Jovanka Savić – Čuvaj se Britanaca i kad darove nose

O tome da je britanski KFOR u Prištini 1999. mirno posmatrao svakolika nedela počinjena protiv Srba postoje brojni svedoci i dokazi. Zašto je to onda tako teško dokazivo pred sudovima Velike Britanije?

Kada je 2012. uputila tužbu sudu u Londonu u ime osam porodica iz Prištine čiji su članovi ubijeni na mučki način, i to pred očima britanskog KFOR-a, advokat Jovanka Savić sigurno nije mogla da pretpostavi da se ovaj slučaj, uprkos validnim dokazima i svedocima od integriteta, ni nakon pet godina, i menjanja sudskih instanci, neće praktično pomeriti sa početka. I da poslednja odluka Apelacionog suda, kojom suđenja neće biti ukoliko Srbi ne sakupe 16.500 evra za troškove procesa, ne govori samo o uskraćivanju prava na pravično suđenje već i o tome da pravo i zakonitost odavno ne žive u srcu zapadne civilizacije.

Slučaj porodica ubijenih Srba u Prištini već je razmatrao engleski Visoki sud u Londonu. Kako objašnjavate da je, uprkos svedocima koji su u to vreme bili na visokim funkcijama u KFOR-u i UNMIK-u, a čija svedočenja su išla u prilog činjenici da KFOR ništa nije uradio da zaštiti Srbe od pripadnika OVK, sud ustvrdio da krivica britanskog KFOR-a ne postoji?

Mnogo detalja u vezi s tim slučajem dostupno je na sajtu platforme Crowd Justice (https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/). Suština je da se tom prilikom razmatralo da li se radnje i propusti vojnih kontingenata koji su se kao delovi mirovne misije UN našli u Prištini te 1999. mogu pripisati Ujedinjenim nacijama ili pak državi koja ih je poslala? Ako se propusti britanskih, nemačkih ili vojnika iz bilo koje druge države mogu pripisati samo Ujedinjenim nacijama, onda pravni slučaj ne postoji, jer proizlazi da sudovi države koja je poslala svoje vojnike naprosto nisu nadležni da razmatraju tužbu protiv Ujedinjenih nacija. U ovom slučaju Viši sud je presudio da britanske trupe, nadležne da brane Srbe u regionu Prištine jesu bile odgovorne, ali ne i krive. Jedan od svedoka, general Majkl Džekson, komandant engleskog KFOR-a, rekao je tom prilikom da su NATO trupe ušle na Kosovo 12. juna 1999. pod uslovima vojnotehničkog sporazuma koji je 9. juna 1999. potpisan između SRJ i NATO, a ne po slovu Rezolucije 1244 SBUN. Iz toga jasno proizlazi da odgovornost nije na UN već na jedinicama KFOR-a pred čijim očima se dešavao zločin protiv čovečnosti – bez presedana u novijoj istoriji. Generalni sekretar UN potvrdio je u opservacijama treće strane, u drugom slučaju koji se tiče Kosova, da KFOR nije bio organ UN. Usledila je naša žalba na odluku suda. Takođe, tom prilikom su pročitani i nalazi Klinta Vilijamsona, glavnog tužioca Specijalnog istražnog tima Radne grupe EU za događaje na KiM, uz tvrdnju da su zločine protiv čovečnosti od juna 1999. činili pripadnici OVK. Svedočio je i prvi sudija UNMIK-a koji je na Kosovo došao oktobra 1999, Šveđanin Kris Karphamar, koji je potvrdio da su pripadnici OVK radili šta su hteli sa Srbima naočigled vojnika KFOR-a. Razmatran je i izveštaj Dika Martija.

[restrict]

Nakon vaše žalbe Apelacioni sud u Londonu je prihvatio nadležnost za slučaj ubijenih Srba u Prištini, ali je izostala podrška državnog fonda koji u sličnim situacijama pokriva sudske troškove. Da li se onemogućavanjem prava na suđenje vrši ozbiljan procesni prekršaj?

