Dušan T. Bataković (1957–2017) – Bditelj ukorenjen u srpskoj sudbini i biću

OMAŽ DUŠANU BATAKOVIĆU

Piše Slobodan Despot

Nije preterano naglasiti da je njegova „Spirala mržnje“ ostvarila prvu pukotinu u zidu francuskog jednoumlja o pitanju Srbije i Kosova. Zahvaljujući upravo tom sažetom ogledu, jedan francuski oficir će mnogo godina kasnije u okviru NATO okupacije KiM uspeti da razabere laž od stvarnosti i da preduzme spasonosne korake za srpski živalj i svetinje severnog Kosova. Bez Batakovićevog pedagoškog razlaganja kosovske intrige, ne bi bilo ni podviga Žaka Ogara

Vest o smrti mog prijatelja i autora Dušana Batakovića me je potresla, no ne bih smeo reći da me je iznenadila. Više me je iznenađivala njegova otpornost na opaku bolest s kojom se nosio godinama. Bolest je tom tajnovitom čoveku bila najodaniji saputnik. Tretirao ju je najviše prezirom. Nije imao vremena njome da se bavi. Za svoj relativno kratki vek obavio je istorijski i nacionalni rad koji tek počinjemo da sagledavamo.

[restrict]

Hajdučke godine Znali smo se odavno, još od njegovih pariskih dana kada je sakupljao materijale za svoj pozamašni doktorski rad o francusko-srpskim odnosima. Imali smo čudan, šeretski formalan a zapravo prijateljsko-očinski odnos. Obraćao mi se sa „serdare“, ja njemu sa „vojvodo“. Pomagao sam mu pomalo, prevodio i uobličavao. Iza nas su, u senci, stajali divni likovi iz stare emigracije poput Vlaste Stojanovića i Gavrila Rucovića, koji su znali važnost očuvanja istorijske baštine i sve činili da olakšaju prohod retkim mladim čudacima koji su se na tada bezbrižnom Zapadu bavili knjigama i predanjima umesto životnim standardom.
S takvim okruženjem i porodicom rasutom po svetu, Dušan je bio „svetski čovek“. Devedesetih godina, kada su naši provincijalni „građani sveta“ ulizički bljuvali po svom narodu i poreklu, tu titulu nije bilo lako nositi. Batak je sticajem okolnosti, a i sopstvenim strateškim izborom, dugo vremena bio naš „izvozni“ istoričar, ugledniji i cenjeniji u Evropi nego u svom Beogradu. Mnoge oglede je sastavljao na francuskom ili engleskom jeziku. Neki od njih još uvek ne postoje u srpskoj verziji.
U vreme bojkota i sankcija kada je sve srpsko bilo prokaženo, njegove knjige su bile jedan od retkih delotvornih prenosnika srpskog pogleda na balkanska zbivanja i istoriju. Najveću pažnju je posvetio kosovskom pitanju, s pravom ga smatrajući glavnom okosnicom naše nacionalne sudbine. Na engleskom je objavio „Kosovske hronike“ (The Kosovo Chronicles), na francuskom „Kosovo, spiralu mržnje“ (Kosovo, la spirale de la haine). Ovim naslovom smo i učvrstili dugogodišnju izdavačku saradnju kada sam bio prevodilac i urednik u izdavačkoj kući L’Age d’Homme Vladimira Dimitrijevića. Kasnije će nam se pridružiti i moj brat Marko.
Bile su to surove, istinski hajdučke godine. Da bismo radili na krupnim projektima, kao što je bila „Nova istorija srpskog naroda“, švercovali smo našeg vrlog istoričara pustim šumskim putevima i prevojima Jure, iz Francuske u našu švajcarsku bazu. Za razliku od hladnokrvnog Dušana, ja nisam istrpeo sistemsku srbofobiju akademske sredine na Zapadu, te sam se sasvim posvetio izdavaštvu. Bivši prijatelji i kolege sa studija su menjali trotoar kada su me sretali. Bataković je usvojio mudriji stav. Jasnom, pristupačnom i umerenom retorikom on je neumorno podsećao na nezaobilazne istorijske istine koje su na Zapadu svi nastojali da zataškaju – a koje je zvanična Srbija ponavljala bez taktičkog razmišljanja niti uvažavanja psihologije i oblika svesti spoljnih sagovornika.
Nije preterano naglasiti da je njegova „Spirala mržnje“ ostvarila prvu pukotinu u zidu francuskog jednoumlja o pitanju Srbije i Kosova. Zahvaljujući upravo tom sažetom ogledu, jedan francuski oficir će mnogo godina kasnije u okviru NATO okupacije KiM uspeti da razabere laž od stvarnosti i da preduzme spasonosne korake za srpski živalj i svetinje severnog Kosova. Bez Batakovićevog pedagoškog razlaganja kosovske intrige, ne bi bilo ni podviga Žaka Ogara.
Na samom početku rata, naime, francuska javnost je temeljno „obrađena“ istorijskom krivotvorinom marginalnog lingviste Pola Garda, koji je kod popularnog izdavača, i uz pomoć pristrasnih medija, objavio esej-bestseler „Život i smrt Jugoslavije“. U zborniku koji smo posvetili opovrgavanju ove ujdurme (brzopleto napabirčene uz nepriznatu pomoć hrvatskih emigranata i u korist hrvatskog revizionizma), nabrojano je više od 300 činjeničnih grešaka. Novopečeni stručnjak je čak uspeo da pobrka starog zubara Pavelića (potpredsednika Narodnoj vijeća SHS) sa poglavnikom NDH! Na tako trapav falsifikat, francuski akademski krugovi su reagovali – cvikanjem i ćutanjem. Francuska intelektualna sredina lako podleže površnosti, poltronstvu i konformizmu. Stoga je Gardova knjiga bila „obavezna lektira“ svakog francuskog diplomate i novinara, nezaobilazni, a defektni istorijski filter kroz koji se tumačila trenutna južnoslovenska stvarnost, sa kobno pogrešnim zaključcima.

