Specijalni rat ili specijalni mir?

Piše Ljuban Karan

Da li se aktivnostima predsednika Aleksandra Vučića u UN i posetom ministra odbrane Aleksandra Vulina sedištu NATO-a prekida specijalni rat protiv Srbije, ili to Zapad samo menja svoju taktiku?

Živimo u svetu u kome i neutralnost mora grčevito da se brani jer podrazumeva potpuni suverenitet, koji je danas malo kome dozvoljen, a naročito kada su u pitanju male i ekonomski i vojno slabe države. Tako je i zacrtana politika vojne neutralnosti Srbije na udaru sa Zapada još od trenutka njenog proklamovanja. Nisu se birala sredstava da se Srbija različitim pritiscima prinudi da konačno shvati, kao i svi ostali na Balkanu, kako je NATO kišobran jedini spas. Primenjen je provereni sistem metoda specijalnog rata, koji je u svim regionima sveta dao odlične rezultate, ali se Srbija pokazala kao specifična i posebno tvrd orah.

[restrict]

UN I NATO U trenutku kada smo očekivali da se pritisak na Srbiju pojača prelaskom sa psiholoških na još drastičnije metode specijalnog rata, kako bi se ostvarenje cilja pokrenulo sa mrtve tačke, dogodile su se neočekivane stvari koje radikalno menjaju geostrateški položaj Srbije u pozitivnom smeru. Niko nije očekivao da će dve radne posete, jedna sedištu UN u Njujorku i druga sedištu NATO-a u Briselu, potpuno promeniti gledanje Zapada na srpsku politiku koja im je, nesporno, koliko do juče bila trn u oku.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Njujorku je održao govor koji se nije mogao svideti Zapadu jer je još jednom jasno definisao naš stav prema NATO-u, prema kosmetskom problemu, prema Rusiji i Kini, pa i nekim drugim važnim pitanjima onako kako to Srbiji odgovara. Pa ipak, nastup važnih zapadnih političara, među kojima treba izdvojiti predsednika SAD Donalda Trampa i francuskog lidera Emanuela Makrona, bio je takoreći prijateljski i pun razumevanja za našu politiku. Najbolji znak diplomatskog uvažavanja je prihvatanje poziva da posete Srbiju. Ne treba objašnjavati značaj najavljene Trampove posete Srbiji. Da ne spominjemo i druge važne državnike čije se posete već ugovaraju, kao što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Podjednako pozitivan ishod imala je i poseta našeg ministra odbrane Aleksandra Vulina NATO centrali u Briselu. Tamo je sasvim neočekivano proklamovana nova politika alijanse prema Srbiji, i jasno saopšten novi stav i novo gledanje ovog pakta na srpsku vojnu neutralnost. Odjednom je naša vojna neutralnost za njih sasvim prihvatljiva, iako su do juče činili sve kako bi upravo zbog toga srušili kompletnu vlast u Srbiji i doveli svoje poslušnike, kao što su to uradili u Makedoniji. Ministar Vulin je potpuno otvoreno i jasno (kao što je to predsednik Vučić uradio u Njujorku) u sedištu NATO-a rekao da se Srbija neće odreći vojne neutralnosti, ali je umesto hladnog usledio topao prijem, i razumevanje.

Tako se dogodilo da upravo one političke ličnosti koje su bile osnovna meta pokušaja kompromitacije prljavim konstrukcijama iz metoda specijalnog rata, Vučić zato što je kreator sveukupne srpske politike i Vulin zato što mu je poveren ključ odbrambene sposobnosti Srbije, postignu nešto izuzetno važno za našu zemlju. Postigli su da destrukcija Srbije prestane i da nam se dozvoli neometano vođenje spoljne politike koja nam garantuje suverenitet i vojnu neutralnost. Pod uslovom da je Brisel sada iskren, to jeste iznenađenje ravno čudu, jer donedavno se činilo da SAD i NATO nikada na to neće pristati jer za njih ništa na Balkanu sem potpune dominacije nije bilo prihvatljivo.

AMERIČKI MOTIVI Bilo bi veoma dobro da se sve realizuje kako je dogovoreno, i da Zapad zaista prihvati našu zvaničnu politiku bez pritisaka i uslovljavanja. U suprotnom, ko zna šta nas sve u bliskoj budućnosti može snaći, jer neke nove i snažnije faze specijalnog rata prema Srbiji ne treba isključiti. Jasno je da skoro sve zavisi od SAD i američkog predsednika, koji jeste dao konkretna obećanja, ali treba imati u vidu da Tramp od svoje inauguracije do danas nije dosledan ni u onome što je obećao svojim građanima i svojim biračima. Pod pritiskom drugih američkih centara moći i onoga što zovu „duboka država“ mnoge svoje čvrste stavove je izmenio, a jasno je da bi takvih pritisaka moglo biti i u vezi sa promenom političkog kursa prema Srbiji.

