Stefan Karganović – “DOKAZIVANJE SREBRENICE PRED HAŠKIM TRIBUNALOM”

LINK ZA ČITANJE/PREUZIMANJE KNJIGE

 

Iz predgovora

UPOTREBA I ZLOUPOTREBA JEDNOG MITA

 

Na ruševinama Evrope, posle sloma 1914, nikle su dve slične, modernizujuće, materijalističke, antitradicionalne, gnostičke ideologije: boljševizam i fašizam. Tek na izmaku HH veka,nakon što su obe poražene u razmaku od pola veka, postalo je jasno da je sumrak Evrope proizveo i trećeg brata-blizanca, daleko lukavijeg od dvojice crno-crvenih siledžija, daleko sposobnijeg i uspešnijeg. On je zavladao Zapadom evolucijom, gramšijevskim dugim maršem kroz institucije. Čeličnu pesnicu uvio je u plišanu rukavicu, a Agitprop je zamenio „mejnstrim” medijima i sistemom državnog obrazovanja. Taj treći izdanak Zapada – koji još uvek vlada iz Vašingtona i Brisela, premda su mu temelji moći uzdrmani Bregzitom i Trampovom pobedom – spoljnim likom povremeno podseća na pred-postmoderne uzore, ali samo kao što vampir liči na čoveka.

Poput fašizma i komunizma, neoliberalni apsolutizam ima kolektivističku i elitističku suštinu: veru u Bogom danu misiju avangardne elite posvećenih da kroz manipulaciju poli-

tičkog procesa predvodi i indoktrinira mase. On sve otvorenije teži kontroli svake izgovorene ili napisane reči, pri čemu se devijantne ideje i stavovi pripisuju brlogu needukovanog šljama (za Hilari Klinton oni su deplorables, gađenja dostojni untermenši), ili se proglašavaju za plod zlokobne manipulacije mračnih spoljnih sila (konkretno, u slučaju SAD – Rusije). Što je još važnije i alarmantnije, neoliberalni apsolutizam sve grubljekriminalizuje otpor ideološkoj matrici diktiranoj sa vrha, kao što pokazuje presuda amsterdamskog suda Gertu Vildersu od 9. decembra 2016. zbog „govora mržnje”. On proizvodi ogromnu količinu informativnih inputa koji – obrađeni putem establišmentskih medija – bivaju uklopljeni u dualističku pseudo-stvarnost, u kojoj reči i koncepti (inkluzija, tolerantnost, raznolikost, multikulturalizam, zajedničke vrednosti, itd). imaju značenje samo u okviru elitne ideološke matrice.

U distopiji savremenog Zapada razdvojeni su Reč i Svet, the Word and the World. Empirija je podređena krutom nominalizmu. Kao što nam ova studija jasno ukazuje, pukoj stvarnosti ne dopušta se da stane na put razvoju unapred ideološki fiksirane vizije. Demokratija, ljudska prava, a u haškom slučaju pravda i istina… postaju koncepti isključivo zasnovani na ideološkom vrednovanju ishoda političkog ili pravnog procesa. Moralnost je strogo situaciona: ona nije funkcija objektivnog ponašanja konkretnih aktera (npr. osuđenih „ratnih zločinaca”), već je zavisna od položaja tih aktera na skali ideološkog vrednovanja kontrolora procesa.

Izvitoperavanje teških reči sa ideološkim nabojem započelo je još u vreme Hladnog rata. Pod utiskom užasa koji su se dogodili širom okupirane Evrope do maja 1945, Konvencija o genocidu Ujedinjenih Nacija iz 1948. definisala ga je kao čin sproveden u cilju uništenja, delimično ili u celini, jedne „nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe”. Manipulacija ovim terminom ubrzo je usledila na obe strane gvozdene zavese. Tako je, na sovjetskoj strani, pravnik Aron Trajnin 1956. tvrdio da su SAD krive za „genocid” nad američkim crncima kroz politiku rasne segregacije, dok je južnoafrički aparthejd po njemu bio samo „usporeni genocid” nad urođeničkom populacijom. Akademik Mihail Andrjuhin je 1961. pisao da je Amerika rutinski praktikovala „krvavu brutalnost imperijalizma, čija je najdrastičnija forma genocid sproveden u bezobzirnom istrebljenju miliona američkih Indijanaca”.