Apelacioni sud će garantovati mogućnost žalbe ukoliko je Donji sud napravio zakonsku grešku kao što je ovde slučaj. Fond za pravnu pomoć Engleske i Velsa pružio je značajnu podršku za ovaj slučaj dok se on nalazio pred Visokim sudom, ali nakon presude finansiranje je prekinuto. Odluka je, a to mogu da kažem kao osoba koja je u advokaturi 21 godinu, u najmanju ruku neobična i neočekivana. Bavim se ljudskim pravima i bila sam u prilici da osporim pravosnažnost odluke kao što je nezakonito oduzimanje slobode, ali se nikada ranije nisam susrela sa ovakvim pravnim preprekama. Nije prikladno da govorim o detaljima dok je slučaj aktivan. Ali ovaj slučaj neće biti pred sudom dok ne sakupimo dovoljno sredstava da platimo troškove ako žalba ne bude uspešna. Reč je o 15.000 funti ili 16.500 evra. Ukoliko taj novac ne prikupimo, biće poslata strašna poruka – da fundamentalna ljudska prava mogu biti bez bilo kakvih sankcija narušena čak i od strane međunarodnih organizacija, UN, EU i njenih država članica, koje proklamuju da funkcionišu po principima najviših ljudskih prava, vrednosti i standarda i kod kuće i u inostranstvu. Posebno svetlo na odnos međunarodnih organizacija i pravnih instanci prema Srbima stradalima na Kosovu baca pismo koje je svojevremeno potpisao šef Misije za ljudska prava EULEKS-a. U njemu, između ostalog, stoji da EULEKS jeste odgovoran za kršenje temeljnih ljudskih prava po stavovima 2 i 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali da se on neće ni izviniti Srbima za to. To je, stoji u pismu, jednostavno politika ove kuće.

Susretali ste se s mnogim slučajevima koji potvrđuju da su sistemska i masovna kršenja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji počela dolaskom KFOR-a i UNMIK-a, iako je deo njihovog mandata bio upravo poštovanje ljudskih prava.

U gotovo svim slučajevima evidentno je da je međunarodna zajednica savršeno mirno posmatrala svekolika zlodela nad Srbima. U jednom slučaju moj klijent je više od 17 godina uporno tražio od vlasti da pronađu posmrtne ostatke članova njegove porodice, međutim, u predmetu koji mi je EULEKS pokazao nisam pronašla niti jedan dokaz koji bi svedočio u prilog tome da su KFOR, UNMIK ili EULEKS preduzeli bar jedan korak u cilju istrage i lociranja posmrtnih ostataka. Standard po kojima su istraživani zločini počinjeni nad Srbima bili su šokantni. Na primer, u jednom slučaju, Britanska kraljevska vojna policija vodila je preliminarnu istragu na visokom nivou koja je rezultirala spiskom imena lica i radnih mesta počinilaca zločina, ali mere za hapšenje nikada nisu preduzete. Datoteka EULEKS-a takođe pokazuje da su srpske vlasti poslale informacije, imena i poslednje poznate adrese pojedinih počinilaca zločina, ali nigde ne postoji i dokaz da je EULEKS išta povodom toga preduzeo. U drugom slučaju, srpske vlasti su poslale važne detalje o osobi koja je posedovala imovinu porodice u kojoj su otac i dete pogubljeni pucnjima u glavu i grudi. Ali ne postoji zapisnik ili trag koji ukazuje na to da je osoba označena kao mogući počinitelj zločina ispitana tim povodom, niti je ista bila u prilici da odgovori na nužno pitanje kako je došla u posed imovine, što bi mogao biti osnov za pokretanje istrage. U jednom dokumentu, koji mi je dostavio EULEKS, bila su evidentirana imena 90 žrtava. Ni najgrublji zločini nikada nisu istraženi. Poslednji slučaj koji je razmatralo Savetodavno veće za ljudska prava UNMIK-a odnosio se na silovanje i ubistvo devojčice sa mentalnim i fizičkim nedostacima, i to pred očima njene majke. Naime 26. juna 1999. u porodičnu kuću gospođe M. upalo je više Albanaca, jedan sa oznakama OVK. Stavili su joj povez na oči, vezali za stolicu, a zatim su njih trojica silovali njenu ćerku da bi je potom i zaklali. UNMIK nije istražio ni ovaj zverski zločin već je savetodavnom panelu dostavio predmet u kojem je istražen potpuno drugi slučaj.

Evropska komisija je formirala posebno pravno telo u misiji EULEKS koje je trebalo da nadgleda sprovođenje ljudskih prava na Kosmetu. Kakav je učinak ove komisije?

