on praktično nije delovao. Početkom devedesetih godina međunarodnih sudskih organa bivalo je sve više. U ovom trenutku može se nabrojati više od pedeset međunarodnih pravosudnih organizacija. Reklo bi se da su svi ti sudovi stvoreni u okviru različitih međunarodnih organizacija ili na strogo definisane teme, i na taj način moraju da regulišu odnose samo u uskim okvirima svoje uske kompetencije. Međutim, praksa tih sudova je pokazala da njihova delatnost izlazi daleko izvan okvira zbog kojih su osnovani. U vezi s tim nameće se pitanje kontrole nad delatnošću međunarodnih sudova.

Vredi pomenuti uglednog intelektualca i bliskog prijatelja Noama Čomskog, nedavno preminulog profesora Edvarda Hermana, čija analiza u studiji „Srebrenički masakr: činjenice, kontekst, politika“ raskrinkava politički karakter Haškog suda: „I SAD i zvaničnici Tribunala koje su SAD imenovale priznali su značaj političkog faktora u podizanju optužnica od strane MKTBJ-a. Tako je, nakon podizanja prve optužnice za ’genocid’ protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula 1995, sudija Haškog suda Antonio Kasese pohvalio optužnice kao ’dobar politički rezultat’ i dodao je da ’ta gospoda neće moći da učestvuju u mirovnim pregovorima’ – što se svodi na razloge strogo političke prirode, a to ipak nije uspelo da diskredituje MKTBJ u očima sveta. ’Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine veoma dragoceno sredstvo’, rekao je za ’Bi-Bi-Si’ glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. ’Mi smo ga koristili kako bi dva najtraženija ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držali podalje od Dejtonskog mirovnog procesa i mi smo ga koristili kako bi opravdali sve što je sledilo’.“

Za sud u Hagu bi se, bez ikakvih ograda, moglo reći da obiluje pravnim i proceduralnim nepravilnostima još od njegovog osnivanja, počev od toga da ga nije pokrenula Generalna skupština UN već Savet bezbednosti. Umesto da bude sud sa autoritetom, pretvorio se u „zver koja traži meso“ (u zatvoru u Ševeningenu naprasno je preminulo ili se ubilo dvadesetak optuženih Srba).

A svi oni su, uglavnom, optuživani po komandnoj odgovornosti u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, vrlo sumnjivom pravnom terminu koji haški delioci pravde godinama nemušto pokušavaju da objasne, iako ga nije bilo čak ni u Statutu ovog suda.

Ova „parazitska odgovornost“, kako je svojevremeno engleska akademska javnost ovom obliku odgovornosti dala nadimak, u Velikoj Britaniji je bila izvor prava pune 32 godine – sve do 18. februara 2016, kada je odlukom Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva stavljena van snage.

SUD SAM PIŠE ZAKONE I MENJA PRAVILA, ALI… Šta reći za članove sudskog veća u predmetu Ratka Mladića koji su tu funkciju obavljali i u slučajevima u kojima se sudilo za isti zajednički zločinački poduhvat. Nije se moglo očekivati da pobiju presude koje su već doneli. Odbrana je tražila njihovo izuzeće, ali bez uspeha.

Advokat Novak Lukić, pored ocene da doživotna presuda Mladiću nije iznenađenje, zapaža da je retko koja odluka sudije Alfonsa Orija postala pravosnažna. „Tri člana sudskog veća koji su odlučivali o Mladiću bili su predsednici veća koja su odlučivala o Srebrenici, a to su slučajevi ’Tolimir’, ’Perišić’, ’Galić’ i ’Krajišnik’. Predsedavajući sudija Alfons Ori iza sebe nema nijednu potvrđenu presudu, već su sve ili ukinute ili preinačene. Inače, žalbeni postupak neće kratko trajati. Bez obzira na to što se Haški tribunal gasi, taj proces bi mogao da traje duže od dve godine…“, upozorava Lukić.

Svima je pala u oči nervoza i užurbanost suda da što pre saopšti presudu. Naivni bi pomislili da im je dosadilo dugo trajanje procesa, ili da su žurili da slučaj okončaju pre zatvaranja Haškog tribunala (nasleđuje ga Mehanizam za međunarodne krivične sudove). Međutim, žurba je zbog zdravlja generala Mladića, za koje članovi njegove porodice kažu da je veoma teško i da je moguć čak i smrtni ishod, naročito zbog generalovog medicinskog tretmana u zatvoru.

E, tu je još jedna „kvaka“ suda, doneta mimo svih pravnih pravila još od starog Rima do danas. To je pitanje pravosnažnosti presude, koje nema pre okončanja žalbenog postupka i drugostepene, konačne presude. Haški tribunal je pak predvideo da se u slučaju da optuženi premine pre drugostepene presude – prvostepena proglašava za pravosnažnu.

Tako je ovaj sud, u osnovi sud sui generis, malo komplot anglosaksonskog prava, malo francuskog code civili, a najviše svojih sopstvenih pravila koja stvara tokom postupka, menja ih i sam piše zakone, sam ih tumači i sam izriče presude.

Da li iko može da zamisli sudsko veće koje ignoriše zdravstveno stanje kao što je Mladićevo, smatrajući normalnim njegov pritisak na crti od 180? Sudija Patrik Robinson je teško bolesnom Slobodanu Miloševiću, koji ga je zamolio za prekid u zasedanju suda, odgovorio „dosadilo mi je da slušam njegove žalbe“. Bez obzira na to što je Slobodan Milošević umro samo nekoliko dana posle ovog incidenta, sudija Robinson je napredovao i izabran je za sudiju Međunarodnog suda OUN. Niko nije pominjao član 2 Statuta Međunarodnog suda OUN u kome se kaže da sudija može postati samo onaj koji poseduje „visoke moralne kvalitete“.

Sam tribunal je, uprkos rezoluciji UN, potisnuo u stranu pomirenje zaraćenih strana, a istakao „privođenje ratnih kriminalaca pravdi“. Na delu je bila očigledna diskriminacija od strane suda, a uz to su ljudi koji su ubijali i odsecali glave Srba u Hagu oslobađani, a njihovi komandanti nisu ni optuživani, a kamoli da im je suđeno.

Nameće se utisak da je velikim igračima sa Zapada koji povlače konce na Balkanu u interesu da se održava zapaljiva situacija u Bosni i šire, da krvavom kolu još nije kraj, a presuda generalu treba da bude dodatna varnica u krvavom piru. Samo se zaboravlja da su u istoriji padale i mnogo jače presude, da i haške sužnje u budućnosti čeka rehabilitacija, poput već viđenih. Nije general tek tako u reveru nosio Natalijinu ramondu.        

[/restrict]