Sa zapadne strane Atlantika, Rafael Lemkin – poljski pravnik koji je 1944. skovao termin „genocid” u kontekstu holokausta – bio je posle rata pobornik primene ove dezignacije za optuživanje SSSR-a da je kriv za „genocid” nad raznim etničkim grupama pod svojom kontrolom. Ovo su oberučke prihvatile emigrantske grupe u „slobodnom svetu”, često sastavljene od poraženih nacističkih kolaboratera iz istočne i srednje Evrope i sa Balkana. Prvo su baltički i zapadnoukrajinski emigranti, a potom i izbegli Čečeni, krimski Tatari, Čerkezi itd, počeli da rutinski koriste ovaj termin da opišu svoje stvarne i navodne patnje. Američki senator Herbert Leman je 1955. tako izneo tvrdnju da „genocid, razvijen do nauke u nacističkoj Nemačkoj, biva primenjen u neuporedivo većim razmerama u sovjetskoj Rusiji… Iako istorija obiluje primerima genocida, nikada vršenje tog zločina nije poprimilo tako neobuzdane razmere” kao u SSSR-u.

Trivijalizacija genocida u političke svrhe svakako ima dug istorijat. Taj trend, međutim, sasvim se oteo racionalnoj kontroli posle raspada SSSR-a i Jugoslavije, pri čemu je sam termin postao neprepoznatljivo razdvojen od svoje prvobitne definicije. Narodi koji su na ruševinama te dve multinacionalne tvorevine gradili temelje svojih novih država, često sa skromnim legitimitetom i sumnjivim identitetskim osnovama, našli su u „genocidu” materijal za izgradnju nacionalnih mitologija kao vezujućeg cementa nedovoljno koherentnih narativnih sklopova. Svaki na svoj način, krenuli su ti narodi-naslednici u grozničavu potragu za genocidima čije su bili stvarne ili tobožnje žrtve – a la recherche des genocides perdus – da bi zaokružili neku svoju mitsko-formativnu naraciju.

Hrvatska ustaško-emigrantska priča o „Blajburgu”, koja na staje nedugo posle Drugog svetskog rata (a posle 1991. uživa državni imprimatur), primer je bezočnog prećutkivanja ili poricanja svojih genocidnih poduhvata i njihove istovremene zamene mitom o sopstvenom statusu žrtve. Hrvatima taj mit u trenutku otcepljenja 1991. nije doneo neki politički kapital u odnosu__prema spoljnom svetu – bila je presudna već osigurana podrška Nemačke – ali se pokazao dragocenim u procesu unutrašnje političke konsolidacije i nacionalne integracije.

Ukrajinski genocidni mit sazdan je na „Holodomoru” 1932-33. godine, kada je Staljinova kolektivizacija izazvala strahovitu glad u plodnim jugozapadnim delovima SSSR-a, veštački pomor koji je odneo milione života seljaka svih uzrasta. Niti su Ukrajinci bili jedine ili čak isključive žrtve ovog zlodela komunista, niti je zločin bio ograničen na ukrajinsku teritoriju, ali je Holodomor svejedno u kijevskoj Verhovnoj radi 2006. formalno proglašen za „čin genocida protiv ukrajinskog naroda”. Danas je dovoditi u sumnju takvu definiciju opasno po život. Štaviše, kritička analiza zapadnoukrajinskog pandana ustaša, Organizacije ukrajinskih nacionalista Stjepana Bandere, u današnjoj je Ukrajini krivično delo. Mit o sopstvenom statusu žrtve genocida iz prošlosti temelj je teritorijalnih i političkih težnji u sadašnjosti. Holodomor je navodno ispraznio Donbas od ukrajinskih seljaka, da bi ga Staljin potom naselio milionima ideološkom ukrajinstvu nesklonih ruskih uljeza – i čiji današnji potomci zato zaslužuju da budu proterani ili pobijeni. Reč je o laži: boljševici su po karakteru i jeziku ruski Donbas priključili Ukrajini da bi ta pretežno agrarna sovjetska republika imala i svoj industrijski region. Neobanderistima istina nije bitna: dehumanizacija Rusa i proruskih Ukrajinaca preduslov je njihovog nameravanog uništenja, ako se i kada za taj željeni ishod steknu spoljni uslovi.

