PROF. DR BRANISLAV FILIPOVIĆ – Pustite decu da budu deca

Pred kraj Rimskog carstva došlo je do prve dehumanizacije seksa, orgija, predstava sa sodomijom i slično. Rim je posle toga brzo propao. Mislim da se bliži kraj i ovoj pseudocivilizaciji

Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Institutu za anatomiju „Niko Miljanić“ od 31. oktobra do 3. novembra održaće se, prvi put, prestižni međunarodni skup iz hirurgije perifernih nerava i brahijalnog pleksusa. Organizaciju ovog skupa Srbiji je poverila Svetska federacija neurohirurga i njen Komitet za hirurgiju perifernog nervnog sistema.

O značaju održavanja ovog skupa za beogradski Medicinski fakultet i za Institut za anatomiju „Niko Miljanić“ za „Pečat“ govori upravnik pomenutog instituta prof. dr Branislav Filipović. Profesor Filipović je i odličan poznavalac istorije medicine i psihijatar sa izvanrednim uvidom u metodologiju uspostavljanja našeg „vrlog novog sveta“ – novog svetskog i novog seksualnog poretka, čija perspektiva u najvećoj meri zavisi od uspeha totalitarne i totalne kontrole umova i duša koja se najvećim delom sprovodi posredstvom najmoćnijeg i najopasnijeg medija – televizije…

[restrict]

Institut za anatomiju „Niko Miljanić“ ima veoma zanimljivu istoriju koja pokazuje da je razvoj medicinske nauke u Srbiji, u čijem je temelju anatomija, neodvojiv od političkih planova svetskih planera i lokalnih nosilaca političke moći i uticaja. Kako se to manifestovalo u slučaju ovog instituta na čijem ste čelu?

Od samog osnivanja sve je bilo u vezi sa politikom. Prvo, kada je fakultet osnovan 1905, u Srbiji je postojala struja da Kraljevini Srbiji Medicinski fakultet nije potreban, te se njegov početak rada razvukao, bio je planiran za 1912, ali je ometen Balkanskim ratom, pa onda za 1914, ali tada je buknuo Prvi svetski rat, tako da je počeo da radi na Svetog Alimpija Stolpnika, 9. decembra 1920. godine.

Prvo predavanje održao je baš profesor Niko Miljanić (inače se zvao Nikola, po dedi, ali ga niko tako nije zvao) „o vaskularizaciji donjeg ekstremiteta“ u svečanoj sali Kapetan Mišinog zdanja i taj dan se danas slavi kao Dan Medicinskog fakulteta, ali i Dan Instituta za anatomiju „Niko Miljanić“. Zahvaljujući inicijativi našeg instituta, podržanoj od tadašnjeg dekana, akademika Bogdana Đuričića i predsednika Saveta fakulteta, akademika Radoja Čolovića, Institut od 2006. godine nosi ime svog osnivača.

Kada spomenuh politiku, pod pritiskom hrvatskih poslanika u Skupštini tadašnje Kraljevine SHS, 1921. godine dolazi do pitanja potrebe i opravdanosti postojanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, jer je već postojao zagrebački Medicinski fakultet. Međutim, parlamentarna komisija, formirana u leto 1921, iznenada je posetila Anatomski institut, tada jedinu instituciju Medicinskog fakulteta u Beogradu i, kako kaže prof. Miljanić, zatekla „preko 200 mladih ljudi, koji su radili kao pčele, puni oduševljenja za svoj budući poziv“, tako da je „Institut učinio na komisiju tako povoljan utisak da je njen izveštaj ispao najpovoljniji za naš mladi fakultet“.

