UDAR U VENECUELI LEKCIJA ZA SRBIJU

Kako protesti studenata protiv „diktatora“ približavaju Beograd i Karakas?

Vlast u Venecueli želi da po svaku cenu zadrži drugačiji vrednosni sistem i svoj suverenitet i izdržava teške spoljne i unutrašnje pritiske. Zašto Amerika, gde god da udari na diktaturu, nekako uvek pronađe – naftu? Globalni mediji i zloupotreba gluposti novinara

Venecuela je ovih dana ponovo na prvoj liniji udara neoliberalnih globalističkih centara moći. Aktuelna socijalistička vlast u Karakasu po svaku cenu želi da zadrži drugačiji vrednosni sistem i svoju suverenost, a to je greh koji Vašington teško oprašta.

Najmanje 12 osoba je poginulo u prošlonedeljnim demonstracijama u Karakasu, glavnom gradu Venecuele. Zemlju potresa rastuća politička kriza izazvana ne samo teškom ekonomskom situacijom, do koje su doveli spoljni pritisci, pre svega ekonomski embargo država Zapada, nego i od Zapada instrumentalizovana unutrašnja opozicija. Od izbijanja ovog poslednjeg talasa masovnih i nasilnih demonstracija protiv predsednika Nikolasa Madura poginula je najmanje 21 osoba.

Uživam dok čitam reagovanja Srba na vesti globalnih medija koje ti neoliberalni monstrumi laganja šire globalnom javnom sferom. Jedan, tako, čita o novom talasu nesreće u Venecueli, za koju je, po tim medijima, kriv, naravno „diktator“ Maduro, a onda upiše komentar: „Ovi Amerikanci gde god traže diktaturu, nekako uvek nađu – naftu.“ Američka neoliberalna strategija je provaljena. Postala je predmet podsmeha. Globalnog. Znači i u Srbiji, jer i „Beograd je svet“.

[restrict]

Zašto je Venecuela siromašna? Ljudima sada postaje savršeno jasno zašto je saudijski kralj, monarh države gde ljude javno na trgu ritualno kamenuju do smrti, uvaženi partner Vašingtona i Zapada, a venecuelanski predsednik, koji od novca dobijenog od trgovine nacionalnim blagom – naftom – besplatno školuje studente, njihovim roditeljima gradi stotine hiljada stanova, diktator čija država zaslužuje ekonomsku blokadu i pretnje agresijom „da bi se zaštitila ljudska prava“. Valjda je to, otuda, što za ideologe neoliberalizma nisu ljudi oni koje u saudijskoj monarhiji kamenuju na trgu (pa zato ne moraju da proganjaju saudijskog monarha zbog kršenja ljudskih prava), a ništa ljudsko nemaju ni oni kojima diktator Maduro gradi stanove i školuje decu iz para od njihovog nacionalnog bogatstva, pa „diktatora“ Madura treba proganjati zato što krši ljudska prava vlasnika „Šela“ i drugih zapadnih naftaških porodica da se bogate i na prirodnim resursima Venecuele.

Kristalno je jasno i zbog čega je krenuo najnoviji talas nasilja u Venecueli. To jest nikako nije slučajno što je sve krenulo gotovo istovremeno sa odlukom Madurove vlasti da iz Venecuele protera elitnu svetsku korporaciju „Dženeral motors“. Venecuelanske vlasti su odlukom suda preuzele fabriku i nije jasno zašto je ovaj američki proizvođač automobila saopštio da mu je fabrika nezakonito oduzeta (iz kuknjave o „oduzimanju“ je jasno da je po svaku cenu nastojao da fabriku zadrži) kada mu je, kako sam kaže, donosila gubitke, a ne profit.

