Rat koji još nije završen!

Piše Dr Rudolf Henzel

Kakve su posledice upotrebe uranijumskih projektila u SAD-NATO bombardovanju Srbije 1999. godine

Prošlo je više od decenije i po od agresije koju su protivno međunarodnom pravu započele SAD-NATO snage, koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako među mladima, tako i među starima, u porastu i poprimaju razmere epidemije.

Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija, a posebno je pogođen njen jug i Kosovo i Metohija.

Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije govore da u Srbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka.

Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNK), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju rađaju deca sa deformitetima.

Svesno i voljno je počinjen genocid.

Donedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih građana.

Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri i bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemljama koji dele istu sudbinu.

[restrict]

URANIJUMSKI PROJEKTILI ZA MASOVNO UNIŠTAVANJE Kada su SAD u Vijetnamskom ratu koristile „agent Orange“ (herbicid dioksin, korišćen za uništavanje rastinja – kod nas poznat kao „narandžasti agens“ ili „crveni gas“) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju rađaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle – rođena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industrija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj „biznis“.

Svi ratovi koji su vođeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, ilegalni su i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji.

To je slučaj i sa ratom koji je SAD-NATO vojska vodila na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD je uz prećutno odobravanje ostalih NATO članica – uključujući i Nemačku – koristila oružje za masovno uništavanje, koje je prethodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/1995. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti.

NATO je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU).

Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10–15 tona osiromašenog uranijuma.

Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film Deadly Dust – „Smrtonosna prašina“), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten na posebno obezbeđenim deponijama.

Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali zainteresovanima, npr. vojsci.

OU poseduje karakteristike veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog uranijuma (1,7 puta veća nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3.000 stepeni Celzijusa stvara prašinu uranijumovih oksida oslobađajući visokotoksične i radioaktivne supstance.

TOKSIČNE ČESTICE Čestice uranoksida – aerosoli čija veličina se meri u nanometrima – kroz vazduh, vodu, kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNK.

Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome što hemotoksičnost i radiotoksičnost deluju sinergično.

Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takođe biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečja leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega.

Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne razlažu u vodi nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost.

SVESNO I VOLJNO POČINJENI GENOCID Za biohemičara Albrehta Šota (Albrecht Schott) upotreba OU je primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor pomenutog filma Deadly Dust, naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja „osuđenicima na sporu smrt“.

Uranijumski projektili su „perfektno oružje“ za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći, za genocid.

Konvencijom Ujedinjenih nacija od 1948. godine genocid je u međunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koji nikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao „jedinstveni zločin“ i najteži zločin u Međunarodnom krivičnom pravu – „zločin nad zločinima“ (engl. crime of crimes).

Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi „SAD – Nuklearna opasnost“ sledeće: „Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije ’Pustinjska oluja’ (Prvi zalivski rat 1991) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima naglašava se da uranijum-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje rađanje dece sa deformitetima.“

Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišćeni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid, mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999).

Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi vlada, državni i javni službenici ili privatna lica.

Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999, bacao bombe sa OU.

Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije.

RAZMERE EPIDEMIJE Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana – 1.031 vojnik je poginuo, 5.173 vojnika i policajaca je ranjeno, ubijeno je 2.500 civila, od kojih su 78 deca, više od 6.000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrže i visokotoksični plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i određena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobađaju otrovne materije što uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti povećava se iz godine u godinu. Takođe raste broj novorođenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije.

Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU između 2001. i 2010. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000, nažalost, umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog prof. dr sci. med. Slobodan Čikarić.

Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje.

Još 2013. prof. Čikarić je za list „Blic“ izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih oboljenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo.

Oštećenja imunog sistema dovela su do povećanja infektivnih oboljenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije, kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetskih deformiteta i komplikacija poput pobačaja i prevremenog porođaja kao posle černobiljske katastrofe.

Kada se čitaju srpske novine, bodu oči brojne stranice sa čituljama, kada se prolazi srpskim grobljima, upadaju u oči mnogi nadgrobni spomenici sa upisanim godinama rođenja i smrti koje govore da pokojnik nije dugo živeo.

Možda bi trebalo dopisati „preminuo od posledica trovanja i zračenja OU“.

Mnogobrojni građani Srbije su godinama prisustvovali patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivali kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok oboljenju, pa su zato bile prisutne strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres.

STANOVNIŠTVO IMA PRAVO NA ISTINU Niko od političara u Srbiji, kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (Bliski i Srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, između ostalog, da dozvole da dođe do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da se nesmetano i dalje bave ovim smrtonosnim zanatom.

Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdisciplinarne istraživačke oblasti – psiho-neuro-imunologije (PNI).

Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki građanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina o nadolazećim događajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena.

Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagađenja zemljišta – lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogođenih oficira, vojnika i građana – da stanu uz svoje građane i iznesu im istinu.

Uz to, identitet jednog naroda gradi se na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici, ali i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takođe politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešavanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu građani da veruju vladi ili svojim predstavnicima u parlamentu ako im ne iznose istinu o problemima koji ih egzistencijalno dotiču i brinu sve njih?              

[/restrict]