O kuvanju žabe i kupovini vremena

Kako su danska Sakso banka i Karl Vajnberg, jedan od vodećih njujorških ekonomskih analitičara, potvrdili ispravnost preporuke vladike bačkog Irineja Bulovića u vezi sa unutrašnjim dijalogom o Kosovu i Metohiji

Uprkos toploj preporuci potpredsednice Vlade Srbije i vladajuće stranke Zorane Mihajlović da ućuti, Srpska pravoslavna crkva nastavila je, hvala Bogu, da daje svoj doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji. Uzgred budi rečeno, kad već spomenusmo potpredsednicu Mihajlović, a kako da je ne spomenemo kada je to zaslužila, sasvim je zanimljivo da istu vrstu saveta ona nije imala za, recimo, Inicijativu mladih za ljudska prava koja tvrdi da je „osnova zvanične politike Srbije prema Kosovu i dalje skrojena po meri odbrane krvave politike režima Slobodana Miloševića“, i uz to traži da u osnovi dijaloga pre svega bude „priznanje odgovornosti države Srbije za ratne zločine počinjene na Kosovu“. No možda to selektivno deljenje saveta i nije toliko nedosledno kao što izgleda, već je veoma dosledno uverenjima Zorane Mihajlović; nismo još zaboravili, a i nećemo, da je ona onomad podržala britansku rezoluciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija protiv dragocenog proizvoda „krvave politike režima Slobodana Miloševića“, protiv Republike Srpske, i pitanje je samo uz čiju se podršku ona obraća našoj javnosti i crkvi. Pošto je potpuno jasno čije interese zastupa, a ti interesi nisu srpski.

PREPORUKA IRINEJA BULOVIĆA Elem, episkop bački Irinej Bulović, portparol Srpske pravoslavne crkve, skromno konstatujući da „nikada jedna grupa ljudi, bilo koja – politička, naučna, umetnička – ne može uvek sa sigurnošću tvrditi da izražava stav većine… Ni mi, episkopi, to ne možemo tvrditi čak ni za vernike, a kamoli za narod u celini“, te da se stoga „svaki pokušaj rešenja – bilo u pravcu daljeg popuštanja, postepene kapitulacije, bilo u pravcu odbrane naših legitimnih prava na sopstvenu teritoriju – mora zasnivati na stavu većine naroda. Nemoguće je donošenje radikalne odluke kao što je, na primer, promena ustava, ni prelaženje preko ’crvenih linija’, a da iza toga ne stoji većina. Takva rešenja ne bi bila životno održiva“, razložno dakle konstatovavši sve ovo što smo citirali, episkop bački Irinej pokazao je i zašto su Zorana Mihajlović i njeni inspiratori poželeli da ga ućutkaju.
Rekao je, naime, da je njegovo apsolutno uverenje da će stav u SPC biti jedinstven, i da neće biti za dalje ustupke o pitanju Kosova i Metohije, nego za svaki napor da se ono sačuva kao deo srpske države.
Uz izuzetno važnu i potpuno tačnu napomenu koju ćemo uskoro i prokomentarisati: „Mi smo svesni da neki modus vivendi treba izneti. Treba da se ide na kompromis na terenu, ali da on nikada ne podrazumeva našu spremnost na formalno i suštinsko otuđenje. Sa naše strane je već ponuđen kompromis – Briselski sporazum i Zajednica srpskih opština. To je, iako ponižavajući, ipak kakav-takav okvir i ništa drugo do kompromis. Smatram da je maksimum kompromisa sa srpske strane već ponuđen…“
I još je episkop bački primetio i da se „na svetskoj sceni situacija promenila“ i da je „znatno povoljnija nego pre 15 ili 20 godina, jer Zapad danas ne može da izdiktira svoju volju velikom i moćnom Istoku. Jednostavno, mora da pregovara. Zato bi bilo samoubistveno da u takvim, mnogo povoljnijim okolnostima, mi sada krenemo u dobrovoljno napuštanje onoga što je naše.“
Šta je, dakle, naše kada je reč o Kosovu i Metohiji? Pri čemu podrazumevamo da je i dalje naše, jer da nije naše, ne bi ga od nas ni tražili. Zapravo, u tome je upravo i suština: sve ono što su mogli da (nam) u otimanju Kosova i Metohije urade bez našeg pristanka, već su nam uradili 1999. i 2008. godine. Dalje od toga oni ne mogu jer jednostavno nemaju šta više, a sve posle toga, ma koliko bilo oglašavano kao pobeda ili makar doprinos miru i pomirenju, od prihvatanja Euleksa do Prvog briselskog sporazuma, predstavljalo je isključivo srpsko popuštanje u pravcu ispunjenja odredaba Ahtisarijevog plana i dalje izgradnje nezavisne kosovske države, to jest predstavljalo je naš rad na izgradnji tvorevine koja bez naše saradnje i ne može da bude izgrađena. Drugim rečima, ako ćemo već govoriti o realnosti kao što nam se često sugeriše da bismo pod tom sugestijom pristali na totalnu predaju, realnost je i da bez aktivnog srpskog pristanka nema nezavisne kosovske države u pravom smislu te reči, budući da smo onaj deo realnosti, da Beograd neće vladati Mališevom ili Junikom ili Srbicom, mi već prihvatili. I u tom smislu je vladika Irinej Bulović potpuno u pravu: naš deo kompromisa mi smo već ispunili. I sve, bilo šta zapravo, preko ovoga predstavljalo bi prelazak crvene linije koju propisuju i naš ustav i sva naša istorija zahvaljujući kojoj, kao narod, i dalje postojimo…

