ZAPAD I NAPAD UMERENOG TERORISTE

ŽALI LI NEKO ZBOG ŽRTAVA U RUSIJI

Piše FILIP RODIĆ

Kada se u nekoj zapadnoj zemlji dogodi gnusni teroristički napad, to izazove gnev i empatiju čitavog normalnog sveta. Kada se nesreća, međutim, dogodi u Rusiji, zapadni mediji i establišment ne samo da neljudski likuju već krivicu svaljuju na samu Moskvu, pre svega na Putina

U ponedeljak 3. marta dve snažne eksplozije potresle su podzemnu železnicu u Sankt Peterburgu. Ubijeno je 14 nedužnih ljudi, dok je 39 ranjeno. Bombama se razneo islamski ekstremista kojeg su ruske i kirgistanske obaveštajne službe identifikovale kao dvadesetdvogodišnjeg Akbaržona Džalilova, rođenog Kirgistanca sa ruskim državljanstvom i vezama sa islamističkim organizacijama. Ovakva scena, nažalost, više nije nikakva retkost u Evropi. Svega nekoliko nedelja pre toga tragedija je potresla London, a pre toga Berlin, Pariz, Nicu, Brisel… U prvom redu zanimljiva je različita reakcija ljudi koji su se zatekli na mestu napada – dok se na snimcima iz zapadnih gradova uglavnom vidi stampedo nepovređenih koji glavom bez obzira beže na bezbednu udaljenost, kamere u Sankt Peterburgu su zabeležile suprotan fenomen pošto je većina prisutnih hrlila da na neki način pomogne povređenima. Ova razlika, iako jasno ukazuje na različit mentalitet verovatno prouzrokovan širenjem individualizma i otuđenosti među ljudima, trebalo bi da bude predmet razmatranja psihologa i sociologa. Druga očigledna razlika između napada na Zapadu i u Rusiji, ona u odnosu koji „drugi“ ima prema žrtvi je, međutim, nesporno stvar politike, medija i agende koja nema ništa sa empatijom i solidarnošću, nego sa jasnim interesima i surovim sprovođenjem zacrtane agende. U tome je, verovatno, i razlog što znamenitosti širom Evrope nisu povodom ovog napada bile ukrašene bojama ruske zastave, a što je već postala stvar tradicije posle terorističkih zločina. Jedino je Izrael, koji se i sam suočava sa surovim terorizmom (pre bi se mogao nazvati gerilskim ratom) pokazao ovu vrstu solidarnosti.

[restrict]