Teško je predvideti dalji razvoj događaja jer ovo je jedinstven razlog za prekid zahuktalog specijalnog rata – potpuno prihvatanje stavova onog prema kome se primenjuje. Uobičajeno je da specijalni rat ostvaruje postavljene ciljeve (rušenje vlade i postavljanje prozapadne) ili prerasta u konvencionalni sa istim ciljem. Tek će vreme pokazati da li je do promene stava SAD i NATO-a došlo zbog procene da cilj ne mogu ostvariti, ili zbog trenutnih političkih potreba: što Americi sada treba svaki saveznik i svaka naklonost u osudi ponašanja Severne Koreje; da ne bi daljim pritiskanjem Srbije pokvarili odnose sa Rusijom i Kinom a u vezi sa Severnom Korejom; što im je do rešenja korejske krize koja je dovela SAD u nuklearnu opasnost svaki drugi sukob suvišan… U svakom slučaju, treba oberučke prihvatiti ponuđeno, ali i imati jaku rezervu oko pitanja da li su takvi stavovi održivi na duže vreme.

SPECIJALNI I KONVENCIONALNI RAT Mi u Srbiji odavno smo se oslobodili iluzija o pravu i pravdi u savremenom svetu, ali ko se iole bavi specijalnim ratom i njegovim razornim posledicama, mora se upitati zašto je svaki konvencionalni rat (sem odbrambenog) zločin, a specijalni rat nije. Zašto se pokretači i realizatori konvencionalnog rata mogu osuditi u međunarodnim organizacijama i sudovima, a oni koji planiraju i sprovode specijalni rat, ne mogu. Zašto, ako su ciljevi koji se žele postići isti, a samo metode postizanja cilja različite. Zašto, ako su stradanja i patnje mnogih ljudi, čitavih naroda, i u jednom i u drugom ratu jasno vidljive. Uostalom, ta specijalna dejstva nisu bez razloga nazvana ratom.

Onaj ko ima najveći uticaj na međunarodne organizacije namerno je ostavio „rupe“ u međunarodnim zakonima kako bi mogao činiti nešto što liči na savršen zločin jer se za njega ne poteže odgovornost. A i te kako bi trebalo, jer je mrtva trka prilikom poređenja da li je u periodu nakon Drugog svetskog rata do danas više vlada srušeno i država razbijeno konvencionalnim ili specijalnim ratom. Isto tako, da li je više ljudi patilo od posledica jednog ili drugog načina ratovanja. Jer izostanak osude i odgovornosti proširio je lepezu metoda ove tajne pošasti do neslućenih razmera i angažovao prave armije tajnih agenata, obaveštajaca, instruktora i specijalaca, koji su u stanju da za kraće ili duže vreme, zavisno od otpora žrtve – tipovane države, koristeći unutrašnje podrivačke centre, naprave potpunu destrukciju, kako bi se sistem ponovo gradio od temelja po volji Zapada. Zato se specijalni rat naziva i destrukcija, iako destrukcija u stvari samo treba da omogući krajnji cilj – rušenje političke vlasti u nekoj državi i trasiranje nove političke orijentacije.

Tako postaje jasno zašto je specijalni rat postao deo usvojene agresivne strategije SAD i NATO-a u ostvarenju potpune dominacije nad brojnim državama, ili onoga što je od njih ostalo. Njime se strategijski ciljevi postižu u tišini, bez mnogo buke koju proizvodi konvencionalni rat, a koja privlači pažnju ostalih međunarodnih faktora. I, što je najvažnije, realizuje se bez straha od međunarodne osude i odgovornosti. Najmoćnije NATO države mogu u svom interesu vršiti tešku destrukciju u drugim zemljama a da se istovremeno predstavljaju kao krajnje miroljubive i dobronamerne.

Već kod pravljenja planova za primenu specijalnog rata vodi se računa o tome da odbrambena struktura napadnute države bude znatno oslabljena, što bi olakšalo vojnu agresiju ako se pređe na vojno rešenje stvari. Zbog toga je slabljenje odbrambeno-bezbednosnog sistema države jedan od osnovnih zadataka. Naravno da se tako radilo i da se radi u Srbiji – koristi se svaka mogućnost da se bezbednost Srbije oslabi. Na primer, naravno da nije slučajno „afera stan“ iskonstruisana i lansirana protiv Aleksandra Vulina tek kada je on postao ministar odbrane.

