Marginalije marginalca – IZ MUKE U ZBRKU

Svež primer jalovog sporenja o krivici i nevinosti daje nam slučaj sudske rehabilitacije Nikole Kalabića. Da li je istaknuti ravnogorac ratni zločinac, ili oficir JVuO na vršenju dužnosti ? Odgovor zavisi od toga ko ga, kada i sa kog stanovišta daje. Istina sa ove strane Pirineja, laž sa one strane

Mnoge naše nevolje i tegobe dolaze iz nesposobnosti da stvari nazovemo pravim imenom, ili, još češće, iz odbijanja da to učinimo. Za izravno suočavanje sa stvarnošću, pored pameti, traži se i moralna hrabrost, to jest načelna istinoljubivost, a to su zapuštene vrline kod našeg izmučenog sveta. Unesrećeni ljudi ne čeznu za istinom, nego za naplatom duga. Objektivna procena ih ne može zadovoljiti; ona ih, svojom hladnoćom, vređa. Duševni mir im ne donosi tačno imenovanje; on je pre u prenaglašavanju krivica i odgovornosti, u prekvalifikovanju suštine, uvećavanju razmera, čemu političke vođe daju nesebičan populistički doprinos.

[restrict]

Ratni zločin počinjen u Srebrenici – pogubljenje zarobljenih boraca – dovoljno mučan sam po sebi, prebacuje se u kategoriju genocida. Teža reč se nije mogla naći; da postoji, svakako bi bila upotrebljena. Uzalud podsećanje da su iz te crne epizode građanskog rata bili isključeni žene i deca, što obesnažuje procenu koja se uporno nameće, sa težnjom da se njeno osporavanje krivično goni. Cilj zločinaca nije bio „istrebljenje čitavog jednog sloja stanovništva na rasnoj ili verskoj osnovi“, kako je, povodom nacističkih zlodela, definisan genocid, primenjivan, inače, još u starozavetnim vremenima da ga, u XX veku, iskuse Jermeni, Jevreji, Cigani, a u jednom trenutku i Srbi. Naši zapadni prijatelji, zakleti čovekoljupci, pokušaše da nam, usput, i tu šerpu okače o rep, da bi se, valjda, iskupili od onoga što su počinili u severnoj i južnoj Americi, Africi i Australiji, gde su čitavi starosedelački narodi potamanjeni kao štetna gamad. Podvizi inženjera smrti, zabeleženi u Kusku, Masačusetsu i Hirošimi daleko nadmašuju trenutak naše ratne sramote, iza koje, srećom, ne stoji državni vrh. Od zla se moramo čistiti, ali nam zapadni dušebrižnici za to ne daju najbolji uzor. Njihovo mešanje uvećava već stvorenu zbrku.

Nepristojno je očekivati odmereno rasuđivanje od večno ožalošćenih roditelja. Politički predstavnici su se, naprotiv, obavezali na razumno prosuđivanje, na izbegavanje olakih uopštavanja, na uzdržanost prema raspaljivanju strasti. Rat je strahovita kolektivna i narodna nesreća; iz njega niko ne izlazi čist, a krivicu snose oni koji nisu učinili sve što je mogućno da se sukob izbegne. Naknadne optužbe i protivoptužbe spadaju u tumaranje po bespuću.

Svež primer jalovog sporenja o krivici i nevinosti daje nam slučaj sudske rehabilitacije Nikole Kalabića. Da li je istaknuti ravnogorac ratni zločinac, ili oficir JVuO na vršenju dužnosti ? Odgovor zavisi od toga ko ga, kada i sa kog stanovišta daje. Istina sa ove strane Pirineja, laž sa one strane. Za izvođače revolucionarnog prevrata u uslovima okupacije, Kalabić je oličenje nazadnog poretka koji je valjalo srušiti, dakle, smrtni neprijatelj i zlikovac. Građanski rat, započet u jesen 1941, bio je i ostao generator stoletne mržnje posejane u dubinama narodnog bića. Činjenica da su oba opredeljenja, oba izbora iz tog rata doživeli krah, da su i Monarhija, i revolucionarni projekat, odbačeni na smetlište povesti, nije doprinela približavanju ratnih neprijatelja. Tu su i nove podele, zasad bez prolivanja krvi, ali sa jednakom netrpeljivošću. Gotovo da poverujemo da kod nas, bez mržnje, nema života, ni kretanja. Veliki narodi od unutrašnje pocepanosti vide, povremeno, i neku korist. Mali, samo štetu.