Čovek od umeća i takta U takvim okolnostima je sorbonski đak Bataković morao da vodi bitku, ne za „srpsku priču“ već za elementarnu istorijsku istinu. Za isprane mozgove se i iskreno nepristrasni pristup balkanskim pitanjima tada poistovećivao sa „srbovanjem“. Najbolji odgovor Gardovoj dezinformaciji je upravo on napisao, ogledom „Jugoslavija, nacije, religije, ideologije“ (La Yougoslavie, nations, religions, idéologies). Mnogim čitaocima, pa i meni, taj priručnik je razjasnio osnovne mehanizme srbofobije koja je ugrađena u same temelje jugoslovenskog projekta. I danas bi bio vrlo korisno štivo po gimnazijama i fakultetima širom srpstva radi iscelivanja zaostalih jugoslovenskih zabluda.
Tom prosvetiteljstvu za širu publiku se posvetio nakon 1999. i smiraja otvorenih sukoba. „Nova istorija srpskog naroda“, kolektivni rad mlađih istoričara čiji je DTB bio idejni predvodnik, urednik i redaktor, bila je savremeni, ilustrovani priručnik za sve uzraste koji, prvi put nakon više generacija, nije utapao srpsku istoriju i sudbinu u genezu jugoslovenstva. Projekat smo paralelno radili na srpskom i francuskom jeziku, sa neznatnim adaptacijama između te dve jezičke verzije – znak da je bio univerzalan i po stilu i po sadržaju. Očuvanje određene ravnoteže u tezama i pogledima, naročito u pristupu savremenoj istoriji, predstavljalo je veliki ispit naučne zrelosti, uredničkog umeća a i ljudskog takta. Samo Dušan je svojom svestranom kulturom i enciklopedijskim znanjem mogao takav poduhvat uspešno da iznese.
Po veri i vaspitanju, Bataković je pripadao liberalno-konzervativnoj eliti odanoj kralju i crkvi. Mnogi su mu prebacivali zapadnjaštvo koje nije krio. Kogod je život podređivao kulturnom radu u našem HH veku u nekoj meri je bio zapadnjak. Kogod je znao za manire, takođe. Majka Rusija nam je – setimo se – tokom celog postojanja nesrećne Jugoslavije izvozila uglavnom ideološke floskule i lažnu proletersku potkulturu, pokriće neotesanosti i vulgarnosti. Za sve to vreme sve ono iskonsko naše smo zaboravljali iz oportunizma, nemara ili pukog pomodarstva. A kad je došlo vreme promena, zavladala je „džemperaška“ kultura u kojoj se pravoslavna duhovnost poistovećivala sa ruskom geopolitikom, a ljubav otadžbine s navijačkim nacionalizmom. Intelektualci sa svetskim nazorima i rafiniranim vaspitanjem svima su bili sumnjivi.