Panel, odnosno Odbor EULEKS-a od 2009. razmatrao je 235 prijavljenih slučajeva kršenja prava Srba na KiM (pravo na život, na bezbednost življenja i pravo na istragu posle zločina) i našao je da su u 234 slučaja tužbe porodica žrtava opravdane, a da su KFOR, UNMIK i EULEKS odgovorni. Ispostavilo se da je samo u jednom slučaju ubistva Srba sprovedena istraga. Panel za razmatranje ljudskih prava utvrdio je da je EULEKS povredio ljudska prava mog klijenata zaštićena članovima 2 i 3, ali da ne može pružiti pravni lek pošto nema nikakva ovlašćenja sem da konstatuje činjenice iz pravosudne prakse. Teško je prihvatiti ovoliki nivo nepravde posebno u državama koje tvrde da u najvećoj meri počivaju na poštovanju ljudskih prava i sloboda. Panel je izradio niz preporuka, uključujući i to da specijalni predstavnik generalnog sekretara Saveta bezbednosti UN apeluje kod EULEKS-a da pokrene istragu. Takođe, preporučeno je UNMIK-u da obezbedi naknade za moralnu štetu nanetu porodicama žrtava.

Da li je UNMIK prihvatio ijednu preporuku Komisije?

UNMIK nije ispratio nijednu preporuku, iako je u svom završnom izveštaju objavljenom u junu 2016. Panel zaključio da je UNMIK dvaput prekršio Konvenciju o ljudskim pravima: prvo time što istrage nisu rezultirale uspehom, a drugo zato što žrtvama i njihovim porodicama nije pružena nikakva nadoknada štete za pretrpljeno nasilje. Podjednako šokantna je i činjenica da su svi uključeni organi vlasti negirali odgovornost ili okrivili jedni druge. Dokazi koje je priložilo britansko Ministarstvo odbrane govore u prilog tome da su istrage koje su oni sproveli prenete na UNMIK što je UNMIK negirao uz tvrdnju da nikada nije izvršen takav transfer.

Takođe, britanska vlada je na mesto glavnog tužioca Specijalnog tužilaštva Republike Kosovo za period od 1. januara 2013. do marta 2016. postavila svog čoveka iz Kancelarije za inostrane poslove. Ova kancelarija, zadužena za sprovođenje istrage o pomenutim predmetima, nije preduzela ništa, čak ni nakon objavljivanja mišljenja Savetodavnog panela za ljudskih prava 2013. i izveštaja „Amnesti internešenela“ iz avgusta iste godine u kojima se osuđuju neuspesi UMNIK-a i apeluje se na EULEKS da istraži sudbine otetih i ubijenih Srba.

Što je još važnije, britanska vlada nije preduzela nikakve mere povodom žalbi iz člana 2 Evropskog suda za ljudska prava, niti nas je obavestila o napuštanju slučaja ni o pravnim obavezama koje iz njega proističu.

Da li su se i u kojoj meri britanski mediji bavili time da je na teritoriji Kosova i Metohije posle 10. juna 1999.  počinjeno etničko čišćenje nad Srbima genocidnih razmera?

Procenjuje se da je britanska vlada potrošila oko 268 miliona evra novčanih sredstava poreskih obveznika na vojnu NATO kampanju. O tome, kao i o stradanju Srba na Kosovu, u Londonu se malo ili nimalo zna. Kada bi bila upoznata sa osnovnim činjenicama u vezi sa dešavanjima na Kosovu, i sa ulogom njihove vlade u tome, britanska javnost bi bez sumnje osudila mnogo toga. Zanimljivo je da iako su u Londonu bile žive javne rasprave o ratu u Iraku, o vojnoj akciji NATO-a protiv Srbije gotovo nije bilo reči. A sličnosti su očigledne. Irak je napadnut kako bi se svet zaštitio od nepostojećeg oružja za masovno uništenje, a SRJ kako bi se sprečila navodna humanitarna krizu koja je bila povod za vojnu kampanju. Neko bi Britancima trebalo da predoči podatak da su Toni Bler, tadašnji premijer Velike Britanije, i Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, odlučili da vazdušnu akciju protiv Srbije pokrenu 6. avgusta 1998. Odluka je možda doneta i ranije, ali ovaj datum stoji u dosijeima Klintonove arhive koji su objavljeni u januaru 2016. Da li tu ima mesta o priči o humanitarnoj katastrofi koja je isprovocirala NATO?