Prof. Miljanić je bio idealista, pa je tokom rata pomagao borce oba oslobodilačka pokreta, bez razlike, poštujući Hipokratovu zakletvu. Posle rata postao je prvo predsednik crnogorske vlade, da bi se tokom 1945. vratio u Beograd, želeći da nastavi akademsku karijeru. Vlasti su mu, forme radi, dodelile zvanje redovnog profesora i hirurgije, ali je zbog tvrdoglavog odbijanja da se povuče sa konkursa protiv režimskog kandidata bio suspendovan u februaru 1946. Suspenzija je ukinuta u martu iste godine, ali ona nikad do kraja zaista nije bila skinuta i prof. Miljanić nerazrešenog statusa i dalje predaje samo hiruršku propedevtiku. U međuvremenu, zatvoren je njegov hirurški stacionar u Nušićevoj ulici zbog zabrane privatne prakse, što ga je dodatno uzdrmalo. Umro je 1957. godine, na kongresu u Meksiko Sitiju, kada su mu komunističke vlasti prvi put dozvolile da posle oslobođenja ode van zemlje. Anatomija je posle Đilasovog članka „Anatomija jednog morala“, objavljenog u „Novoj misli“ 1954, kao predmet među komunistima bila anatemisana, iako s njim ama baš nikakve veze nije imala. Čak su jednom našem pokojnom profesoru, koji je bio vojnik u vreme izlaska članka Milovana Đilasa, savetovali da se, kao uzoran građanin i lekar, odrekne rada na anatomiji, jer „to nije politički primereno“!

Institut za anatomiju u svom sastavu ima veoma zanimljiv Muzej anatomije čoveka, čiji su eksponati i zbirke jedinstvene i vredne kolekcije, poput anatomskih ilustracija H. Franca iz 1920. godine koja se sastoji od 36 crteža velikog formata, ukupne površine od 99,7 kvadratnih metara. Kako je Institut za anatomiju došao do ove zbirke, šta sve sadrži muzejska postavka i kako je na Institut dospeo originalni mulaž za koji je kao model poslužila čuvena igračica i špijunka Mata Hari?

Svi crteži su plod saradnje Hipolita (ili Ipolita, francuski Hippolyt) Franca i prof. Miljanića. Za crteže, suštinski vrednu zbirku visoke umetničke vrednosti, platila je Vlada Kraljevine SHS. Sam Niko Miljanić je u koferima iz Pariza sa svadbenog putovanja doneo šest kostura da bi se nastava normalno odvijala. Mata Hari, Margaret Gertrude Zele, nije bila žena osobitog ličnog morala, odnosno bila je ono što se danas naziva „starletom“, tako da je u Parizu pozirala mnogim umetnicima, i zato se njen rani model našao i u pariskoj zbirci Esole de Clamard, a zahvaljujući prof. Miljaniću i na našem institutu. Da ne piše njeno ime na pločici ispod modela, koji je, gle nesreće, bio bačen u bazen Instituta i odatle izvađen zahvaljujući kolegi Milanu Milisavljeviću, ne bismo ni znali da se o njoj radi.

Budući da ste i psihijatar sa velikom erudicijom i dubokim uvidima u tendencije i metodologiju realizovanja planova svetske „elite“ moći, kakav je vaš sud o stanju uma populacije u Srbiji, izloženoj medijskom inženjeringu čija su okosnica rijaliti programi?

Takozvani „rijaliti šou“ programi samo su deo ispiranja mozga u cilju globalizacije, ili, u prevodu, što ljudi gluplji – to se njima lakše vlada. U konkretnom slučaju radi se o manipulaciji ljudskom željom da se „zaviri u komšijski lonac“, da dodamo i u spavaću sobu, sve u smislu poruke „tražili ste, gledajte“! Vremenom, kada se takvi sadržaji ponavljaju, postaju podsvesno prihvaćeni kao model TV programa, pogotovo ako građani nemaju ništa drugo da gledaju. Obrazovni program tih televizija ne postoji, već je sve svedeno na najprimitivniji i najanimalniji nagonski nivo. Ako se tome pridodaju ljudi sa margine zakona i na samom moralnom dnu svakog društva, starlete i njihovi fanovi koji se pare uživo, prosečnog intelektualnog kapaciteta ispod svakog prihvatljivog minimuma, onda shvatite da se stvara opasan identifikacioni uzor mladima, kojima današnje društvo to nudi kao zamenu za tradicionalne vrednosti, vrednosti koje je komunizam u cilju stvaranja novog sveta u velikoj meri zatro u našem okruženju. Kod nas je veliki problem što su Srbi, pre svega, pristali da budu obezboženi, da im crkvu osramote i udalje je od naroda, zatim da budu podeljeni na nove nacije kao što su Makedonci, Crnogorci i nekakvi Bošnjaci (turski naziv inače originalno za ljudi iz Bosne), da im otmu postojbinu, mislim na Kosovo, da imaju dve autonomne pokrajine, od kojih su jednu otcepili bar za sada, a u drugoj pristalice Austrougarske harangiraju iz sve snage o potrebi regionalizacije Vojvodine. Imali smo primer prošle godine, kada su kolege iz Novog Sada organizovale naš nacionalni kongres anatoma, da su bili pozvani predavači iz regiona, a niko iz Srbije ili Republike Srpske. To je korigovano posle mog pisma, ali je gorak ukus ostao. Kad pri tome dodate rijalitije gde se favorizuju nerad i nemoral, dobićete ljude koje nije briga ni za zemlju, ni za narod, ni za porodicu, već samo za novac.