Između Istoka i Zapada Dušan nije mogao ni s komunistima, ni sa postmodernim delijama i grobarima. Dičio se svojim crnogorskim sojem, no u svojoj istorijskoj svesti i srcu znao je samo za Srbiju. Kao prijatelj Borisa Tadića i zastupnik prozapadne struje u srpskoj politici, imenovan je za ambasadora u Parizu u doba vlasti DS-a. Na tom položaju se iskreno trudio da povrati pocepane veze sa jedinim istinskim saveznikom koga smo imali, a koji nam je sličan po mnogo čemu – sličniji i od Rusije. Iz diplomatije se povukao nakon Tadićevog poraza. Velika je šteta što simbolične 2014. godine Srbija više nije imala zastupnika tog kova u francuskoj prestonici i što je stogodišnjicu početka Velikog rata u Francuskoj maltene propratila kao posmatrač, a ne kao ravnopravni saborac.
Batakovićev prozapadni stav se godinama znatno nijansirao, i javno a još više u ličnim ubeđenjima i razmišljanjima. Najbitnije mu je, kao i meni, bilo nacionalno pomirenje. Prvih godina ovog veka sreo se i sa Dobricom Ćosićem, i to je bio začetak ohrabrujućeg obostranog uvažavanja. Onaj Zapad na kome smo se i on i ja vaspitali, i u čije vrednosti smo iskreno verovali, pred našim očima je iščezao za manje od jedne generacije. Dušanova utučenost poslednjih godina, pa i nekakva ravnodušnost prema bolesti, u nekoj meri je bila i civilizacijska melanholija.
Dušan T. Bataković je bio spona i riznica, naučnik i domaćin, roker i tradicionalist. Čvrsto ukorenjen u srpsku sudbinu i biće, zazirao je od spoljnih znakova i političkog folklora. Njegov retki lik ostaće u nizu tihih i kadgod neočekivanih bditelja koji su, pod fesom, polucilindrom ili kačketom, proneli plamičak srpstva i kroz najzloćudnija vremena.

Žak Ogar

Savršeno je poznavao „svoj“ Balkan

Dušana Batakovića sam otkrio još davne 1998, i to preko knjige. Nakon što mi je dodeljena komanda Grupe specijalnih snaga francuske vojske u Makedoniji i na Kosovu, pročitao sam njegov kratak, a magistralan ogled „Kosovo, spirala mržnje“. Tek tu sam istinski razumeo šta se odvija u toj srpskoj pokrajini, „Srpskom Jerusalimu“, koja se s pravom smatrala istorijskim, kulturnim i verskim srcem srpske nacije.
Potom sam i upoznao ambasadora Dušana Batakovića u Parizu, zahvaljujući mom prijatelju Slobodanu Despotu.
Postao sam redovni gost njegovih večera u rezidenciji i počeli smo često da se viđamo, pa i da zajedno nastupamo u radio-emisijama u odbranu Srbije. Mnogo sam naučio od Dušana. Bio je vrelo kulture i znanja. Savršeno je poznavao „svoj“ Balkan. Neprestano je pisao o njemu i vremenom ostvario gigantski istorijski poduhvat koji će biti dragocen budućim generacijama.
Pri tome je kao frankofon i frankofil bio overeni prijatelj Francuske. Rođeni diplomata, kulturan, učtiv, poštovao je svačije mišljenje, ali je i čvrsto branio sopstveni stav.
Zbog tog prijateljstva, Dušan je istinski patio od besmisla francuske politike na Balkanu poslednjih tridesetak godina. Viđao sam ga ponekad u Beogradu nakon njegovog povratka, i uvek mi je bio na pomoći. I složene situacije je znao da razloži sa taktom i umećem.
Vest da ga je Bog pozvao k sebi me je potresla. Bio je mlađi od mene. Znao sam za sve brige, pa i lične i porodične, s kojima se suočavao hrabro i diskretno.
Ne brinem za njegovu dušu. Bio je pravednik. Nek mu Bog sada otvori vrata večnog života.
Počivaj u miru, dragi Dušane. Nećemo te zaboraviti!

(Pukovnik je nosilac Ordena Svetog Save)

[/restrict]