ZA SVE JE KRIV PUTIN U zapadnoj javnosti već su odavno prisutne ličnosti koje bez izuzetka, na način koji se već graniči s ludilom, za sva moguća zla ovoga sveta krive upravo Putina. Pored senatora Džona Mekejna ili Hilari Klinton, kojima je to, moglo bi se reći, posao, tu su i ljudi koji to rade iz hobija poput britanske novinarke Luize Menš, bivše poslanice konzervativne stranke u ostrvskom Parlamentu. Komentarišući napad u Sankt Peterburgu, Menšova je ocenila da „Putin nema nikakvu grižu savesti ako treba da ubija Ruse zarad sopstvenih interesa“ i dodala: „Pitajte Vitalija Čurkina“, kao da je Putin likvidirao jednog od svojih najboljih i najbližih saradnika.
Zanemarimo, međutim, (bes)korisne idiote i usamljene jahače koje javnost uglavnom tretira kao predmet sprdnje i izvor beskrajne zabave. Mnogo je problematičnije kada ovakve opasne ideje preuzmu ljudi i mediji koji bi trebalo da se smatraju ozbiljnim izvorima informacija i analizama, oni koji bi trebalo da imaju ulogu „kreatora mišljenja“. Tako, na primer, ugledna američka informativna televizija Si-En-En sebi dozvoljava da ovaj napad kroz usta Putinovog protivnika, bivšeg šahiste Garija Kasparova, poveže sa nedavnim antikorupcijskim demonstracijama održanim u nekoliko Ruskih gradova tvrdeći da se radi o savršenom izgovoru za gušenje nezadovoljstva. Ovim putem krenuli su i novinar engleskog analitičkog sajta posvećenog zbivanjima na Bliskom istoku Si-Džej Verleman koji je ocenio da „Putinu ne bi bilo previše da izvede teroristički napad u Sankt Peterburgu zbog opadajuće popularnosti i sve jače opozicije“, te kolumnista Njujork posta Džon Podhorec koji je uvideo da je „interesantno što su se eksplozije dogodile baš u vreme demonstracija“ protiv Putina. Diplomatski urednik Skaj njuza Dominik Veghorn upozorio je da bi eksplozije mogle biti iskorišćene kao izgovor za represiju nad disidentskim grupama. Istu tu vezu nekom logičkom operacijom našao je i Vašington tajms koji je vest o eksploziji u metrou ilustrovao fotografijom opozicionih demonstracija u Moskvi što je bilo toliko bezočno da je nateralo i portparolku ruskog Ministarstva spoljnih poslova Mariju Zaharovu da izjavi da se „nada da se ne radi o namernom brkanju činjenica sa ciljem da se ljudi dezinformišu“.
Ne tvrdeći da je ovaj napad organizovao Putin, i ugledni nedeljnik Njuzvik piše da su „mnogi teroristički napadi sprovedeni za vladavine Vladimira Putina od 2000. naizgled imali za cilj da promovišu separatističke ili islamističke ciljeve, a da je on često uzvraćao jačajući strukture vlasti i mogućnosti obaveštajnih službi“. Ne čudi što zapadnim medijima i umovima koji su u svom „domu“ imali pokretanje ratova da bi se zataškala seksualna afera u Beloj kući, ili korišćenje vrlo sumnjivo izvedenog terorističkog napada kao povoda za rat protiv nekoliko zemalja, ovako nešto može da padne na pamet, ali je čudno što oni upozoravaju da bi Rusija mogla da upotrebi gotovo istovetne bezbednosne mere u okviru svojih granica koje su njihove vlade odavno primenile. A šta može biti „jačanje struktura vlasti i mogućnosti obaveštajnih službi“ ako ne donošenje zakonodavstva (američki PATRIOT Act) koje raznim bezbednosnim agencijama daje odrešene ruke da praktično čine šta im je volja ili uvođenje permanentnog vanrednog stanja (Francuska posle terorističkih napada od 13. septembra 2015) da pomenemo samo neke od primera?
Sve da je Putin novi Hitler, kasapin koji ne mari za život svojih „podanika“, zar ne bi trebalo da za te ljude mare makar humanisti zapadne hemisfere i da, pored osude vlasti, izraze i makar trunku žaljenja zbog žrtava? Najtiražniji i najpoštovaniji francuski dnevnik Figaro sasvim je sterilno izvestio o napadu bez ijedne reči saučešća, dok je drugi po redu dnevnik Mond preneo saučešće šefa diplomatije Žan-Marka Eroa, ali uz objašnjenje da je napad posledica „ruske podrške režimu Bašara Asada“. Ovako pronicljiv Mond nije bio u slučaju napada na Pariz novembra 2015. ili na Nicu 14. jula 2016, pa nije, kao u ovom slučaju, video opravdavajuću vezu napada i politike predsednika Fransoa Olanda sa zbivanjima u Siriji, Libiji, Maliju…
I Mond i Si-En-En, koji su sa sigurnošću ustanovili da je napad osveta za Siriju, prenebregnuli su činjenicu da, za razliku od svih nabrojanih terorističkih napada po Zapadnoj Evropi, najverovatniji krivac Islamska država u ovom slučaju nije preuzela odgovornost za pokolj. Zaboravili su, isto, da objasne svojoj publici kako je moguće da se Islamska država sveti zemlji koja, kako ovi mediji tvrde, ne samo da ne bombarduje položaje te terorističke organizacije nego joj još i pomaže napadajući „umerene“ rivale.

