Demanti

Dosadilo mi je više da me „Pečat“ pečatira kao bliskog saradnika NATO-a, domaćeg izdajnika, neprijatelja naroda i države, a sve koristeći se „Vikiliksom“.

A tamo piše da sam kao glavni urednik sa ambasadorkom Amerike Meri Vorlik dogovarao kako da promovišem NATO u „Politici“. 

Nikada nisam razgovarao sa Meri Vorlik niti sa bilo kojim drugim američkim ambasadorom o tome.

Najbolji dokaz da ovde nešto nije u redu jesu datumi. Pogledajte datum kada sam „razgovarao“ sa Meri Vorlik i pogledajte datum kada ona postaje ambasadorka SAD u Beogradu. Razlika je, ako se dobro sećam, oko šest meseci.

Savetujem vam i da proverite celu ovu priču kod Ljiljane Smajlović, kojoj „Pečat“ nesumnjivo veruje. Pitajte je šta joj je Meri Vorlik rekla povodom depeše objavljene u „Vikiliksu“.

Sve najbolje, Dragan Bujošević

Odgovor redakcije „Pečata“

Dragan Bujošević u svom reagovanju ne navodi „Pečatov“ tekst koji ga je na reagovanje podstakao, ali budući da je u našem listu on spomenut u prošlom broju, u tekstu Nikole Martića „Udar u Venecueli lekcija za Srbiju“, a pre toga još pre čitave dve godine, pretpostavljamo da je upravo tekst o Venecueli bio povod za Bujoševićevu reakciju.

U spomenutom tekstu navedeno je da se na čelu RTS-a nalazi „čovek za koga se iz depeša ’Vikiliksa’ saznalo da je odlazio u američku ambasadu kako bi dobijao instrukcije o načinu ovdašnje promocije NATO-a, tog neoliberalnog vojnog bastiona koji je posejao onoliko užasa po Srbiji“.

Nije stvar samo u tome što se u ovom tekstu uopšte ne navodi da je Dragan Bujošević o promociji NATO-a u „Politici“ razgovarao sa Meri Vorlik, ili s bilo kojim drugim američkim ambasadorom lično, već, što je važnije, to ne tvrde ni depeše američke diplomatije koje je objavio „Vikiliks“. Nego je tamo navedeno, a samo na to je „Pečat“ podsetio, da je o promociji NATO-a u „Politici“ njen tadašnji glavni urednik razgovarao sa (neidentifikovanim) službenicima američke ambasade.

Drugim rečima, Dragan Bujošević demantuje nešto što nije ni napisano, ni u „Pečatu“ ni u samim depešama američke diplomatije.

Nikakve misterije nema ni u datumima koji su spomenuti u Bujoševićevom demantiju kao „najbolji dokaz da ovde nešto nije u redu“. Meri Vorlik, naime, jeste na dužnost američkog ambasadora u Srbiji stupila 19. januara 2010. godine, a razgovor sa Bujoševićem – ako je verovati američkim diplomatama – obavljen je nekoliko meseci ranije, u septembru 2009. Ali u depeši od 26. februara 2010, koju Vorlikova potpisuje a koja i opisuje čitav slučaj, kako rekosmo, nigde se i ne navodi s kojom je tačno individuom iz američke ambasade Bujošević razgovarao, već samo o čemu je razgovarao i kakav je rezultat tog razgovora.

Uostalom, evo šta je sve navedeno u depeši 10BELGRADE324: „Na sastanku sa novim glavnim urednikom dnevnog lista ’Politika’, u septembru 2009, mi smo izrazili nadu da će mediji početi da edukuju javnost o NATO-u. U oktobru, debata je otpočela kap po kap, pismima i tekstova plasiranim nedeljno u ’Politici’, u kojima je alijansa prezentovana u svetlu činjenica i uz nagoveštaje srpskog članstva kao jedne moguće budućnosti. U novembru 2009. objavili smo komentar u kome je nežno osporeno nekoliko tvrdokornih mitova o NATO-u, i ohrabrili smo lokalnu NVO da odgovori na negativne reakcije. Debata je uskoro dobila sopstveni život. Doživela je vrhunac u januaru, pošto je ministar odbrane Šutanovac nagovestio da bi NATO mogao da bude budućnost Srbije, nakon čega je grupa od ’200 intelektualaca’ održala konferenciju za štampu kako bi osudila navodno nastojanje vlade da ’tajno’ uvuče Srbiju u NATO i zatražila referendum kako bi se javnosti omogućilo da izrazi svoje protivljenje.“