Takmičenje u genocidnim naracijama kao da nema kraja. Konkretnih primera, manje ili više grotesknih, ima na pretek. Jermeni, stvarne žrtve prvog autentičnog genocida u HH veku, koji su Turci i Kurdi izvršili 1915-18, uzaludno su 1990-tih pokušavali da prikažu masakr svojih sunarodnika u Sumgaitu od strane Azera kao „genocid”. Abhazi i južni Osetijanci su svoje otcepljenje od Gruzije takođe pravdali „genocidom”, stvarnim ili nameravanim, na šta im je iz Tbilisija uzvrađeno ravnom merom. Da ne budu zapostavljeni u viktimološkoj licitaciji, potomci cirkaških muslimana sa Kavkaza, koji već generacijama žive u u Turskoj, sredninom 1990-tih su se dosetili da preseljenje svojih predaka iz 60-tih godina 19. veka opišu kao genocid. U istom duhu, turski potomci iseljenika sa Balkana, u vreme bosanskog rata, setiše se genocida u Srbiji posle Berlinskog kongresa 1878, počinjenog nad muslimanima u Toplici, Nišu, Leskovcu, Vranju itd. Bošnjačka mitologija tog perioda, pak, prvi savremeni genocid nedvosmisleno je locirala u Karađorđevoj Srbiji u vreme Prvog srpskog ustanka. U međuvremenu Estonija, Letonija i Litvanija, iznova nezavisne, uvedoše „G” reč kao samopodrezumevajući opis svojih patnji 1940-41. i u godinama posle 1944. A kada ta reč bude ugrađena u temelje nacionalne mitologije, svaki pokušaj njene kritičke analize postaje čin veleveleizdaje. „Srebrenica” je relativizaciju termina „genocid” podigla u nove, neslućene metafizičke sfere, uz svesrdnu podršku Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pred čitaocem je besprekorno dokumentovan prikaz ovog procesa koji ima karakter jednog autentičnog „udruženog zločinačkog poduhvata”. Na osnovu tvrdnje o lokalnom genocidu u tri dana jula 1995, izveden je zaključak da je rat sa srpske strane bio ipso fakto genocidan – i da je Republika Srpska, kao plod tog rata, jedna nelegitimna tvorevina koju treba likvidirati.

Presudno je kako zapadna elitna klasa lansira genocidne narative i njima potom manipuliše. SAD i američki saveznici po definiciji ne mogu biti počinitelji zločina. Kao što je objasnio tadašnji američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt, u Krajini 1995. nije bilo etničkog čišćenja jer je etničko čišćenje isključivo srpski specijalitet. Sa matematičkom preciznošću možemo ustanoviti ko su štićenici a ko su neprijatelji na osnovu političke i medijske upotrebe termina „genocid” – ne samo na Balkanu, nego i u Darfuru, Ruandi, D.R. Kongu, ili u odsustvu njegovog korišćenja u vezi sa krvoprolićem na Istočnom Timoru, gde je indonežanska armija sasebi podređenim milicijama 70-tih godina ubila jednu trećinu stanovnika.

Kako su Herman i Piterson ustanovili u Politici genocida (2010), pomori koje vrši Amerika su konstruktivni (npr. Iračke sankcije), slučajevi poput Krajine i Timora, gde su počinitelji američki klijenti, po defoltu su „benigni”. Ako su počinitelji politički svrstani na drugu stranu, pak, njihova zlodela su „zlokobna” a žrtve vredne zapadne pažnje, saosećanja, javnih izraza solidarnosti, a potom i zahteva za sudskim istragama i kažnjavanjima. Srebrenica je grotesktni primer ovog sindroma – kao što ljudsko i materijalno uništavanje u Vijetnamu i Iraku nije bilo posledica slučajnosti ili nekakve greške, već svesne politike. Ta je nesposobnost spoznaje po njima „jedan od najvećih intelektualnih i moralnih debakla u američkoj istoriji. Ako izraz negacija genocida ima ikakvo značenje, mi ga nalazimo upravo ovde, u redovnoj praksi najbogatijih i najobrazovanijih staleža na svetu”.

