Konceptuala – Raj za obmanjivače

Moramo se upitati zašto je Džordž Soroš uložio toliki novac u istočnoevropsku postkonceptualnu umetnost, ako ne da poravna teren za slamanje nacionalnog identiteta, istorije a zatim i ekonomije…

Za jednu od avangardi iz šezdesetih godina prošlog veka, najmanje značajnu, ispostavilo se da ima najdalekosežniji uticaj. Konceptualna umetnost, jednostavno nazvana konceptualizam, naziv je dobila po članku Henrija Flinta „Umetnost koncepta“ iz 1961. godine povodom izložbe fluksus umetnika, prethodnika konceptualista. Koncept ili ideja po njihovom mišljenju prethode tradicionalnoj estetici, tehnici i materijalnoj brizi za delo. Pojedini radovi nazvani su i instalacije, mogu biti konstruisani po ideji Amerikanca Sola Levita od bilo koga ko sledi umetnikova uputstva. Umetnost je tako postala tautologija, umetnički se ispituje pitanje prirode umetnosti i dematerijalizacije umetničkog objekta. Veština, znanje, odnos prema religiji, mašta i darovitost bivaju potpuno nebitni, dolazi do potpune demokratizacije umetnosti, koju bukvalno mogu svi da stvaraju i koja i nije više umetnost kakvu znamo 30.000 godina. Jozef Bojs je u tom smislu rekao: „Ja i kad pljunem to je umetnost“, i zaista se u novoj umetničkoj praksi (nije ni nova, ni umetnička, ni praksa), kako je još nazvan konceptualizam, mogu pronaći svakakvi radovi, sa fekalijama, krvlju, kosom, crevima, samosakaćenjem i drugim patološkim vidovima antistvaranja. Otac takve vrste umetnosti je Marsel Dišan sa svojom „Fontanom“, kako je cinično nazvao pisoar i izložio ga 1917. godine. Džozef Kosut, jedan od vodećih umetnika te vrste je 1969. pisao „Sva umetnost (posle Dišana) je konceptualna (po prirodi) zato što umetnost postoji samo konceptualno.“ Prvi konceptualisti su svoj rad krajnje teorijski temeljili na analitičkoj filozofiji, strukturalizmu i poststrukturalizmu, istražujući najviše Vitgenštajna i Sosira jer su se zanimali za odnos verbalnog i likovnog jezika. Oni koji su došli posle njih ne znaju ništa o tome, filozofija ih malo zanima, osim što skoro svaki diplomac umetničkog fakulteta za sebe tvrdi da je konceptualista. Ta vrsta „stvaranja“, vid antiumetnosti, noarta, pokazala se kao raj za sve buduće obmanjivače. Mladi britanski umetnici, nosioci najprestižnije Tarnerove nagrade, tokom devedesetih u popularnu upotrebu, posebno u Engleskoj, uveli su termin „konceptualna umetnost“ da označe svu savremenu umetnost u kojoj se ne praktikuju tradicionalne veštine slikarstva i skulpture. Tako je konceptualizam, vid savremenog pozitivizma i materijalizma, postao ideologija većinske grupe pseudoumetnika, dobro povezanih i agresivnih.

[restrict]