Ne zaboravimo i da je tokom bombardovanja SRJ Oslobodilačka vojska Kosova delovala kao kopnena sila NATO-a. Smatram da britanska javnost mora biti upoznata s tim da je samo u Prištini pre sukoba živelo više od 30.000 Srba, a danas, kako razumem, taj broj je sveden na 30. Nijedan počinilac zločina nije procesuiran niti krivično gonjen iako je glavni tužilac Specijalne istražne radne grupe Evropske unije, u izjavi od 29. jula 2014, rekao da je OVK počinila zločin protiv čovečnosti u periodu od juna 1999. i ranije.            

PRAVIČNO SUĐENJE? DIK MARTI IMA SVOJE MIŠLJENJE O TOME

Smatrate li da će Specijalni sud za ratne zločine OVK otići korak dalje u procesuiranju slučajeva i zločina počinjenih nad Srbima?
Evropska unija pruža značajnu finansijsku podršku novootvorenim kosovskim organima što će biti nov pokušaj gonjenja članova OVK. No postavlja se pitanje pravičnog suđenja u okolnostima kada je poznato da su snage Oslobodilačke vojske Kosova delovale kao kopnene NATO trupe tokom vojne vazdušne kampanje. To je nalaz senatora Dika Martija u njegovom izveštaju koji je predstavljen Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u decembru 2010. Pitanje je, smatra on, da li će one koje su zapadne obaveštajne agencije identifikovale kao najozbiljnije kriminalce na Kosovu optužiti kosovski organi vlasti. Na ozbiljnost pitanja upućuje i njegova tvrdnja da je Haški tribunal uništio dokaze prikupljene u „Žutoj kući“. To je obrazac po kome su tretirane srpske žrtve.

OKTROISANA ISTINA HAŠKOG TRIBUNALA

U kakvoj su vezi ovakav odnos EULEKS-a i UNMIK-a prema stradanju srpskih civila na Kosovu sa presudama Međunarodnog krivičnog suda u Hagu koji je u krivičnopravnoj kvalifikaciji događaja na Kosovu i u SRJ ratnih godina najjasnije pokazao svoj pristrasni politički karakter?
S druge strane, samo su pripadnici srpske vojske indikovani i optuženi za ratne zločine 1999, kao i kompletno srpsko rukovodstvo. Šainović i drugi su optuženi za zločine počinjene 1. janura 1999. i nakon toga, a slučaj Račak koji je inicirao bombardovanje desio se 15. 1. 1999. Račak se čak i ne pominje u finalnoj presudi već se presuda oslanja na dokaze o zločinima počinjenim od 24. marta 1999. I tačke optužbe 1 i 2 tiču se deportacije i nasilnog transfera civilne populacije sa Kosova koji su rezultat navodnih zločina počinjenih od strane Srba. Teško je poverovati da niko nije pobegao zbog NATO bombardovanja. Do koje mere je haška istina oktroisana  govori uznemirujući podatak da je u drugoj izmenjenoj optužnici od 5. aprila 2006. ukupan broj žrtava koje su identifikovane kao Albanci ubijeni u Meji 27. aprila 1999 –18, a u trećoj izmenjenoj optužnici od 21. juna 2006 – broj Albanaca koji su poginuli u Meji porastao je na 448.Do juna 1998. OVK je kontrolisala veliki deo Kosova i u tom periodu izvršila je progon Srba i drugih manjina koje nisu podržavale njihovu oslobodilačku borbu ili političke ideje. U jednom slučaju pred Savetodavnim panelom za ljudska prava našao se i UNMIK-ov dosije o istragama ratnih zločina, ubistvima 82 Srba, Roma i Albanaca između 17. i 23. jula 1998. Slučaj je procesuiran pred sudom u Hagu koji se ograničio samo na optužbe za torturu i ubistva Albanaca u OVK kampovima. U dva slučaja koji se vode protiv Fatmira Ljimaja i Ramuša Haradinaja ukupan broj žrtva je 41, a samo u jednom slučaju postoji dosije o 82 žrtve. Haški tribunal je bio suzdržan u prikupljanju dokaza za slučajeve protiv OVK, a svi članovi dovedeni pred sud bili su oslobođeni zbog smrti svedoka ključnih za proces.

[/restrict]