Slika kao arhajski ekran i „mentalna stvar“

Radovi Petra Mošića u Galeriji „Drina“

Izraziti majstor realističke figuracije, i slikarska zvezda u najvećem usponu za koga su zainteresovani mnogi domaći kolekcionari, upravo je priredio izložbu koja slovi za „najbolju u gradu“

Do 9. septembra u Galeriji „Drina“ može se videti najbolja izložba u gradu. Reč je o slikaru i crtaču Petru Mošiću (Beograd, 1981). Završio je osnovne studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Darije Kačić, a sada završava doktorske umetničke studije pod mentorstvom profesorke Anđelke Bojović na istom fakultetu. Ovaj mladi umetnik višestruko je nagrađivan za osobeni, sad već publici i kritici prepoznatljiv stil. Jedna od poslednjih nagrada je Zlatna paleta sa Prolećne izložbe ULUS-a (2016). Radovi Petra Mošića nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, kao što krase i neoliko javnih beogradskih zdanja u vidu murala. Učestvovao je na sedam samostalnih i više od petnaest grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i u međunarodnim projektima i rezidencijama, kao što je Glo’Art u Belgiji (2016, 2017). Član je grupe realističkih slikara i crtača ST.ART. Njegovi radovi su se isprva teško probijali na našoj galerijskoj sceni, bio je stalno odbijan kao izraziti majstor realističke figuracije, a sada je zvezda u najvećem usponu za koga su zainteresovani mnogi domaći kolekcionari.

[restrict]

Razmišljajući o njegovom opusu, pomišljamo na snagu slike i sliku snage. Razmislimo najpre o drugom delu ove postavke. Šta bi bila slika snage? Predstava bildera, ženske lepote od koje podilazi „galvanska jeza“ kako bi rekao Šarl Bodler, taj Ahasfer među kritičarima ili možda prikaz kolektivne snage? Petar Mošić je u vreme napuštanja institucije porodice i zamrzavanja ljudskih osećanja potvrdio snagu intime i bliskosti do kojih se paradoksalno može doći i preko straha. Zato kod njega ima napetosti, dramatičnih likova u kontrasvetlu ali i sada smelih vizija čiste ljubavi, devojčice koja u naručju drži lane ili portreta religiozno zanesenih, očiju barokno uprtih na gore. Setimo se reči Majstera Ekharta „Jaka kao smrt je ljubav“, a ona je i u čuvanju, pažnji, blagosti i obrazima mladih devojaka crvenih kao vino.

Usamljeno u svojoj generaciji a možda i u celoj srpskoj umetnosti pojavio se mladi a nadmoćni slikar čiji je jedini cilj da u vreme raspada vrednosnog kriterijuma, ništavila entropije savremene umetnosti, uprkos aktuelnog ikonoklazma, uspostavi ponovo vrednost lika a time i Prvolika. On riče kao lav u pustinji i sve više se u Evropi čuje njegov glas. Sada i ovde Petar Mošić preduzeo je spektakularni ustanak lepote protiv ružnoće, obrt, izmenu toka poništenja ljudskosti. On to čini možda samo u ime deteta a koje dete danas nije napušteno od svojih roditelja? Taj razotuđivač, kontraanihilator, mladi majstor, slika tako da sažima epohe i stilove; njegova platna pripadaju koliko italijanskom manirizmu i evropskom baroku toliko i epohi posle postmoderne. Početak je u istoriji, u individualnom, u liku i telu,  a kraj u nadistoriji – u večnom. Slika je arhajski ekran, prozor u dušu. Njoj kod Mošića prethode složene pripreme suprotne gestualnom i ekspresivnom, jer kako Leonardo da Vinči kaže: „Slika je mentalna stvar“.

„Humanistički krov se ruši i uviđa se nesolidnost temelja. Temelj postaje ekonomika (…) kultura postaje nešto sporedno.“ Moramo verovati ovim rečima grofa Nikolaja Berđajeva jer je sto godina ranije predvideo pojavu neovarvara i korporativnih naučnika. „Ekonomski materijalizam izražava duhovnu prazninu i ropstvo materijalnoj strani života“ pisao je ovaj prorok. Tek iz perspektive kolektivizma, površnog društva spektakla i masovnog kiča, koje ukida slobodu misli i ruši individualnost, spoznaje se Mošićev poduhvat. On nikada ne slika masu ili grupu, pa ni dva čoveka. Pažnja je potpuno pridata samo pojedincu, ona pripada ličnosti, vraća u vreme renesanse kada je svaki čovek bio vredan i duhovno slobodan. Mošić uspostavlja red, hijerarhiju pa i hijeratičnost, ima u njegovim likovima toliko idealnog a idealno je u antičkim kulturama izraz božanskog. Njegovi radovi poseduju metafizički šarm, a zašto metafizičko ne bi bila viša vrednosna kategorija u odnosu na druge, nije li to čista duhovnost. Magične i strasne, za neke brutalne, slike ovog mladog majstora često zalaze u detinjstvo, danas izrabljeno političkim i još više reklamnim zloupotrebama. Mošić se bavi onim što zaboravljamo i u sveopštoj strci zanemarujemo – kako je deci, sve više mentalno terorisanoj, prebijanoj i seksualno iskorišćavanoj, deci koja nikada nisu upoznala pravo detinjstvo.

Danas se sve rastvara i rastače, anarhizam dokrajčuje ideje renesanse i upravo je zato moguć iznenadni vrednosni obrt koji izvodi ovaj slikar i crtač. Naizgled države nestaju ali se rađa Novi Vavilon ili Rim, monstrum, planetarna država i hipergrad koji traži smrt prirode. U krahu individualizma duhu kolektiva treba kao u ogledalu suprotstaviti snažne figure i slike, ali malo ko to sada može. Mošić je slikom otkrio da anarhizam nije stvaralački duh, u njemu je zlobna i osvetnička mržnja prema stvaralaštvu. To znaju Rusi „srebrnog veka“ ali ne i čovek mase. Petar Mošić je oterao demone, put ka slici je otvoren, krenimo već jednom ka gore. 

[/restrict]