„MECENA“ I „UMETNIČKA MAJKA“ ĐERĐ SOROŠ Konceptualu od svih sličnih formi umetnosti odvaja radikalno ikonoborstvo, ukidanje slike, predstave, lika i Prvolika, što vodi smrti umetnosti o kojoj pišu toliki sadašnji teoretičari. Treba biti svestan da se od Hegela najavljivana smrt umetnosti odnosi samo na avangardne forme, slikarstvo i skulptura se još uvek dobro osećaju. U tom smislu konceptualizam, kao i svako ikonoborstvo, ima nečeg patološkog, neljudskog, to nije umetnost za proširenje već suženje svesti, jer je ljudskom biću odgovarajuća lepota a utvrđeno je i da golubovi imaju čoveku sličan smisao za lepo. Koncept art zalazi sa one strane lepog i ružnog, kako su i naši predstavnici te umetnosti tvrdili, treba isključiti alegoriju, maštu, erotiku, mit, ezoteriju i religiju, pa se s pravom pitamo šta ostaje umetnosti osim intelektualisanja? Takva umetnost lišava stvaralaštvo izvornih i izvrsnih sokova, erotike i alhemije stvaralačkog čina, ukida i sadržaj, što je obesmišljava. Savremeni umetnici su taj problem pokušali da reše uvođenjem dosetke i vica, eksploatišući besomučno i sve više modernističku estetiku šokantnog, ali se time ne može privući publika koja se svikla na kerefeke svih vrsta. Zato su vodeće galerije za takvu umetnost u Srbiji kao Galerija Kulturnog centra Beograda i Salon Muzeja savremene umetnosti hronično prazne, publika se razbežala. Čovek je u novoj umetnosti unižen, lišen dostojanstva i velikih ideja, sveden na brojčanu činjenicu. Toliko uporno višedecenijsko zagovaranje likovnog siromaštva, (o)čišćenja, bezidejnosti, odsustva priče, simbola i vere ima nečeg glupačkog, samoograničavajućeg i imbecilnog. Sve te demonstracije zle volje prema likovnosti su u osnovi samokastracione, kratkovide i trenuci iluzija iz ovog vremena, na suprotnoj strani od vizionarskog. Sadašnja umetnost je najčešće minimalna, besperspektivna, često jadna, bez prošlosti i budućnosti, stvarana od mnogih amatera ili veštih unajmljenih majstora zanatlija. Pokazala se kao najidealnija forma među svim umetnostima za sprovođenje namera vlastodržaca novog svetskog poretka već samim tim što su novi umetnici zavisni od državnih i fondova nevladinih organizacija jer njihovu umetnost publika ne želi. Nema politički intonirane postkonceptuale, niko se ne usuđuje da kritikuje finansijere, pa je time prvi put postignut opšti prećutni dogovor poštovanja bankstera i tajkuna koji uvode takvu umetnosti kao jedan od efikasnih vidova zaglupljivanja i zatvaranja opasne oblasti kakva je vekovima bila umetnost. Pre svega je to borba protiv duhovnosti, pobune i živosti koje su tradicionalno dolazile najpre iz likovne umetnosti, posmatrače treba odučiti da nešto smisleno traže u galerijama i muzejima. Nema više buntovnika, boema i kulturnih heroja među umetnicima, tek se poneki kritičar u ovoj generaciji kao Englez Đulijen Spelding usudi da ustane protiv sistema. Ranije je bilo glasova iz opozicije (post)modernizmu, od velikog istoričara umetnosti Hansa Sedlmajra do Margaret Staki, a ni ikone zapadne istorije umetnosti kao Ervin Panofski i Edgar Vind nisu imali razumevanja za krajnosti novih pojava. Danas su među umetnicima a još više među onima koji se intelektualno bave njom prevladali činovnici, bestrasni i bespolni tipovi koji umetnost lišavaju erosa a vlasti omogućuju kontrolu. Umetnici kao državni službenici koji zavise od državne pomoći i otkupa izvršavaju naloge, upirući pogled samo u jedno mesto – u Njujork, centar Novog Vavilona, Novi Rim, prestonicu bankstera. Moramo se upitati zašto je Džordž Soroš uložio toliki novac u istočnoevropsku postkonceptualnu umetnost, ako ne da poravna teren za slamanje nacionalnog identiteta, istorije a zatim i ekonomije. Mnogi kod nas misle da je kultura nešto suvišno, što dolazi na kraju, kada je bitka dobijena. Srbija, međutim, neće doživeti pravi preporod bez obnove nacionale kulture i umetnosti, privredni uspon ne znači ništa bez istorije i originalnog stvaralaštva. Soroš i brojni naslednici njegove politike, tzv. korisni idioti, znaju da se u Srbiji ne mari za kulturu pa je svaka vlast po inerciji taj resor prepuštala opoziciji, anacionalnim, demokratskim snagama, koje su najpre preuzele institucije, kulturnu rubriku „Politike“ i RTS. Nažalost, Soroš fond je najuspešnije radio u vreme Miloševićeve vlasti, kada je dozvoljeno da subverzivni umetnici pocepaju scenu, da uđu na katedre, što ima sada za posledicu uklanjanje samosvojne srpske umetnosti. Potrebna nam je dekontaminacija i kulturna deratizacija.

