Стефан Каргановић – “ДОКАЗИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ ПРЕД ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ”

ЛИНК ЗА ЧИТАЊЕ/ПРЕУЗИМАЊЕ КЊИГЕ

 

Из предговора

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ЈЕДНОГ МИТА

 

На рушевинама Европе, после слома 1914, никле су две сличне, модернизујуће, материјалистичке, антитрадиционалне, гностичке идеологије: бољшевизам и фашизам. Тек на измаку ХХ века,након што су обе поражене у размаку од пола века, постало је јасно да је сумрак Европе произвео и трећег брата-близанца, далеко лукавијег од двојице црно-црвених силеџија, далеко способнијег и успешнијег. Он је завладао Западом еволуцијом, грамшијевским дугим маршем кроз институције. Челичну песницу увио је у плишану рукавицу, а Агитпроп је заменио „мејнстрим” медијима и системом државног образовања. Тај трећи изданак Запада – који још увек влада из Вашингтона и Брисела, премда су му темељи моћи уздрмани Брегзитом и Трамповом победом – спољним ликом повремено подсећа на пред-постмодерне узоре, али само као што вампир личи на човека.

Попут фашизма и комунизма, неолиберални апсолутизам има колективистичку и елитистичку суштину: веру у Богом дану мисију авангардне елите посвећених да кроз манипулацију поли-

тичког процеса предводи и индоктринира масе. Он све отвореније тежи контроли сваке изговорене или написане речи, при чему се девијантне идеје и ставови приписују брлогу неедукованог шљама (за Хилари Клинтон они су deplorables, гађења достојни унтерменши), или се проглашавају за плод злокобне манипулације мрачних спољних сила (конкретно, у случају САД – Русије). Што је још важније и алармантније, неолиберални апсолутизам све грубљекриминализује отпор идеолошкој матрици диктираној са врха, као што показује пресуда амстердамског суда Герту Вилдерсу од 9. децембра 2016. због „говора мржње”. Он производи огромну количину информативних инпута који – обрађени путем естаблишментских медија – бивају уклопљени у дуалистичку псеудо-стварност, у којој речи и концепти (инклузија, толерантност, разноликост, мултикултурализам, заједничке вредности, итд). имају значење само у оквиру елитне идеолошке матрице.

У дистопији савременог Запада раздвојени су Реч и Свет, the Word and the World. Емпирија је подређена крутом номинализму. Као што нам ова студија јасно указује, пукој стварности не допушта се да стане на пут развоју унапред идеолошки фиксиране визије. Демократија, људска права, а у хашком случају правда и истина… постају концепти искључиво засновани на идеолошком вредновању исхода политичког или правног процеса. Моралност је строго ситуациона: она није функција објективног понашања конкретних актера (нпр. осуђених „ратних злочинаца”), већ је зависна од положаја тих актера на скали идеолошког вредновања контролора процеса.

Извитоперавање тешких речи са идеолошким набојем започело је још у време Хладног рата. Под утиском ужаса који су се догодили широм окупиране Европе до маја 1945, Конвенција о геноциду Уједињених Нација из 1948. дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, делимично или у целини, једне „националне, етничке, расне или верске групе”. Манипулација овим термином убрзо је уследила на обе стране гвоздене завесе. Тако је, на совјетској страни, правник Арон Трајнин 1956. тврдио да су САД криве за „геноцид” над америчким црнцима кроз политику расне сегрегације, док је јужноафрички апартхејд по њему био само „успорени геноцид” над урођеничком популацијом. Академик Михаил Андрјухин је 1961. писао да је Америка рутински практиковала „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид спроведен у безобзирном истребљењу милиона америчких Индијанаца”.

Са западне стране Атлантика, Рафаел Лемкин – пољски правник који је 1944. сковао термин „геноцид” у контексту холокауста – био је после рата поборник примене ове дезигнације за оптуживање СССР-а да је крив за „геноцид” над разним етничким групама под својом контролом. Ово су оберучке прихватиле емигрантске групе у „слободном свету”, често састављене од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе и са Балкана. Прво су балтички и западноукрајински емигранти, а потом и избегли Чечени, кримски Татари, Черкези итд, почели да рутински користе овај термин да опишу своје стварне и наводне патње. Амерички сенатор Херберт Леман је 1955. тако изнео тврдњу да „геноцид, развијен до науке у нацистичкој Немачкој, бива примењен у неупоредиво већим размерама у совјетској Русији… Иако историја обилује примерима геноцида, никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размере” као у СССР-у.

