Putinov izazov Monroovoj doktrini

Amerikanci već godinama nastoje da u Venecueli instaliraju poslušni režim, zbog čega su i likvidirali njenog harizmatičnog lidera Uga Čaveza, a protiv novog predsednika Nikolasa Madura i njegove postojane vlade vode specijalni rat

Vašington je i zvanično (panično) počeo da manifestuje bes i nezadovoljstvo zbog prisustva Rusije u Venecueli, a posebno što Rusija ne kontroliše samo naftnu industriju Venecuele već teži (i u tome ima uspeha) da uz pomoć ove južnoameričke države, vlastitog novca i političke veštine preuzme kontrolu i nad američkim petrohemijskim kompanijama i naftovodima. Naime, kompanija „Rosnjeft“ kupila je 49,9 akcija kompanije „Citgo“, koja je ćerka-firma kompanije „PdVSA“, a koja na teritoriji SAD ima velika preduzeća za preradu nafte, pri čemu učestvuje sa četiri odsto u celokupnoj naftnoj industriji SAD. (Rusija, tačnije njen „Rosnjeft“, do akcija kompanije „Citgo“ došla je davši joj kredit od 1,5 milijardi dolara, čime je ušla na američko unutrašnje tržište i uzela udeo u američkoj trgovini benzinom.) Ovakva situacija izazvala je „zaprepašćenost Kongresa SAD“, jer se ova „drskost Vladimira Putina“ doživljava kao direktni izazov Monroovoj doktrini. To je dovelo do paničnog pisma kongresmena ministru finansija SAD Stivenu Mnačinu, u kome je eksplicitni zahtev da to spreči. U tom kontekstu se, ne samo u Kongresu i Beloj kući već i u zapadnim medijima, Venecuela predstavlja kao kriminalna država, sa kriminalnim režimom koji se mora smeniti, a Putin je samim tim postao „saučesnik kriminalnih radnji i kriminalaca“ i predstavlja „realnu opasnost za svet i međunarodnu bezbednost“.

[restrict]

SANKCIONISANJE VENECUELE No iako je retorika Vašingtona žestoka, SAD se ne opredeljuju za rat, jer su već rastrzane mnogobrojnim besplodnim ratnim dejstvima od Sirije, Jemena, Iraka, Avganistana, Severne Koreje, Istočne Evrope i Ukrajine, da joj ne treba još jedan, a interesi Venecuele su daleko od izraelskih, što je posebna sreća za predsednika Madura i Venecuelu.

Drugi element zbog kojega Amerikanci besne, kada je u pitanju Venecuela, jeste što u Savetu bezbednosti ne mogu da izglasaju poželjnu rezoluciju o stanju u ovoj državi kako bi stekli alibi za vojnu intervenciju, jer Rusija i Kina stalno ulažu veto. Vašingtonu zato nije ništa drugo preostalo nego da ovoj državi, kao i njenim zvaničnicima, uvede sankcije. Na tom spisku je potpredsednik Venecuele Tarek el Aisami, navodno zbog trgovine narkoticima, kao i članovi uže porodice predsednika Venecuele, brojni generali… Ovaj dokument se, inače, među američkim zvaničnicima naziva „Klintonovim spiskom“, jer je formiran u vreme vlasti Bila Klintona, a kasnije je dopunjavan.

Venecuela je takođe postala i spoljnopolitički prioritet administracije Donalda Trampa, a analitičari to povezuju sa državnim sekretarom Reksom Tilersonom, koji je na ovu poziciju došao iz kompanije „Ekson mobajl“ koja je svojevremeno najviše stradala od politike Uga Čaveza, jer je u okviru nacionalizacije naftnog sektora i stvaranja državne naftne kompanije PDVSA ovoj kompaniji oduzeo nalazišta.