PETROJUAN UMESTO PETRODOLARA Vladika bački sasvim je ispravno primetio i da se „na svetskoj sceni situacija promenila“ i da Zapad više ne može ono što je mogao, te da „bi bilo samoubistveno da u takvim, mnogo povoljnijim okolnostima, mi sada krenemo u dobrovoljno napuštanje onoga što je naše“… Pri čemu su tendencije takve da nesumnjivo idu u korist našeg interesa.
Već smo na ovim stranicama skrenuli pažnju na vest da će Kina – najveći svetski uvoznik nafte, pretekla je Ameriku još pre nekoliko godina i sada joj dalje odmiče – naftu uskoro početi da plaća, umesto dosad neizbežnim američkim dolarima, svojim juanima koji će imati zlatnu podlogu, uz kontekst koji se sastoji u činjenici da takozvani petrodolar, kao jedino sredstvo za plaćanje nafte, predstavlja temelj njegove globalne dominacije. Otuda i ne čudi što je najavu zlatnog petrojuana ugledna japanska „Nikei azijska revija“ protumačila kao početak uspostavljanja novog svetskog poretka, mnogo nezavisnijeg u odnosu na američki pritisak nego što je to sada slučaj, a i sada je taj pritisak slabiji nego što je bio.
O ovakvoj perspektivi sve ozbiljnije se govori i u samoj Americi. Gostujući ovih dana na TV mreži „Si-En-Bi-Si“, jedan od najpriznatijih tamošnjih ekonomskih komentatora Karl Vajnberg ukazao je da će Kina, kao „najveći uvoznik nafte na planeti“, neminovno postati i „najdominantniji globalni igrač“ na tom polju. Zbog toga, kaže Vajnberg, „verujem da se bliži vreme plaćanja nafte u juanima, i čim Saudijci na to pristanu – a Kinezi će ih na to naterati – onda će i ostatak tržišta nafte učiniti isto“. Štaviše, prognozira Vajnberg čije ekonomske prognoze se redovno pojavljuju u „Njujork tajmsu“, „Volstrit džornalu“, „Tajmu“… pa ga vredi saslušati pažljivo, to će se dogoditi kroz samo godinu-dve.
„Si-En-Bi-Si“ podseća i da Saudijska Arabija svoju naftu ne naplaćuje u dolarima (kojima onda kupuje američke državne obveznice, što Americi i omogućava beskonačno štampanje novca i bezobzirni rast duga) zato što je to prirodna nužnost, već na osnovu sporazuma koji je kralj Fejsal postigao s predsednikom SAD Ričardom Niksonom 1974. godine. Što će reći da bi sporazum mogao i da se promeni, pa s tim u vezi „Si-En-Bi-Si“ i ukazuje da „Kina uvozi sve više i više nafte od zemalja širom sveta, a ideja da tu naftu mora da plati dolarima postaje sve iritantnija za Peking. Tokom poslednjih godina Kina pojačava pritisak na Saudijsku Arabiju oko valute koju će koristiti u trgovini, i u sklopu toga Rijad sve manje nafte prodaje Pekingu“.
I nije Vajnberg jedini. U odvojenom prilogu, „Si-En-Bi-Si“ prenosi i prognozu danske Sakso banke koja zapravo odlazi i korak dalje, navodeći da bi „kombinacija geopolitičkih pritisaka mogla da označi kraj američkog dolara kao rezervne svetske valute“, a prvi među tim geopolitičkim pritiscima (druga dva su Severna Koreja i udaljavanje Evropske unije od SAD) jeste „tekući rast Kine koja zauzima sve istaknutiju ulogu u globalnoj trgovini i finansijama“.
Da rezimiramo ovaj deo priče: petrojuan postao je pretnja petrodolaru i pre nego što je startovao, startovaće uskoro, a procesi u kojima živimo toliko su neumitni da bi samo neki kataklizmični događaj mogao da spreči ovu valutnu smenu. Nestankom (ili smanjenjem) potrebe za dolarima kao jedinim sredstvom za kupovinu nafte smanjuje se i globalna potreba za dolarom, samim tim slabi i moć dolara, a time i Amerike kao svetskog policajca. Možemo li da poželimo povoljniji razvoj situacije?