Istovremeno venecuelanska neoliberalna opozicija, kao i globalni neoliberalni mediji (a to smo videli svojevremeno i u Srbiji), razloge za opšte siromaštvo Venecuelanaca (oni bi zbog raspoloživih rezervi nafte morali da budu bogatiji od Saudijaca) ne traži u ekonomskom embargu kome su izloženi odlukom Amerikanaca i njihovih satelita u globalističkom pljačkaškom stampedu nego u Madurovoj odluci da po svaku cenu ispoštuje Čavezov testament i bogatstvo Venecuele sačuva za njene građane. I ne samo to. U okolnostima ekonomskog embarga kojim se disciplinuje Maduro i koje se po posledicama može meriti sa posledicama NATO bombardovanja SRJ, vodeći venecuelanski neoliberalni opozicionar (što smo, takođe, svojevremeno gledali u Srbiji) poziva da se to ekonomsko bombardovanje ne samo nastavi nego i intenzivira. Do poslednjeg građanina Venecuele, dok ne padne Maduro.

Ružičasta slika Predsednik Narodne skupštine Venecuele Hulio Borhes je, naime, poslao više od 12 pisama vodećim svetskim bankama da ne rizikuju svoje reputacije pomažući Maduru u njegovom pokušaju da poboljša ekonomiju. I onda ta neoliberalna opozicija zajedno sa globalnim neoliberalnim medijima (što sve govori da je tu reč o ergeli sa istim gazdom) još i seiri nad stravičnim posledicama američke politike prema Venecueli ističući crne statistike o nestašicama hrane i lekova, a „srpska“ „Beta“ prenosi predviđanja MMF-a da inflacija u Venecueli krajem ove godine može dostići 1.660 odsto. I za to je, po njihovom mišljenju, kriv socijalistički sistem koji školuje studente i njihovim roditeljima pravi stanove, a ne oni koji spoljnim ideološki inspirisanim pritiscima i ratovima taj sistem ruše uz pomoć domaćih korisnih idiota, sve merkajući venecuelanska polja nafte, najbogatija na svetu.

Ali tu nije kraj asocijacijama na Srbiju dok se piše o Venecueli. Ti što se valjaju ulicama Karakasa su, kako to ružičasto boji „Rojters“: devojke, studenti, mladići… Takve gledamo ovih dana svake večeri i u Beogradu. Ti studenti, devojke i mladići… kod „Rojtersa“ su toliko ružičasti da tu svoju idiličnu boju zadržavaju i kada krenu na marš u centar Karakasa u trenutku kada na tom mestu svoj miting imaju Venecuelanci koji podržavaju Madura. Dakle kada svesno krenu u krvavi obračun. „Studenti, devojke i mladići…“

U ime toga se onda zloupotrebljava negativna konotacija reči kontraprotest. Tako za AFP ljudi koji podržavaju Madura održavaju kontraprotest, a u kontraprotestu nisu oni koji kreću u marš na miting drugačijemislećih. 

Kada do sukoba dođe, onda se u prvi plan ne stavljaju ovi „studenti, devojke i mladići…“ koji jurišaju na „kontraprotest“ nego snage reda i suzavac kojim Madurova policija rasteruje demonstrante, i posebno se ističe kako su kordoni vojnika i policajaca potisnuli „učesnike opozicionog marša“. To je ta neoliberalna škola novinarstva, poznata i u Srbiji, koja vređa zdrav razum. Imperativ je da se socijalističke vlasti po svaku cenu stave u negativni kontekst, pa čak i uz zloupotrebu novinarske gluposti koja je tu tako očigledna.

I ne bi to bio problem da te „istine“ velikih neoliberalnih igrača „Rojtersa“ i AFP-a ne baca u lice i ovaj srpski RTS u svojoj centralnoj informativnoj emisiji. Čineći to RTS samo pokazuje da više ne postoje lokalni ideološki nesporazumi i da isti taj sukob, koji bukti u Venecueli, tinja i u Srbiji. Ovi što se iz večeri u veče šetaju beogradskim ulicama ružičasto bojeni u domaćim neoliberalnim medijima, u „svojoj“ borbi protiv „diktatora Vučića“ sada, kao i oni u Karakasu, traže s kim će u sukob i, u odsustvu okupljanja pristalica vlasti, nalaze neprijatelje u nekim beogradskim medijima. Ti mediji ih, doduše, podržavaju, ali ta podrška nije sa onoliko entuzijazma koliko bi oni to želeli. Pa bi, tako, da u znak protesta kampuju i ispred RTS-a, ali ne zbog toga što je na čelu te kuće čovek za koga se iz depeša „Vikiliksa“ saznalo da je odlazio u američku ambasadu kako bi dobijao instrukcije o načinu ovdašnje promocije NATO-a, tog neoliberalnog vojnog bastiona koji je posejao onoliko užasa po Srbiji. Ne. To je za ove neoliberalne protestante u redu. Ali nije u redu to što prvi čovek RTS-a Dragan Bujošević, čini im se, kada su oni u pitanju, ipak „vozi pod ručnom“. Tu je očito da za njih više ne važi ni ono rigidno pravilo: „Ko nije sa nama, on je protiv nas“ već uzima maha novo još rigidnije neoliberalno ideološko pravilo: „Ko nije ’do daske’ sa nama, on je protiv nas.“