FINANSIRANJE DESTRUKCIJE Davno se pojavio problem obimnog finansiranja operacija specijalnog rata, zbog kompromitacije stvarnih finansijera destrukcije. Zato se veći deo novca i materijalnih sredstava dostavlja posredno, preko kojekakvih humanitarnih i drugih institucija, najbolje međunarodnih, ili preko bogatih i moćnih pojedinaca koji iz čista mira dele i troše „svoj novac“ u podrivačke svrhe prema drugim državama, uz nesuvisla objašnjenja da su to samo poslovni potezi kroz koje će oni ojačati svoj kapital. Tako besplatno dele novine po gradskim trgovima i autobusima dok se građani čude ko to i zašto plaća. Jak signal da se odustaje od destrukcije kada je Srbija u pitanju jeste i razgovor famoznog Džordža Soroša sa našim predsednikom, koji je on mogao da odbije, ali je razgovor sasvim rezonski prihvatio.

Da li je u pitanju samo promena taktike, zbog procene da se Srbija u ovom trenutku ne može slomiti specijalnim ratom?

Srbija je neprekidno izložena specijalnom ratu sa Zapada, ne samo podrivačkim aktivnostima nego i finansiranjem NATO lobija koji ima zadatak da koliko-toliko koriguje krajnje negativan stav srpskog naroda prema NATO-u zbog teških posledice bombardovanja i trovanja nacije osiromašenim uranijumom. Dejstva u tom pravcu nastavljena su i za vreme prozapadnih vlada, uz osnovni cilj da se potpuno oslabi odbrambeno-bezbednosni sistem države. Nakon „rešenja“ makedonske krize po diktatu SAD, EU i NATO-a, destruktivne aktivnosti su dnevno dobijale na snazi, dok se nisu pojavili ozbiljni problemi u realizaciji planiranog. Sada su ta specijalna dejstva prema Srbiji iz više razloga u kritičnoj fazi i pitanje je da li će se uopšte nastaviti ili će političku borbu za interese Zapada preuzeti njihova diplomatija.

 

(NE)ISKRENOST ZAPADA U našim procenama jedna od opcija mora biti i da Zapad nije iskren. I da je u pitanju samo dobro koordinirana promena taktike u specijalnom ratu protiv Srbije. Nikada ne smemo zaboraviti angažovanje kompletne „međunarodne zajednice“, koju su u to vreme predvodile SAD, u obmanjivanju i razvojničavanju srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini, kako bi se maksimalno oslabio oružani otpor i kako bi se lakše sprovele zločinačke vojne operacije kojima je izvršeno etničko čišćenje srpskog naroda iz Hrvatske. To poziva na oprez, jer slična akcija operativnog maskiranja budućih namera može biti usmerena i prema Srbiji, ako se planira vojno rešenje umesto specijalnog rata. Ako bi sledeći pritisak sa Zapada bio da se ne naoružavamo i da ne jačamo odbranu, verovatno je ovakva obmana u pitanju.

Imaćemo dovoljno pokazatelja koji će nam jasno ukazati da li su namere SAD i NATO-a iskrene. Ako se dejstva specijalnim ratom nastave, od obećanja nema ništa. Na primer, da li će se realizovati planirana akcija osvajanja još nekih medija u Srbiji kako bi se pretvorili u prozapadne propagandne centre. Nismo valjda toliko naivni da planiranu kupovinu medija u Srbiji od strane bivšeg direktora CIA Dejvida Petreusa, u stvari investicionog fonda na čijem je čelu, shvatimo kao legalan i bezopasan posao. Naravno da nam je jasno zašto su se strane diplomate i funkcioneri zapadnih tajnih službi u nekakvom svom iznenadnom biznisu na Balkanu nameračili baš na telekomunikacije, firme za obezbeđenje objekata i ličnosti i sve vrste medija, posebno televizijskih. Naravno da znamo da je to važan deo plana specijalnog rata prema Srbiji.

Pri tome treba voditi računa da ne odemo u drugu krajnost i da nas oprez i opravdan strah od već viđenog ne navede na pogrešne odluke. Tako bismo propustili istorijsku priliku koju nam niko nije poklonio, nego je stečena upornim političkim radom. Izvanredna je stvar i neponovljiva prilika da budemo svoji na svome i vodimo bez ometanja isključivo prosrpsku politiku, gradeći odlične međudržavne odnose sa našim dokazanim prijateljima i zaštitnicima, a sada i sa onima koji to u bliskoj prošlosti nisu bili.         

[/restrict]