ŽURBA I ODUGOVLAČENJE Imajući u vidu ovakvu perspektivu, koja se možda može usporiti, ali se ne može zaustaviti, postaje jasnija i ljutnja Prištine na Evropsku uniju i njeni zahtevi da se u dijalog s Beogradom, što pre i što neposrednije, uključe i Amerikanci.
Pre svega treba primetiti da ovakve ljutnje, i ovakvih zahteva, nije bilo u vreme sklapanja Prvog briselskog sporazuma.
Čime je u međuvremenu Evropska unija naljutila svoje kosovsko nedonošče sa zvezdicom i fusnotom? Istina je da Brisel odugovlači s viznom liberalizacijom pa bi ljutnja Prištine i time mogla da bude objašnjena, a opet, istina je i da je Prištini mnogo više stalo do sopstvene države nego do ukidanja viza, a sopstvenu državu neće dobiti ako Srbija na to ne pristane. Što nas vraća nazad na pritisak Evropske unije na Srbiju da na to pristane, pa otuda i ljutnja Hašima Tačija zbog toga što EU ne može da Srbiju pritisne dovoljno, i dovoljno brzo. „Evropska unija nema pristup prema Kosovu kakav zaslužujemo“, odgovorio je pre nekoliko dana Tači na pitanje „Dojče velea“ o Evropskoj uniji kao posredniku u briselskom dijalogu. „Njen pristup je diskriminatorski i prema Kosovu i prema budućnosti Kosova, tako da zahtevamo da se takav pristup EU drastično promeni“, dodao je, i ponovio zahtev da se u proces uključe i Amerikanci.
Sve u svemu, da ne dužimo, očigledno nezadovoljni nedovoljnom efikasnošću Evropske unije, uz to svesni da samo američki pritisak na Srbiju može da im pomogne, a i to samo ako usledi dovoljno brzo i dovoljno snažno jer im vreme curi uporedo s budućnošću petrodolara, kosovski Albanci sad prizivaju Vašington u pomoć.