 

REZERVE NAFTE Prema podacima Geološke službe SAD (USGS), između istočne Venecuele i Brazila nalazi se najperspektivnije mesto eksploatacije nafte (15 milijardi barela) i gasa (42 triliona kubnih funti), a samo vrednost nafte se procenjuje na više od 40 milijardi dolara. Jasno je da s takvim gubitkom „Ekson mobajl“ nije mogao da se pomiri. Venecuela je „Ekson mobajlu“ ponudila razumnu kompenzaciju (oko 1,5 milijardi dolara), ali je kompanija tražila 15 milijardi i predmet je dospeo na Arbitražni sud Svetske banke, koji je obavezao Venecuelu da isplati 1,6 milijardi dolara, što je i učinila. Od tog momenta počeli su i Čavezovi problemi, i pokušaji Amerikanaca da ga smene.

No pored zainteresovanih američkih kompanija za bogatstva Venecuele postoji i važan geopolitički faktor koji se sastoji u uticaju ove države u OPEK-u na cene svetske nafte. Prema procenama OPEK-a, zalihe nafte u Venecueli su među članicama organizacije najveće i čine 24,8 odsto svih rezervi, zbog čega ona ima veliki uticaj na dobijanje kvota za eksploatacije i cenu ovog energenta. U OPEK-u glavni saveznici Venecuele su Iran, sa kojim zajedno kontroliše 40 odsto sve dobijene nafte, i Rusija sa 12,4 odsto. Ova trojka je sposobna da poruši sve planove Vašingtona o kontroli svetskih energetskih nalazišta i formiranja cene „crnog zlata“.

AMERIKA AMERIKANCIMA U Vašingtonu pokušavaju da primene Monroovu doktrinu, što znači da moraju da smene vlast u Venecueli i postave svoje kadrove. Šta je zapravo Monroova doktrina?

To je Deklaracija o principima spoljne politike SAD, usvojena 2. decembra 1823. godine od strane Kongresa, a koju je predložio tadašnji predsednik SAD Džejms Monro, i predstavljala je ugaoni kamen međunarodne politike Bele kuće. U pomenutoj deklaraciji izložena je ideja „Amerika Amerikancima“, što znači da američki kontinent predstavlja zonu zatvorenu za uticaj evropskih država. Ideja pripada Džonu Kvinsiju Adamsu, državnom sekretaru u administraciji predsednika Monroa. Neposredni povod za usvajanje deklaracije bio je plan „Svetog saveza“ da obnovi špansku vlast nad južnoameričkim kolonijama koje su proglasile nezavisnost. Ideja deklaracije je da se svet podeli na evropsku i američku zonu interesa, da se proglasi da se SAD neće mešati u poslove evropskih država, ali i da se ne dozvoljava Evropljanima da se mešaju u poslove država Severne i Južne Amerike. U praksi i u geopolitičkom kontekstu, Monroova doktrina preobratila se u instrument osvajanja prostora na bilo kom kontinentu i njenog pretvaranja u američku koloniju.

Tako je zapravo istorija američkog imperijalizma povezana sa doktrinom Monro, čija je završnica bila osvajanje istočne Evrope (ulaskom istočnoevropskih država u NATO) i politika globalizacije sa ciljem stvaranja Novog svetskog poretka. Suštinu ove doktrine najbolje je opisao poznati nemački pravnik Karl Šmit: „To je proces eksproprijacije i prisvajanja prostora. Njen subjekt je politička volja SAD, Jus Belli Amerike (pravo Amerike na rat – Z. M.), a objekat prostor koji se mora potčiniti njenoj volji.“ Američki politikolog Kenet Koleman je primetio da, u ideološkom smislu, doktrina Monro predstavlja „političku mitologiju i ideologiju imperijalizma, čiji je osnovni cilj ozakoniti američku dominaciju na američkom kontinentu“.

 

KINESKO NEZADOVOLJSTVO Doktrinom Monro nije zadovoljna ni Kina, koja traži da SAD nađu alternativu. Naime, jasno je da je u svetu došlo do velikih geopolitičkih promena. Peking želi saradnju sa državama Južne Amerike, pa tvrdi da je Monroova doktrina zastarila, te da je potreban novi sistem uređenja međunarodnih odnosa. Za sada SAD i njeni zapadni saveznici to odbijaju. No politička praksa nastavlja da obesmišljava doktrinu Monro. Naime, Kina je povećala investicije u države Južne Amerika sa 12,6 milijardi dolara (2000. godine) na 261,6 milijardi (2006). Od ove cifre više od 63 milijardi dolara je uloženo u Venecuelu. To je neverovatna suma i ona traži zaštitu od različitih rizika, pa i spoljnopolitičkog avanturizma SAD. Drugim rečima, da bi se investicioni ciklus povećao, potrebno je ukinuti doktrinu Monro, na koju se SAD mogu pozvati i intervencijom naneti Kini ogromne štete. Interesantno je da odbacivanje doktrine Monro od SAD traže i Evropska unija i Rusija.