Zapadna elita je savršeno internalizovala naviku da ignoriše ili ističe i dramatizuje zločine striktno u zavisnosti od političkog statusa počinilaca i žrtava, ili čak da ih za one nepodobne po potrebi izmišlja (Račak). Primer pruža Samanta Pauer, biv. ambasador SAD u UN, čija je knjiga Problem iz pakla (2002) školski slučaj navedene prakse. Po njoj, jedini greh SAD proteklih decenija jeste nedovoljno i neblagovremeno američko vojno angažovanje u sprečavanju i suzbijanju zločina. One „benigne”, pak, Pauerova naprosto prenebregava kao nepostojeće. Posle posete Kijevu 11. juna 2015, Samanta Pauer je posle sastanka sa Petrom Porošenkom preko tvitera objavila: „SAD su uz vas dok se borite na dva fronta, protiv ruske agresije i za izgradnju jednog otvorenog političkog sistema”. Nepotrebno je isticati da, bez obzira na broj donbaskih civila koje pobije ukrajinska artiljerija ili pokolje azovski bataljon, ona takve postupke apsolutno nikada neće okarakterisati kao „zločinačke”. Sa druge strane, ona je, naravno, fanatični promoter mita o srebreničkom genocidu. Uistom duhu, sa istom selektivnom metodologijom, zamenama teza i istim političkim ciljevima, nastao je čitav žanr postmoderne demonologije, prave nove nauke o menadžmentu genocida, čiji su istaknuti nosioci Roj Gatman, Arijeh Nejer, Garet Evans i Kristijana Amanpur.

„Genocid” u Bosni i Hercegovini nije se dogodio u ratu 1992-1995, za razliku od onog stvarnog, 1941-1945, koji su Hrvati i Muslimani izvršili nad Srbima i Jevrejima. Ispravka srbofobno-propagandne verzije zbivanja u istočnobosanskoj enklavi stoga predstavlja moralnu obavezu svakog čoveka kome se gadi manipulisanje mrtvima zarad ostvarenja političkih ciljeva koji nemaju veze s pravom, pravdom i istinom. Isprva snebivanjem da se smelo afirmiše istina nauštrb srebrničkog mita, a potom i usvajanjem novog orvelijanskog zakona koji kriminalizuje kritičko ispitivanje tog mita, vladajuća beogradska politička „elita” ispoljava spremnost da srebreničku laž uzdigne na pijedestal nedodirljivog kulta.

Brozovi naslednici se pokazuju dostojnim nasleđa. Mit da su svi jugoslovenski narodi bili podjednako zaslužni za pobedu u „NOB”, a pogotovu da su podneli podjednake žrtve tokom četvorogodišnje okupacije, bio je u izričitoj suprotnosti sa etičkim principom da „sve žrtve imaju pravo da se nazovu po imenu” i da saopšte svoja stradanja. Od 1945. do 1991. poklani Srbi su desrbizovani i pretvoreni u amorfne žrtve, a hrvatski i muslimanski izvršioci su de-etnizovani – što je predstavljalo smišljenu formu titoističke kolektivne abolicije – i svedeni pod izdajnike i sluge. Zvanični komunistički diskurs svejedno nije mogao da spreči niti da nadjača usmena saopštenja preživelih Srba novoj generaciji, šapatom prenošene podatke i saznanja preživelih. Njih su posleratni srpski naraštaji zapadno od Drine prihvatali kao deo kolektivnog sećanja netaknutog zvaničnim sloganima. Ona su imala karakter srpskog „podzemnog” usmenog predanja. Isto će se desiti i sa istinom o svemu šta se zbivalo u Podrinju pre jula 1995, hteli to kontrolori reči ili ne.

Mitovi nisu neprikosnoveni. Nepunu deceniju posle Dejtona broj žrtava rata napokon je bio srubljen sa proizvoljne cifre od 250.000 – koja je godinama rutinski navođena u zapadnom svetu kao činjenica – na oko stotinu hiljada poginulih na sve tri strane. U slučaju Srebrenice, jedan sveobuhvatan, verodostojan i na činjenicama utemeljen, međunarodnom komisijom utvrđen sled događaja – koji bi bio istorijski kontekstualizovan i pravno precizan – doprineo bi ne samo procesu pomirenja, nego i cilju utvrđivanja istine zarad nje same. Ako se to ikada desi, tekst pred čitaocem predstavljaće nezaobilazni dokazni materijal.

 

Srđa Trifković