Тривијализација геноцида у политичке сврхе свакако има дуг историјат. Тај тренд, међутим, сасвим се отео рационалној контроли после распада СССР-а и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне дефиниције. Народи који су на рушевинама те две мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом и сумњивим идентитетским основама, нашли су у „геноциду” материјал за изградњу националних митологија као везујућег цемента недовољно кохерентних наративних склопова. Сваки на свој начин, кренули су ти народи-наследници у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве – a la recherche des genocides perdus – да би заокружили неку своју митско-формативну нарацију.

Хрватска усташко-емигрантска прича о „Блајбургу”, која на стаје недуго после Другог светског рата (а после 1991. ужива државни имприматур), пример је безочног прећуткивања или порицања својих геноцидних подухвата и њихове истовремене замене митом о сопственом статусу жртве. Хрватима тај мит у тренутку отцепљења 1991. није донео неки политички капитал у односу__према спољном свету – била је пресудна већ осигурана подршка Немачке – али се показао драгоценим у процесу унутрашње политичке консолидације и националне интеграције.

Украјински геноцидни мит саздан је на „Холодомору” 1932-33. године, када је Стаљинова колективизација изазвала страховиту глад у плодним југозападним деловима СССР-а, вештачки помор који је однео милионе живота сељака свих узраста. Нити су Украјинци били једине или чак искључиве жртве овог злодела комуниста, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је Холодомор свеједно у кијевској Верховној ради 2006. формално проглашен за „чин геноцида против украјинског народа”. Данас је доводити у сумњу такву дефиницију опасно по живот. Штавише, критичка анализа западноукрајинског пандана усташа, Организације украјинских националиста Стјепана Бандере, у данашњој је Украјини кривично дело. Мит о сопственом статусу жртве геноцида из прошлости темељ је територијалних и политичких тежњи у садашњости. Холодомор је наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом населио милионима идеолошком украјинству несклоних руских уљеза – и чији данашњи потомци зато заслужују да буду протерани или побијени. Реч је о лажи: бољшевици су по карактеру и језику руски Донбас прикључили Украјини да би та претежно аграрна совјетска република имала и свој индустријски регион. Необандеристима истина није битна: дехуманизација Руса и проруских Украјинаца предуслов је њиховог намераваног уништења, ако се и када за тај жељени исход стекну спољни услови.

Такмичење у геноцидним нарацијама као да нема краја. Конкретних примера, мање или више гротескних, има на претек. Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у ХХ веку, који су Турци и Курди извршили 1915-18, узалудно су 1990-тих покушавали да прикажу масакр својих сународника у Сумгаиту од стране Азера као „геноцид”. Абхази и јужни Осетијанци су своје отцепљење од Грузије такође правдали „геноцидом”, стварним или намераваним, на шта им је из Тбилисија узврађено равном мером. Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа, који већ генерацијама живе у у Турској, среднином 1990-тих су се досетили да пресељење својих предака из 60-тих година 19. века опишу као геноцид. У истом духу, турски потомци исељеника са Балкана, у време босанског рата, сетише се геноцида у Србији после Берлинског конгреса 1878, почињеног над муслиманима у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд. Бошњачка митологија тог периода, пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у време Првог српског устанка. У међувремену Естонија, Летонија и Литванија, изнова независне, уведоше „Г” реч као самоподрезумевајући опис својих патњи 1940-41. и у годинама после 1944. А када та реч буде уграђена у темеље националне митологије, сваки покушај њене критичке анализе постаје чин велевелеиздаје. „Сребреница” је релативизацију термина „геноцид” подигла у нове, неслућене метафизичке сфере, уз свесрдну подршку Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу. Пред читаоцем је беспрекорно документован приказ овог процеса који има карактер једног аутентичног „удруженог злочиначког подухвата”. На основу тврдње о локалном геноциду у три дана јула 1995, изведен је закључак да је рат са српске стране био ипсо факто геноцидан – и да је Република Српска, као плод тог рата, једна нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.