ODGOVOR SRBIJE? Kakav će biti odgovor Srbije na ove zahteve? Taj će odgovor umnogome nagovestiti i projektovani ishod unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, onog dijaloga u kome bi Zorana Mihajlović da ne čuje glas naše crkve, a ne smeta joj glas Inicijative mladih za ljudska prava.
„Što se nas tiče, EU je glavni posrednik. Bivše vlasti na čelu sa Tadićem i Jeremićem prihvatile su da se ova tema izmesti iz UN. Iako poštujemo ulogu SAD, svaka promena formata dijaloga zahtevala bi odgovor i pristanak Srbije“, namerno je, u nedavnom intervjuu „Novostima“, nedorečen ostao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Istom prilikom on je otkrio i da je „realno da sa predlogom za Kosovo izađemo u martu sledeće godine“. I da će to „biti rešenje koje zahteva bolne kompromise sa obe strane i koje će biti napadnuto sa svih strana“. Nešto ranije, a u sličnom tonu, rekao je i „imaćemo strpljenja da saslušamo sve, a onda ćemo biti hrabri da krenemo odvažno s nekim predlogom koji ćemo predstaviti našem narodu“.
Najava bolnih kompromisa i odvažnih predloga ne budi nimalo vesele, a još manje utešne asocijacije, i mogla bi da znači da će period do marta 2018. biti iskorišćen za poslovično kuvanje žabe, odnosno za psihološku pripremu javnosti za pristanak na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije koji bi onda bio opravdan kao uspeh utoliko što smo, eto, uspeli da se izborimo protiv zahteva da i formalno priznamo nezavisnost Kosova.
S druge strane, međutim, ne možemo a da ponovo ne naglasimo značaj našeg (uspešnog) suprotstavljanja ulasku Kosova u Unesko, i pre dve godine i sada. Ako ćemo, naime, da se saglasimo s ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije, zašto bismo sprečavali njegov ulazak u Unesko kada bi ulaskom u UN Kosovo svejedno ušlo i u Unesko? Pri čemu nam logika ne dozvoljava da se složimo s tvrdnjom (pretpostavkom, zapravo, koja može, ali ne mora da bude tačna) pojedinih komentatora da je ove godine Kosovo odustalo od ulaska u Unesko zato što zna da će se Srbija uskoro saglasiti s njegovim ulaskom u UN. Da je, uostalom, tako, zašto bi ove godine, kao što jesu, žestoko lobirali za svoj ulazak u Unesko, i zašto bi onako slavodobitno tvrdili, kao što je tvrdio Bedžet Pacoli nedavno u Njujorku, da su obezbedili dovoljan broj glasova, izlažući se riziku da prođu kako su i prošli, i to uoči lokalnih izbora kada im je ovakva bruka ponajmanje potrebna? Tako da smo skloniji mišljenju da unapred, i do tančina, utvrđenog scenarija ipak nema, pa bi otuda onaj martovski rok za završetak unutrašnjeg dijaloga mogao da bude shvaćen i kao svojevrsna kupovina vremena, takoreći u iščekivanju petrojuana i svih posledica koje će on proizvesti, tim pre što je i sam taj dijalog pokrenut pošto je Brisel najavio da dijalog prelazi u novu fazu, pa je i samim time nova faza donekle prolongirana.
A opet, postojanje ovakve mogućnosti, ma koliko bodrilo duh, ne predstavlja i garanciju da Beograd neće učiniti ono što mu priželjkuju Priština, Brisel i Vašington i njihovi ovdašnji glasnogovornici u vidu Inicijative mladih za ljudska prava i Zorane Mihajlović. U krajnjoj liniji, jedno je sigurno: poslušamo li njih, a ne vladiku Irineja Bulovića, bolje od onoga što će nam se u tom slučaju dogoditi, samoubistveno napuštanje onoga što je naše uprkos sve povoljnijim globalnim okolnostima, nismo ni zaslužili…

Niško pitanje

Srpska vlada i dalje se ne izjašnjava o imunitetu za Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu. A posle otvorene američke naredbe da mu imunitet ne dodelimo iako smo se na to obavezali i samim sporazumom o osnivanju centra i zakonom koji je tim povodom usvojen u našoj skupštini, usledio je i javni poziv Rusije da, u obostranom interesu, konačno ispunimo ono što smo i dogovorili. Ako se pritiskom na Srbiju može nazvati poziv da učinimo ono što nam je u interesu umesto onoga što nam nije u interesu, onda je ovakva vrsta pritiska sasvim dobrodošla.
Ruski ambasador u Beograd Aleksandar Čepurin, elem, prilikom sastanka sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem ovog utorka „istakao je potrebu da se, zbog obima posla, što pre reši status Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu“.
Vučić je na to, kako stoji u saopštenju, uzvratio da će „Srbija, u skladu sa politikom nezavisnosti i vojne neutralnosti, dalje razvijati dobre odnose sa Rusijom, u obostranom interesu“, što će reći da je ponovo izostalo jasno da ili ne.
Možda smo nepopravljivi optimisti, ali dolazak ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua ovog petka u Beograd, te postavljanje čuvenog Viktora Guljeviča na mesto direktora niškog centra a sada i dolazak glavnog operativca za akcije pretraživanja i spasavanja Olega Ganijeva na mesto njegovog zamenika, trebalo bi da predstavljaju znake da niški centar neće biti ugašen, a najavljeno je da će biti ugašen ako ne dobije obećani imunitet.