I ko će, na datim osnovama, izreći pravičnu presudu Kalabiću? Donde, dokle su pobednici iz građanskog rata nastupali kao izvršioci vrhovnog naloga Istorije, kao izvođači njenog jedino mogućeg programa, i dok su to ubeđenje, milom i silom, školskim programima i zakonskim aktima, nametali javnosti, njihovi neprijatelji su nosili žig osvedočenih zločinaca. Neposredni ishodi revolucionarnog rata bili su obnova jugoslovenske države i uvođenje socijalističkog društvenog uređenja. Oba dostignuća su se, početkom devedesetih, urušila; pobednici i pobeđeni su se, najedared, obreli u bezvazdušnom prostoru. Velike žrtve, na jednoj i na drugoj strani, u dugoročnom bilansu epohe ispale su uzaludne. Zbunjeni pobednici su, za časak, zaćutali, a gubitnici, decenijama ocrnjivani i ponižavani, stadoše da objavljuju svoju istinu. Značajan prilog tome dali su ratni memoari kapetana Zvonimira Vučkovića.

Kad sam pre četrdeset godina, u Čikagu, upitao Vučkovića ko je najodgovorniji za izbijanje građanskog rata on mi je, s tugom u glasu, rekao:

„E, ko je… Njihovi komesari i naše vojvode samo su čekali da se uhvate za gušu…“

Svaki učesnik u takvom sukobu morao je, ko više ko manje, okrvaviti ruke. Nevolja je što su pobednici odbacivali kvalifikaciju sukoba; za njih to nije bio građanski rat, nego borba za oslobođenje. To zvuči lepše i uzvišenije od borbe za preuzimanje vlasti u trenutku kad će okupator otići onamo otkuda je došao.

Ko bi, u takvom sklopu zbivanja, u toj muci i zbrci, mogao izreći pravičnu presudu Kalabiću… Ono što se o njemu, i njegovim saborcima, tokom pola veka ponavljalo kao neoboriva istina, sa slomom iz devedesetih izgubilo je snagu i uverljivost, kao i zakonsku zaštitu. Jednostranu i pristrasnu osudu ukinulo je samo vreme, ali se formalnim poništenjem jedne poluistine ne stiže do konačne istine. Vrhovna pravda je u nadležnosti Višnjeg, u čije računanje mi nemamo uvida. Ovo su ljudska posla, opterećana bolom, zlim pamćenjem i emotivnom isključivošću. Ovde su se braća gledala preko nišana; pala je krv a ona zaslepljuje vid i muti pamet. Pored onih koji su ginuli sa oružjem u ruci, stradali su i mnogi nedužni, neborci, simpatizeri, rodbina, jataci i pomagači, i sudski procesi, naročito u prvim posleratnim godinama, svodili su se na osvetničko uzvraćanje. Pobednici su Kalabiću, u zatvoru, ubili maloletnog sina da bi mu naneli duševni bol. Možemo zamisliti gnev i revanš. Javnom mnjenju predočavana su samo ona zla što su ih činili pobeđeni. Uz to im je, proizvoljno, pripisivana saradnja s okupatorom, iako su na nemačkoj poternici oba „bandita“ predstavljena uporedo, ucenjena istim novčanim iznosom. Očito je borba protiv okupatora, isključujući Sremski front, vođena u meri u kojoj se nije mogla izbeći. Glavni ulog je visio u vazduhu, i dolazio je na dnevni red po završetku rata. Austrougarski kaplar je, u borbi za vlast, imao više veštine i sreće.

Oživljavanje ove problematike, danas, ne donosi smirenje i pomirenje. Sve su pobedničke presude bile isključive i pristrasne, procesi formalno manjkavi, ali se njihovim poništavanjem, sada, ne postiže pravedna mera. To je još vidljivije u nastojanju rehabilitovanja generala Nedića. Silom nesrećnih prilika, on se našao na položaju predsednika srpske Vlade, dakle, u svojstvu saradnika okupatora. Lični motivi za prihvatanje te funkcije mogli su biti časni; to ne menja karakter njegova predsednikovanja. Ta se ljudska sudbina dade opravdati i rehabilitovati u dobrom književnom delu. Istorija sudi po drugim kriterijumima. Maršal Peten je, za sličan prestup, po završetku rata osuđen na smrt. De Gol ga je, kao junaka iz Velikog rata, pomilovao i uputio u kućni pritvor gde je umro. De Gol nije ni pokušao da ukine presudu: kartezijanska logika ne dopušta mešanje jabuka i krušaka.

Spor je večit i nerešiv. Racionalno prosuđivanje i iracionalni impulsi ne daju se pomiriti. Svetlost razuma oslobađa, a mržnja, kao vodeća sila iracionalnosti, zamračuje svest i porobljuje dušu.

[/restrict]