Politika seksualnosti i seksualni inženjering podržavaju se medijski i institucionalno – uspostavljanjem zakona kojima su normalizovani homoseksualizam i pornografija i uvođenjem nastavnih programa u vrtićima i školama. Kakav je vaš stav o procesima kojima se deci u mozak ubacuju slike sa seksualnim sadržajem a to se podržava autoritetom vaspitača, učitelja i nastavnika? Kako se oseća dete kome se govori o seksu i kada mu se serviraju slike i postavljaju pitanja tipa: „Da li želiš da te dodiruju“, „Gde želiš da te dodiruju“?

Seks i seksualnost su sasvim normalne stvari, koje su još Adama stajale izbacivanja iz raja, a sve na Evin nagovor. Međutim, seks je nešto je što dešava između dvoje ljudi, u spavaćoj sobi ili drugom mestu, ali samo za to dvoje ljudi, a ne za široki auditorijum. Ono što se sada dešava je dehumanizacija seksa i bukvalno svođenje na životinjsko parenje, uz prisustvo kamera. Čovek ima svoje razvojne periode: kada je dete, on stiče fundamentalna znanja i saznanja o biologiji i živom bićima, a kada njegovo telo počinje da se menja, počinju hormoni da „divljaju“ kako mi to često žargonski kažemo, kada počinje da oseća privlačnost prema suprotnom polu, onda treba i mora da stekne saznanje o seksu i seksualnosti. Danas se priča o seksu samo u cilju zaštite od neželjene trudnoće i eventualno o preventivi seksualno transmisivnih bolesti. Niko ne kaže ni dečacima ni devojčicama da u intimne odnose treba da stupe kada se osete spremnim (svako od nas to oseti), da devojčicama gubitak nevinosti nije stvar kompeticije, kako kod nekih sada izgleda, uostalom, svi mudri narodi čuvali su svoje device zarad zdravog poroda. Pred kraj Rimskog carstva došlo je do prve dehumanizacije seksa, orgija, predstava sa sodomijom i slično. Rim je posle toga brzo propao. Mislim da se bliži kraj i ovoj pseudocivilizaciji, jer ono što je deci nerazumljivo postaje im rano dostupno, ali ne i objašnjeno. Recite deci da za sve postoji vreme, a nestrpljenje je ionako dečja karakteristika. Glupa i prilično opasna pitanja koja ste naveli neće doprineti razjašnjavanju pojma seksa i seksualnosti, niti tako nešto može da spada u edukaciju o seksu, pogotovo kada su deca u pitanju. Pustite decu da budu deca, to vreme ionako brzo prođe, pa vam posle bude žao.

Američka psihijatrijska asocijacija (APA) 1973. godine uklonila je homoseksualnost sa svoje liste „poremećaja“ na osnovu glasanja svojih članova, što je postavilo temelje za legitimizaciju homoseksualizma. Homoseksualnoj propagandi i psihološkim operacijama umekšavanja – desenzitizacije – u cilju uklanjanja otpora prema homoseksualizmu bile su potrebne godine delovanja da bi nas dovele tu gde smo danas. Da li pedofilski lobi danas istim koracima „normalizuje“ seksualni odnos tipa „odrasli–dete“? Da li očekujete da eksperti Američke psihijatrijske asocijacije i sada budu na njihovoj strani?

