Kablovski udar stranaca na Srbiju!

Piše Neven Pećo

Kako je nakon zauzimanja većeg dela srpskog kablovskog tržišta Džordž Soroš prodao SBB investicionom fondu „Mid Evropa partners“ iz Londona, a oni za neverovatnih 1,5 milijardi dolara američkom KKR fondu, i zbog čega se veruje da  cena koju je KKR fond platio potvrđuje da ovaj, nesumnjivo veliki, biznis, ima i svoju političku i stratešku pozadinu

Dvadeseti vek obeležili su repetitori i televizijske antene kao jedini način distribucije televizijskih programa. Kupovale su se male ili velike antene i ponosno pokazivale na balkonima signalizirajući neku vrstu društvenog statusa njihovih vlasnika. U to doba postojalo je samo nekoliko televizija koje su gledaocima bile dostupne, programi RTS-a i krajem veka, programi privatnih komercijalnih TV stanica, TV Pink, Palma i Košava.

Iz današnje vizure pomalo nostalgično možemo reći da je to bilo zlatno doba velike demokratije distribucije televizijskog programa. Dvadeset prvi vek obeležava početak distribucije televizijskih sadržaja mimo antena, a putem kablovskih operatera.

[restrict]

START UZ NELEGALNO KABLIRANJE Prvi se na tržištu pojavljuje SBB, mala firma iz Kragujevca, koja u prvim godinama nelegalno kablira po Srbiji, uz prećutnu saglasnost „Telekoma Srbija“, odnosno državnog vrha, da bi ga DOS-ov režim, kupovinom od strane kompanije Džordža Soroša, legalizovao. Gledaoci sa oduševljenjem prihvataju novu, mnogo bogatiju televizijsku ponudu i u velikom broju sklapaju ugovore sa SBB-om, ne pitajući za cenu mesečne naknade. Imati kablovsku je bilo prestižno.

Niko nije slutio sta se krije iza ove „bogatije ponude“. No gde god je Džordž Soroš, iza posla koji donosi profit, uvek postoji i politička pozadina. SBB se nakon te akvizicije enormno širi i zauzima lidersku i nedostižnu poziciju distribucije televizijskih sadržaja u zemlji. U posao kasnije ulazi rumunski „Ikom“, niški „Kopernikus tehnolodži“ i nekoliko lokalnih i malih operatera. „Telekom Srbija“ kasno, tek 2007 godine, nakon što je odlukom DOS-ovog režima prepustio kablovske resurse strancima, pokreće IPTV platformu.

SBB paralelno pokreće Total TV i Net TV, platforme za distribuciju televizijskog programa, pre svega našoj dijaspori, zaključuje ugovor na 10 godina sa RTS-om o kupovini prava za sve njegove programe za minornih 200.000 evra godišnje. Iz posla izbacuju rumunski „Džiti“ i postaju jedine i dominantne distributivna platforme. Džordž Soroš nakon zauzimanja većine tržišta prodaje SBB (da bi se kasnije vratio?) investicionom fondu „Mid Evropa partners“ iz Londona, a oni za neverovatnih 1,5 milijardi dolara američkom KKR fondu. Postavlja se pitanje cene koju je KKR fond platio i da li ovaj, nesumnjivo veliki biznis, ima i svoju političku i stratešku pozadinu? Ulaskom u vlasništvo KKR kupuje: Grand produkciju, TV Sinemaniju, TV Ultra i Sport klub. Dakle, najgledaniji zabavni, filmski, dečji i sportski kanal.

Zatim pokreće informativni kanal N1, i zaokružuje sve potrebne „ciljne grupe“. Programski koncept TV N1 je izrazito antivladin, potpuno naklonjen opoziciji, profilisan da zauzima mesto nekadašnjeg opozicionog B92, koji je takođe bio u američkom vlasništvu. U poslovnom smislu ova televizija trpi ogromne gubitke, ali s obzirom na to da je u pitanju politički projekat, taj gubitak je neznatan u odnosu na „korist“ zacrtanih strateških i političkih ciljeva.

