Zona sumraka – Ispovest kolateralnog uma

U pravu je Teofil Pančić kada kaže da je „jedva preživeo“ patriotizam devedesetih. Veliko je pitanje da li bi bilo tako da je ostao u Zagrebu i da nije prešao u Beograd. Njegovi sunarodnici iz porodice Zec, na primer, nisu. Već ta činjenica bi trebalo da ga navede da možda malo drugačije razmišlja o majoru Milanu Tepiću i njegovom gestu

Pesnik koji bi samo sedeo u fotelji i pisao stihove nikada ne bi mogao da iznedri zaista kvalitetnu strofu. On ne bi mogao da opeva herojskog ratnika, ukoliko i sam nije herojski ratnik – napisao je još sredinom 19. veka Tomas Karlajl u svom najpoznatijem delu „O herojima“. U slučaju o kojem pišemo ovaj citat bi glasio ovako: „Kolumnista koji bi samo sedeo u fotelji i jeo pljeskavice nikada ne bi mogao da napiše zaista kvalitetan tekst.“ Da um Teofila Pančića ne može da dosegne dalje od urnebesa i kupusa i da mu je tema herojstva sasvim nepoznata, (ponovo) nam dokazuje njegov tekst objavljen na sajtu američkog propagandnog projekta poznatog kao Radio Slobodna Evropa pod naslovom „Podgrevanje mita o majoru Tepiću“. Dometi pomenutog autora uopšte ne bi bili sporni da se on zadovoljava pisanjem o pljeskavicama, ili nekim drugim stvarima u koje se razume, poput knjiga. Kao i njegov kolega Petar Luković, koji bi ostao neukaljane reputacije da se držao tekstova o rokenrolu, Pančić ima veće ambicije pa bi da piše i o časti, junaštvu i žrtvovanju za drugog o kojima zna, očito, koliko i o molekularnoj biologiji.

[restrict]

Priznajući da „dići sebe u vazduh, strogo gledano, jeste čin lične odvažnosti“, Pančić stručno procenjuje da je u „fundusu početka i sredine devedesetih“ veoma teško naći „figuru heroja, oficira i džentlmena, profesionalca bez mane i rodoljuba bez straha“, a ona je „očajnički potrebna srpskoj strani rata“. Čovek koji je, poput kolega Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića, čim je počeo rat, iz prestonice mlade hrvatske demokracije poput lučonoše hrabro prebegao u mračnu, zatucanu i zločinačku Srbiju, na tom putu se nije susreo sa desetinama hiljada ljudi koji nisu bili zločinci, i kojih je, nažalost, bilo i previše na „srpskoj strani rata“ nego heroji što su život dali za bližnje svoje, narod, otadžbinu. Takvih je ljudi, Bogu hvala, toliko da ih je nemoguće poimence nabrojati. Baš kao što je nemoguće poimence nabrojati i sve jasenovačke mučenike koji su im prethodili. Neustrašiv rodoljub i heroj mogao bi, na primer, biti mali Slobodan Stojanović, koji je već sa 11 godina imao dovoljno hrabro srce da se iz zbega vrati u svoje dvorište po zaboravljenog psa u Donjoj Kamenici pokraj Srebrenice, ali ne i dovoljno brze noge da pobegne nožu Nasera Orića. Nije li to heroj? Nije li „profesionalac bez mane, oficir i džentlmen“ komandant Novosadskog korpusa JNA general Mladen Bratić, koji pogibe na prvoj liniji fronta predvodeći svoje vojnike na vukovarskom ratištu, umesto da sedi u fotelji, jede pljeskavicu i iz pozadine izdaje naređenja, što bi mu se po činu moglo. Malo je generala u istoriji sveta koji su poginuli na ovaj način i naravno da ih njihovi narodi slave kao heroje. Šta je pukovnik VRS Milan Jović, koji je posle tri teška ranjavanja u Sloveniji i Hrvatskoj na kraju život položio predvodeći juriš u selu Bilalići u BiH? Šta je Spomenko Gostić, najmlađi vojnik VRS, kom su saborci bili jedina porodica pošto mu je Armija BiH ubila onu krvnu, i koji je poginuo sa svojih 14 godina na Ozrenu?

Nije teško naći herojske figure među Srbima, ali je teško naći smisao, logiku, pamet ili čast u tekstu čoveka koji piše da je Tepić sa sobom u smrt odveo i „desetak kolateralnih žrtava“. Da se razumemo, nije Tepić ubio putnike voza u Grdeličkoj klisuri, niti pacijente Bolnice „Dragiša Mišović“ nego pripadnike paravojne formacije Zbor narodne garde koji su napadali kasarnu jedinih regularnih, legitimnih i legalnih oružanih snaga na tom prostoru u to vreme, i čiji je predvodnik Jure Šimić samo malo ranije i samo malo dalje u Kasarni „Božidar Adžija“ hicem iz pištolja ubio nadređenog mu pukovnika Rajka Kovačevića i još trojicu oficira pošto su mu se predali. Pančić podmuklo Tepiću u njegovom herojskom činu zamera „pogotovo“ to što nije hteo da kolateralnim napadačima preda uskladišteno oružje. Za šta bi, po Pančićevom mišljenju, ono bilo upotrebljeno da ga Tepić nije, doslovce, sa sobom odneo u grob, sram da ga bude?

Teško je naći heroje, ne jer ih nema nego zato što je teško za njih čuti upravo zbog „denacifikacije“ koju nad Srbima sprovode Teofil Pančić i njemu slični po nalogu američkog kongresa, vlasnika Radija Slobodna Evropa i mnogo čega drugoga u ovoj zemlji. Teško je i zbog toga što je u Srbiji previše lako naći i pančiće koji ime Gavrila Principa pišu malim slovom i idu u Srebrenicu da se poklone Orićevim saborcima, ali ne i grobovima Slobodana Stojanovića i njegovim sustradalnicima. Vara se Pančić i u proceni da „zvanična beogradska interpretacija ratnih zbivanja iz ranih devedesetih (…) ne važi ni kod pola Srbije, a kamoli kod bilo koga iole ozbiljnog bilo gde drugde“. Istinitost ove premise, doduše, zavisi od toga gde postavljamo granice Srbije i po čemu merimo nečiju ozbiljnost. U slučaju da prihvatimo liniju Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica kao granicu, i verovanje Radiju Slobodna Evropa kao parametar ozbiljnosti, onda je Pančić u pravu. Handke, Pinter ili Solženjicin su onda neozbiljne budale.

Pored svega ovoga najzanimljivija je ipak, a to su procenili i intelektualci sa kongresnog radija, Pančićeva poenta da je „kako god okrenete, bolje biti onaj ko naziva ulice, nego onaj po kome se ulice nazivaju“. Od jednog pametnog čoveka ne bi se očekivalo da misli da je bolje biti gradski funkcioner (potencijalno prevrtljiv i korumpiran), nego recimo Ivo Andrić, Mihajlo Pupin, Nikola Tesla, ili, u krajnjoj liniji, Zoran Đinđić. Čudan način razmišljanja koji nas navodi na pomisao da je bolje biti pljeskavica nego Teofil Pančić.          

[/restrict]