Пресудно је како западна елитна класа лансира геноцидне наративе и њима потом манипулише. САД и амерички савезници по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је објаснио тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини 1995. није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет. Са математичком прецизношћу можемо установити ко су штићеници а ко су непријатељи на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид” – не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д.Р. Конгу, или у одсуству његовог коришћења у вези са крвопролићем на Источном Тимору, где је индонежанска армија сасеби подређеним милицијама 70-тих година убила једну трећину становника.

Како су Херман и Питерсон установили у Политици геноцида (2010), помори које врши Америка су конструктивни (нпр. Ирачке санкције), случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи амерички клијенти, по дефолту су „бенигни”. Ако су починитељи политички сврстани на другу страну, пак, њихова злодела су „злокобна” а жртве вредне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима. Сребреница је гротесктни пример овог синдрома – као што људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било последица случајности или некакве грешке, већ свесне политике. Та је неспособност спознаје по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овде, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свету”.

Западна елита је савршено интернализовала навику да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или чак да их за оне неподобне по потреби измишља (Рачак). Пример пружа Саманта Пауер, бив. амбасадор САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај наведене праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено америчко војно ангажовање у спречавању и сузбијању злочина. Оне „бенигне”, пак, Пауерова напросто пренебрегава као непостојеће. После посете Кијеву 11. јуна 2015, Саманта Пауер је после састанка са Петром Порошенком преко твитера објавила: „САД су уз вас док се борите на два фронта, против руске агресије и за изградњу једног отвореног политичког система”. Непотребно је истицати да, без обзира на број донбаских цивила које побије украјинска артиљерија или покоље азовски батаљон, она такве поступке апсолутно никада неће окарактерисати као „злочиначке”. Са друге стране, она је, наравно, фанатични промотер мита о сребреничком геноциду. Уистом духу, са истом селективном методологијом, заменама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије, праве нове науке о менаџменту геноцида, чији су истакнути носиоци Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс и Кристијана Аманпур.

„Геноцид” у Босни и Херцеговини није се догодио у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, 1941-1945, који су Хрвати и Муслимани извршили над Србима и Јеврејима. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког човека коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином. Испрва снебивањем да се смело афирмише истина науштрб сребрничког мита, а потом и усвајањем новог орвелијанског закона који криминализује критичко испитивање тог мита, владајућа београдска политичка „елита” испољава спремност да сребреничку лаж уздигне на пиједестал недодирљивог култа.

Брозови наследници се показују достојним наслеђа. Мит да су сви југословенски народи били подједнако заслужни за победу у „НОБ”, а поготову да су поднели подједнаке жртве током четворогодишње окупације, био је у изричитој супротности са етичким принципом да „све жртве имају право да се назову по имену” и да саопште своја страдања. Од 1945. до 1991. поклани Срби су десрбизовани и претворени у аморфне жртве, а хрватски и муслимански извршиоци су де-етнизовани – што је представљало смишљену форму титоистичке колективне аболиције – и сведени под издајнике и слуге. Звaнични комунистички дискурс свеједно није могaо дa спречи нити дa нaдјaчa усмена саопштења преживелих Срба новој генерацији, шапатом преношене податке и сазнања преживелих. Њих су послерaтни српски нараштаји западно од Дрине прихватали кaо део колективног сећaњa нетaкнутог звaничним слогaнимa. Она су имaла кaрaктер српског „подземног” усменог предања. Исто ће се десити и са истином о свему шта се збивало у Подрињу пре јула 1995, хтели то контролори речи или не.

Митови нису неприкосновени. Непуну деценију после Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране. У случају Сребренице, један свеобухватан, веродостојан и на чињеницама утемељен, међународном комисијом утврђен след догађаја – који би био историјски контекстуализован и правно прецизан – допринео би не само процесу помирења, него и циљу утврђивања истине зарад ње саме. Ако се то икада деси, текст пред читаоцем представљаће незаобилазни доказни материјал.

 

Срђа Трифковић

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *