Zona sumraka – Ko je ubio Vukovar

Da li je Slobodan Milošević 1990. zapretio da će ga Vukovar zapamtiti i time najavio uništenje ovoga grada, ili je to učinio neko drugi? Da li je operacija JNA u ovom gradu bila akt agresije, ili legitimna operacija spasavanja?

Ovih dana možemo da na jednoj uglednoj stranoj televiziji gledamo seriju „Dug put kući“ u kojoj je radnja fokusirana oko grupe američkih vojnika blokiranih u šiitskom delu Bagdada i napora njihovih saboraca da ih oslobode. (Opširnije o seriji možete pročitati u tekstu kolege Panova.) Iako se iz naše perspektive nikakve paralele ne mogu praviti između američkih vojnika blokiranih u Sadr Sitiju i jugoslovenskih (ne srpskih) blokiranih u Vukovaru, mi to ipak činimo u nadi da će srpski NVO autošovinisti zbog svog ekstremnog senzibiliteta u odnosu na patnje američkih i NATO vojnika u tuđoj zemlji moći da smognu snage i razumeju muke „naših“ na svojoj zemlji. Dakle, svetioniku demokratije, Sjedinjenim Državama, najnormalnije je i potpuno opravdano da razruše pola grada (uz neizbežnu kolateralnu štetu) kako bi oslobodile desetak svojih vojnika u okruženju neregularnih naoružanih formacija.

[restrict]

Drugarima iz NVO sektora, i pre svega Ženama u crnom, koji bi stalno da se suočavaju s prošlošću i mire region maltretiranjem samo jedne strane, u ovom kontekstu treba objasniti neke stvari, u nadi da će ih shvatiti. Žena u crnom Stefan Milosavljević, povodom godišnjice pobede JNA nad hrvatskim milicijama u Vukovaru, objašnjava nam zašto je ovaj grad „ubijen“: zbog toga što je bio „simbol jugoslovenstva, solidarnosti i radničke tradicije“, jer njegova „multietnička slika nije bila u skladu sa nacionalističkim i militarističkim konceptom“, jer je „odisao solidarnošću koja je prevazilazila etničke granice“, jer je „građen idejom jugoslovenstva i zajedništva, a ubijen nacionalističkim i velikodržavnim idejama“. Sve ovo je Žena u crnom u pravu. Jedan od dokaza da je bilo tako je i ishod hrvatskih parlamentarnih izbora 1990, kada je u Vukovaru i okolini HDZ pretrpeo težak poraz od Saveza komunista Hrvatske Ivice Račana. Zbog toga je prvi predsednik mlade hrvatske demokracije Franjo Tuđman tada i izjavio: „Zapamtit će me crveni Vukovar“, ali je, kako piše hrvatski novinar Hrvoje Hrvatina, „malo tko tada slutio što će se u Vukovaru dogoditi samo godinu dana od te izjave“. Zaista, kako je moguće da je samo godinu dana pošto je ovaj grad izabrao jugoslovenstvo i multietničnost došlo do krvavog obračuna? Žena u crnom nam u svom tekstu to ne objašnjava, ali krivicu jasno svaljuje na srpsku stranu pišući već u prvom pasusu kako je jugoslovenska vojska krenula tenkovima auto-putem „Bratstva i jedinstva“ da uništi ovaj grad. Čisto zlo! A da to zlo bude još veće, tenkove su Beograđani ispraćali cvećem.

Žena u crnom (odeću ove boje najviše je volela i Nada Šakić, sestra Maksa Luburića i žena Dinka Šakića) zaboravlja da spomene ono što nam je, na primer, u ne baš prosrpskom filmu „Vukovar: Poslednji rez“ reditelja Draga Hedla i Janka Baljaka u produkciji B92 rekao Ferdinand Jukić, šef hrvatske obaveštajne službe u ono vreme u Vukovaru. Prema njegovim rečima, u mesecima pre direktnog sukoba snage predvođene notornim Tomislavom Merčepom likvidirale su 126 Srba. „Srpska“ JNA pak navodi da je u predvečerje sukoba ubijeno i do 400 srpskih civila. No ni ova ubistva nisu bila povod za intervenciju JNA u Vukovaru. Uloga jugoslovenske, multietničke vojske do 14. septembra 1991. bila je takva da je tokom, po hrvatske snage neslavnog, incidenta u Borovu Selu (čisto srpskom mestu gde je na izborima pobedio Savez komunista, a ne „nacionalistička“ Srpska demokratska stranka) intervenisala zaštitivši i izvukavši hrvatske „redarstvenike“. Toj JNA, koja je po rečima Stefana Milosavljevića „ubila Vukovar“, na čelu je bio general Veljko Kadijević, po majci Hrvat oženjen Hrvaticom, dok su mu zamenici bili Hrvat Josip Gregorić i Slovenac Stane Brovet i tako dalje, sve do komandanta Prve armije, koja je iz Beograda krenula u Vukovar, Makedonca Aleksandra Spirovskog.

Važno je napomenuti da je JNA u otvoreni sukob sa hrvatskim neregularnim, paravojnim formacijama krenula tek 14. septembra 1991. i to nakon što je njena kasarna u ovom gradu već dvadeset dana bila opkoljena i napadana. Tek dugo pošto su životi jugoslovenskih vojnika bili otvoreno ugroženi, baš kao i onih američkih u Sadr Sitiju, pokrenuta je operacija deblokade, odnosno spasavanja, a okončana je posle 66 dana (ne 87, kako tvrdi Žena u crnom uzimajući za početak sukoba verovatno 25. avgust, dan početka napada na kasarnu).

Razmotrimo i optužbu na račun „građana i građanki Srbije koji su bacajući cveće ispratili tenkove JNA“ na njihov agresorski i ubilački pohod. Zanemarimo to što se vojnici koji kreću u rat u svakoj zemlji ispraćaju cvećem (kako su ispraćeni Amerikanci iz iračkog Sadr Sitija?). Sve i da su ti ljudi počinili neki zločin, a nisu, njih je, prema televizijskim snimcima iz onog vremena, (nažalost) bilo svega nekoliko stotina, dok je istovremeno skoro istovetan broj Žena u crnom i sličnih u centru milionskog Beograda demonstrirao protiv rata. Procenat „pristalica“ i „protivnika“ rata u to vreme bio je, dakle, identičan i beznačajan u odnosu na ukupno stanovništvo, što ništa ne govori o opštem raspoloženju, a još manje o genocidnim namerama građana i građanki. S druge strane, da li je u to vreme u Zagrebu, na primer, održan bilo kakav antiratni skup? Ko je na kraju ubio Vukovar? Onaj što je 1989. na mitingu u zagrebačkoj Dubravi izjavio da je „sretan što mu žena nije ni Srpkinja, ni Židovka“ i njegovi saradnici, ili neko drugi? Odgovor na ovo pitanje leži možda i u tome koliko multietničkih gradova danas ima u Hrvatskoj, a koliko u Srbiji.  

[/restrict]