ODGOVORI NA TERORIZAM Kao što je Rusija uvek, za razliku od Zapada, saosećala sa žrtvama terorizma na svim stranama, tako je i njena reakcija na terorističke zločine bila drugačija – uvek je bila hladnokrvna, pragmatična i precizno usmerena na zločince i njihove saborce. Na sve terorističke napade uvek je odgovarano institucionalnom primenom domaćeg zakonodavstva, dok je Zapad, pre svega SAD, medijskom agresivnošću nesposobnost vlastitih institucija i vlastitu odgovornost prikrivao prizemnim, patetičnim patriotizmom i antiislamskom histerijom. Jedan od najvećih domaćih stručnjaka za terorizam Dževad Galijašević ukazuje da „Rusija to nikada nije radila – štitila je državu i istraživala terorizam kao kriminalni akt, ne dozvoljavajući sukobe među svojim građanima, sukobe na religijskoj osnovi“. „Zato su, vrlo uspešno, vlada Ruske Federacije i predsednik Putin gradili i čuvali partnerstvo i bratstvo Rusa i muslimana, u Kazahstanu sa Nursultanom Nazarbajevim, ali i u Čečeniji, pa čak i na tlu nekadašnje Gruzije, u Abhaziji, u kojoj su Rusi i Ruska Federacija branili muslimane od prozapadnih jastrebova, čiju politiku je simbolizovao Mihail Sakašvili“, naveo je on.
Važna je i činjenica da se Putin odavno zalaže za sveobuhvatnu međunarodnu saradnju u borbi protiv terorizma u vezi s kojom Zapad, u najmanju ruku, okleva. On je još na Generalnoj skupštini UN septembra 2015. predložio stvaranje međunarodne antiterorističke koalicije, koju je Zapad odbacio.
Rusija se, uprkos tome što je mnogo primamljivija i lakša meta od Zapada i što u okviru svojih granica ima mnogobrojne muslimane koji su i radikalni i iskusni ratnici, do sada dosta vešto izborila sa pretnjom terorizma i uspešno sprečila čitav niz napada. Primenjivana su tehnička sredstava poput detektora za metal postavljanih na metro i železničkim stanicama, u muzejima i koncertnim dvoranama, ali od njih je korist mala, posebno u periodima kada prolazi mnogo ljudi. Korišćena je i tehnologija za „prepoznavanje lica“ u izraelskom stilu kako bi omogućila hvatanje mogućih terorista pre nego što udare.
Rusija se u borbi protiv terorizma u najvećoj meri oslanja na „tradicionalne“ metode – klasičan obaveštajni rad koji omogućava razotkrivanje terorističkih ćelija i zavera mnogo pre nego što se one ostvare. Za ovo je suštinski značajna razmena informacija sa obaveštajnim strukturama drugih zemalja. Iako Zapad odbija ovakvu vrstu saradnje sa Moskvom, uspostavljena je čvrsta mreža tamo gde je i najpotrebnije – u zemljama Zajednice nezavisnih država, pre svega centralnoazijskim.
Na kraju, za suočavanje Rusije sa terorističkom pretnjom, koja i dalje nad njom lebdi, bitan je i već pomenuti mentalitet ruskog naroda. Za razliku od razmaženih i plašljivih Evropljana koji su zaboravili na solidarnost, zajedništvo i trpljenje, Rusi su navikli na život s terorizmom i drugim opasnostima što prete njihovoj zemlji. Nisu povređeni i užasnuti time. Naprotiv, jesu, ali shvataju da je jedini način da se s tom pretnjom izbore da ostanu čvrsti i beskompromisni na svom istorijskom putu. Takođe, izvesno je da ovo neće biti ni zaboravljeno, niti oprošteno i da će osobe odgovorne za poslednji napad, kao i za sve druge atake, biti pronađene i adekvatno kažnjene.

[/restrict]