REVOLUCIJA NETALENTOVANIH U jednoj maloj sredini prepunoj nesposobnih i zlonamernih skoro da i nema naprednog umetnika koji nije konceptualista. To je odlika provincijalizma, ugledanja koje je lakše od originalnog stvaranja. Konceptualizam je jedna od brojnih avangardi, biti konceptualista je isto što i biti impresionista ili kubista, jer zašto bi jedan pravac modernizma imao bilo kakvu prednost nad drugim? Jezik takve umetnosti je hiberniran, služi se ograničenim repertoarom vizuelnih sredstava jer ih u osnovi negira. Nije reč o umetnosti već o ideologiji, revoluciji netalentovanih. Ali publika neće ono što može i sama već remek-dela, ma koliko postmoderni te(r)oretičari poricali pojam genijalnosti. Dragana Đurić Kovačević, jedina naša psihodelična slikarka, govorila je: „Ne stvaram konceptualna dela jer su previše jednostavna.“ Konceptualizam je (u)kočenje umetnosti, njeno dovođenje u bezizglednost. Tek predstoji veliko buđenje iz tog košmara, otrežnjenje od iluzija i ideja o smrti umetnosti. Veliki levičarski intelektualac Andre Malro, čija je poslednja knjiga bila krajnje antimodernistička, pisao je „XXI vek će biti vek duhovnosti ili ga neće biti“ a sjajni Dejan Medaković je negirajući rad „Balkanski barok“ Marine Abramović uočio nešto ključno – dosadu koja izbija iz savremenih dela. Likovna umetnost je od vekovima najnaprednije postala zamorna i isprazna, izgubivši unutrašnji razlog postojanja. Taj očaj je vidljiv i pokušava se na razne načine premostiti. Današnji stručnjaci se ne zanimaju za likovna već za ideološka svojstva dela, u najboljem slučaju su sociolozi, ne dosežu ni do kritike a kamoli estetike. Bez pomoći tih dželata današnje likovne scene novi mediji ne bi opstali. U nedostatku duhovnih vrednosti recikliraju se marksističke teorije, kako je pokazao nedavno kod nas objavljeni obimni zbornik „Savremena marksistička teorija umetnosti“, bez obzira što je originalni, sovjetski marksizam, bio potpuno antimodernistički. Potrebno je korenito čišćenje od bajatog (neo)konceptualizma, potreban je arheofuturizam, spoj prastarog, paganskog, slovenskog ili pravoslavnog sa futurističkim. U muzičkom domenu je to ranih devedesetih zadivljujuće izvela Simonida Stanković, ćerka Milića od Mačve, ostvarivši muziku originalniju od većine world music zvezda. Njen tehno-etno je model koji je naznačio i Dragoš Kalajić, pozvavši nimalo tradicionalne slikare da se odazovu njegovoj ideji izložbe „Kraljević Marko – strategije otpora“. Ta ideja živi do kraja kod Ivana Meštrovića, u srbovanju Ljubomira Micića, spoju avangardnog i nacionalnog, u ideji „Barbarogenija“ koji će stvaralački oploditi Evropu. Kalajić, Šejka i Mojović su bili uvereni da je Beograd centar sveta a prvi pomenuti od njih je smatrao da će se ovde obrazovati nov pravac evropske figuracije, u stilskom sjedinjenju tradicionalnog i vizionarskog. Tu zamisao je već Mediala nagovestila sa Šejkinom idejom nove renesanse koja će smeniti Berđajevljevo „novo srednjovekovlje“. Zato treba konceptualizam svesti na njegovu pravu meru – marginalnu umetnost onih koji ne znaju da se izražavaju na likovno dostojan način.

RAT PROTIV BESMISLA ILI NADE IMA U idejnim zasnivanjima konceptualnih teoretičara opšta mesta nisu fantastika ili futurizam već realizam i stvarnost umetničkog dela. Njih zanima kako da uklone koren stvaranja a to je mimezis, oponašanje prirode, realistička umetnost, svesni da je slika, predstava, eikon njihov glavni problem. Taj problem je veoma star, očitava se u sukobu američkih realista na čelu sa Edvardom Hoperom sa apstraktnim slikarima, u ratovima starih i novih, tradicionalista i modernista, koji sežu do manirizma i renesanse. Borba umetnika inspirisanih antikom i novih eksperimentatora uočljiva je i u staroj književnosti, sukobu akademičara i avangardista, posebno u velikom ratu između neoklasicista i romantičara, prvih realista i simbolista, prenetom na teren 20. veka u vojnu socrealizma i naci kunsta protiv evropske avangarde. Zato je mudri Vasilij Kandinski rekao da postoje samo dve velike umetnosti – apstrakcija i realizam. Realizam je omražen jer je stilski čist pa Braca Dimitrijević, superstar konceptualizma sedamdesetih, kaže „stil je vid zločina“. Traži se bezlično i glupačko, antistilsko, neduševno i videćemo da li će posle ovakvog zamora doći neki Ver Sacrum, novo proleće za umetnost ili će ona potonuti u uranilovku. Trenutno se vodi rat smisla protiv besmisla, mnoštvo je potisnulo prave umetnike koji ne vide više svrhu stvaranja. Publika sve teže razlikuje kvalitetna dela od amaterskih a konceptualiste većinom treba uvrstiti među amatere, njihova likovna znanja i namere su odgovarajući sadržini njihovih ostvarenja. Nade ima, u oktobru 2004. godine Sači galerija, vodeća za postkonceptualnu umetnost u svetu, izjavila je medijima da „slikarstvo nastavlja da bude najvažniji i vitalni način sa kojim umetnici biraju da komuniciraju“.

[/restrict]