Egosintoni (onaj koji je u saglasju sa sobom, sa svojim osnovnim tendencijama, osećanjima, odnosno svime što ego predstavlja) homoseksualizam prvi put se nije našao na listi bolesti u trećoj reviziji Američkog statističkog priručnika za bolesti (Diagnostic and Statistical Manual for Mental Disorders– DSM IIIR), koji se pojavio negde sredinom osamdesetih. No mislim da se u tome požurilo jer je vremenom utvrđeno da homoseksualci na određenim mestima imaju izmenjen volumen kore velikog mozga, isto tako i moždanog predvorja, danas uveliko poznatog emocionalnog generatora, talamusa. Mozgovi homoseksualaca i heteroseksualaca pokazuju različitosti kako u svojoj anatomiji, tako i u funkcionisanju. Interesantno je da mozgovi homoseksualaca reaguju sličnije mozgovima pedofila na stimuluse. Reakcija heteroseksualaca najjača je kod muškaraca na vidne stimuluse, dok je kod homoseksualaca vidni deo kore značajno izmenjen, sudeći prema istraživanjima u poslednje tri godine. Ako pitamo naš mozak, koji uzgred ne zna da laže, onda će nam on reći svojom funkcijom da su pedofilija i homoseksualizam bazirani na sličnim promenama na mozgu, dakle radi se o psihičkim posledicama moždanih promena. Ipak, ne očekujem da APA blagonaklono gleda na problem pedofilije, jer je u SAD, gde sam boravio nekoliko puta na poziv njihove Forenzičke federacije, s obzirom na to da sam po profesiji forenzički, odnosno sudski psihijatar, porodica nešto u šta se ne sme dirati, smatraju je svetinjom, mada im se 50 odsto brakova okonča razvodom. Licemerno ili ne, ali oni još pokušavaju da porodicu stave u centar svojih vrednosti.

Sve više spoznajemo razmere pedofilije i učešće pripadnika najviših ešalona vlasti i ekonomske moći u svetu u opscenostima ovog tipa. U Britaniji je nedavno pokrenuta istraga o pedofilskim aktivnostima bivšeg premijera Edvarda Hita, Trampova administracija je tokom poslednjih meseci uhapsila nekoliko hiljada pedofila, otkrivaju se razmere ovih aktivnosti u Holivudu i centrima muzičke i „kulturne“ industrije. Zbog čega smo kao civilizacija dospeli u ovakvo stanje?

Pedofilija nije ništa novo u psihijatriji. Spada u kategoriju tzv. parafilija, odnosno ono što se nekad nazivalo seksualne perverzije ili seksualne devijacije. To su ljudi koji se seksualno uzbuđuju gledanjem dece, gornja granica za pedofiliju je 13 godina, a pedofil mora biti star minimalno 16 godina. Ne treba ići tako daleko, čak do Holivuda, jer su i kod nas neki sveštenici Srpske pravoslavne crkve pokazali homoseksualne i pedofilne sklonosti. Zašto se sve to dešava, odnosno zašto su devijantne osobe agresivnije nego ikad pre? Iz samo jednog, ali bitnog razloga, zato što je sve dozvoljeno, ne postoji tabu a internet je idealno mesto da neko sakrije identitet.

Šta savetujete građanima Srbije u kontekstu suprotstavljanja medijskom inženjeringu i kontroli uma?

Ono što su davno zaboravili – da misle svojom glavom, a ne televizorom. Od komunističkog doba mediji nas truju ideologijom koja nije naša i koja nije zdrava. Sve vreme nas ubeđuju da čovek može da zameni Boga. Citiraću jednog mog učitelja: „Relativizacija je pola puta ka afirmaciji!“ Prvo pričaju kako homoseksualizam nije ništa strašno, onda dosole da su to ljudi kao i mi, da biste to prihvatili, onda zakukaju kako im treba dati ista prava kao i drugima (mada im niko prava nije uskraćivao) i onda to postane društveni trend. Od posledica izmenjenog mozga, napravite normalno biće, sudeći po medijskim iskazima. Dakle, gledajte i videćete, slušajte i čućete, mislite i znaćete. Isto naučite i svoju decu. I još nešto: bogatstvo duhom nikad ne propada, za razliku od materijalnog. Tako ćete naučiti da razlikujete dobro od lošeg, kič od vrednosti i, na kraju, zlo od dobrog!

[/restrict]