UDAR NA NACIONALNE EMITERE Zašto KKR ulazi u vlasništvo pomenutih televizija? Odgovor je jednostavan. Da smanji gledanost nacionalnih emitera, pre svih TV Pink, Hepi i ostalih, te da „pokupi rejting i share“ u svoju korist, smanji uticaj domaćih emitera na javno mnjenje u Srbiji a za sebe prigrabi što veći, pre svega propagandni i politički uticaj. U srpskom „kontent polju“, kao odgovor stranim televizijama i njihovom uticaju, jedino TV Pink prati trendove i odgovara na nadolazeće izazove i zauzima ozbiljan prostor sa svojih 50 kanala.
Takođe, prvi u Srbiji otvara svoju internet-platformu na kojoj se nalaze u većini domaće TV stanice. RTS se prekasno pokreće i startuje, za većinu gledalaca gotovo nevidljivih pet kanala, zanemarujući ljudske, programske i arhivske resurse koje poseduje, i gotovo bez svesti o nacionalnom značaju njegove ponude.

KKR ide dalje i kupuje „Ikom“, širi platforme Total TV i Net TV za dijasporu. „Kopernikus tehnolodži“ se prodaje „Abris kapital partners“ fondu iza kojeg stoji iz senke, ponovo, ekipa Džordža Soroša. Plan je da se kupi što više malih kablovskih operatera, „pokori“ srpski medijski prostor, uslove emiteri da prilagode sadržaje „programskim potrebama platforme“ a to znači direktnu cenzuru od strane stranaca. U suprotnom, ili će ih izbaciti sa platforme ili pozicionirati „daleko“ da budu za gledaoce gotovo nevidljivi. Po podacima „Ratela“ najveći operator distribucije medijskih sadržaja u Republici Srbiji u 2015. godini je SBB, sa tržišnim učešćem od 47 odsto, posmatrajući broj pretplatnika. Pored SBB, „Ikom“ ima pet odsto „Kopernikus tehnolodži“ dva posto. Kupovinom malih operatera, što im je zacrtani biznis cilj, dobiće još 10 odsto tržišta. Dakle, imaće ukupno 64 procenta tržišnog učešća u distribuciji medijskih sadržaja posmatrajući broj pretplatnika a njih i u Srbiji ima ukupno 1,6 miliona, odnosno 64,2 odsto ukupnog broja domaćinstava u Srbiji.

KAKO (PO)VRATITI MEDIJSKI SUVERENITET Postavlja se pitanje kako ćemo odgovoriti na ove izazove strane medijske hegemonije preko kabla i da li ćemo ikako odgovoriti? Samo ozbiljnom nacionalnom strategijom, kako u domenu kablovske distribucije, tako i u domenu plasmana domaćeg „kontenta“. Da li će se „Telekom Srbija“ krenuti ofanzivno i uključiti se u tržišnu nacionalno značajnu utakmicu ili će srpskim kablovskim prostorom apsolutno vladati stranci bez ikakve iole ozbiljne konkurencije? Uz državnu podršku „Telekom Srbija“ (koji ima ozbiljne i menadžerske i tehničke resurse ) mogao bi vrlo brzo da dođe do milion korisnika u zemlji i inostranstvu. Da li će samo TV Pink biti na tržištu kablovske i internet-distribucije kao ozbiljan igrač ili će mu se pridružiti birokratski pasivni, nedovoljno informatičko-kablovski „pismen“ i menadžerski needukovan RTS?

Ovo nije samo dobar povod za emisiju „Možda Da, možda Ne“ već za ozbiljno promišljanje da li i kako možemo povratiti deo medijskog suvereniteta koji su nam stranci oduzeli od 2.000 naovamo ili ćemo se predate bez borbe. Ovde nije reč samo o prepuštanju medijskog tržišta strancima što nije zanemarljivo, pa ni o prepuštanju uloge medijskog arbitra stranim korporacijama već i o bezbednosnom problem, jer ko kontroliše medije i kablovske mreže, taj ulazi u naše domove i umove. Mogućnosti za kontrolu stanovništva su brojne – od plasiranja medijskih sadržaja koje su u skladu sa njihovim „nacionalnim interesima“ pa do kontrole protoka informacija i prisluškivanja. A sve to o našem trošku jer je DOS dopustio monopolski ulazak stranaca na ovaj osetljivi teren koji druge države ljubomorno čuvaju i kontrolišu.      

[/restrict]