Iako je, dakle, prema brojnim mišljenjima doktrina Monro prevaziđena, SAD je ne napuštaju, posebno kada je u pitanju Venecuela i rusko prisustvo u njoj, čime su preobrazili ovu državu u arenu borbe za svetski uticaj i naftu. Amerikanci već godinama nastoje da u Venecueli instaliraju poslušni režim, zbog čega su i likvidirali njenog harizmatičnog lidera Uga Čaveza, a protiv novog predsednika Nikolasa Madura i njegove postojane vlade vode specijalni rat (stalna „obojena revolucija“) izazivajući ulične proteste i demonstracije protiv vlade. U tim uslovima prirodni saveznici Venecuele postali su Rusija i Kina.

GRUPA RIO Manevarskog prostora prema nekima ima, prema drugima nema. Na primer, deo političke elite iz Vašingtona smatra da bi se prevrat u Venecueli mogao realizovati osloncem na „Grupu Rio“, obrazovanu davne 1986. radi „političkih konsultacija i usaglašavanja južnoameričke pozicije o ključnim regionalnim i međunarodnim pitanjima“. Članovi grupe su Argentina, Brazil, Kolumbija, Meksiko, Panama, Peru, Urugvaj, Venecuela, Čile, Ekvador, Bolivija, Paragvaj, Kostarika, Salvador, Gvatemala, Honduras, Nikaragva, Dominikanska Republika, Beliz, Haiti, Kuba, Surinam i Jamajka. No i ovde Venecuela ima podršku nekih država, tako da su SAD počele sa „slamanjem“ i tih režima (u Brazilu, Argentini itd.) kako bi iskoristile grupu protiv Venecuele, ali to je dugotrajan posao. U međuvremenu ruski uticaj u Venecueli jača.

Treba reći da su se SAD već dva puta mešale u unutrašnje poslove Venecuele. Prvi put se to dogodilo 1895. godine, kada je američki predsednik Grover Klivlend, na molbu Karakasa, intervenisao u pograničnom konfliktu sa Velikom Britanijom. Venecuela je tražila da joj se vrati deo teritorija Britanske Gvajane, koju su Britanci zauzeli koristeći se haosom tokom rata za nezavisnost. Drugi put su se umešale 1902–1903. godine kada su Velika Britanija, Nemačka i Italija uvele morsku blokadu Venecueli zbog odbijanja da plati spoljnje dugove i gubitke nanete evropskim građanima izazvanim građanskim ratom. Predsednik SAD Teodor Ruzvelt je vojnu flotu uputio ka obali Venecuele i, zapretivši ratom Evropljanima, naterao ih da se povuku.

Doktrina Monro je, dakle, dala SAD blanko kartu da se meša u poslove južnoameričkih država i da ujedno demonstrira evropskim zemljama važnost poštovanja američkih interesa u ovom delu sveta.

Sada se postavlja pitanje kako će Donald Tramp doprineti realizaciji doktrine Monro i oterati Ruse iz Venecuele. Američki mediji huškaju Trampa na radikalnije poteze, citirajući nekadašnjeg predsednika SAD Klivlenda koji je rekao: „Očuvanje Monroove doktrine predstavlja životno važno delo za naš narod i našu vladu, kao i za svet i bezbednost naše nacije. Nema štetnijeg dela za naciju od ćutanja i nečinjenja pred očiglednom nepravdom, što vodi gubljenju sopstvenog dostojanstva i nacionalne časti.“ Ovo je izgovoreno kada je trebalo oterati Britanski imperiju, a sada se koristi kao objašnjenje želje za proterivanje Putinove Rusije iz Venecuele.              

[/restrict]