Projekat Džina Šarpa U međuvremenu je venecuelanska vlast okupljena oko Madura, čoveka koji je sa svojim socijalističkim programom dobio neposredne izbore, i vlada u predsedničkom sistemu, odgonetnula neoliberalne marifetluke obojenih revolucija. Ujedinjena socijalistička partija Venecuele je saopštila da zna da je Venecuela meta hibridnog rata. „Mirni protesti“ građana postepeno su prevođeni u urbane gerilske ratove, čiji su ciljevi bili provokacija i potpuna destabilizacija političkog sistema. U Venecueli je taj rat počeo aprila 2013. godine, po završetku predsedničkih izbora, a ključna teza neoliberalnih oponenata je bila je u tom trenutku da „Maduro nije Čavez“. Tom parolom nastojali su da oslabe podršku naroda Ujedinjenoj socijalističkoj partiji Venecuele, što je kulminiralo nasiljem zbog nepriznavanja izbornih rezultata kandidata opozicije Enrikea Kaprilesa.

Sledeća etapa bila je „psihološko zaslepljivanje“ koje se u Venecueli temeljilo na dva elementa: a) ekonomskoj politici predsednika Madura i b) potenciranju nestašica osnovnih životnih namirnica. Prvi je, po teoriji Džina Šarpa, bio instrument u nastojanjima da se diskredituje autoritet predsednika Madura, njegovog okruženja i saradnika, a samim tim i sledbenika. Pri tome, manipulisalo se tezom da u „Čavezovo vreme nije dolazilo do grešaka“, iza čega je sledio stav da „Maduro i njegov tim ne znaju šta rade“. To je zajedno vodilo stavu o „pogrešnoj ekonomskoj politici“ koja je izvor krize i nestašica i sve je bilo praćeno tajnim operacijama na granicama Kolumbije čiji je cilj bilo slabljenje domaće valute.

U trećoj etapi se išlo na stvaranje klime nezadovoljstva naroda, u kojoj su se pojavili oni koji „podstiču“ na delovanje putem psihološke manipulacije i oni koji su zavarani i izmanipulisani i izlaze da protestuju. U ovoj etapi se nastojalo da se raznim provokacijama „društveni protest“ podigne na nivo građanskih sukoba. U Venecueli je ta veza društvenog nezadovoljstva i terorističkih planova bila očigledna kroz seriju slučajeva paljenja zgrada, uništavanja javne imovine i sukoba urbane gerile sa organima reda i mira.

U Venecueli je u ovom trenutku u toku četvrta faza ove operacije i u vladajućoj stranci su svesni da je reč o pokušaju konačnog napada. Društveni protesti i teroristički akti imaju zajednički imenitelj – strance. Iza protesta i nasilja stoje centri sa jasnim geopolitičkim ciljevima, spremni za agresiju. Problem Venecuele se tu očitava kao geopolitički: meta su njena prirodna bogatstva – nafta i ostali prirodni resursi (pre svih voda i važni minerali).

U ovoj fazi se teži „konstruktivnom haosu“.  Taj izraz je, u stvari, eufemizam iza koga se skriva ideja velikih sukoba koji vode u građanski rat, što je osnov za stranu intervenciju, saopštila je Ujedinjena socijalistička partija Venecuele.

U eri neoliberalne globalizacije više nema lokalnog (ideološkog) sukoba, a Srbija ne samo da je sve ovo prošla već sve govori da je u situaciji da se sve to i ponovi.

Kako sada stvari stoje, više je nego vidljivo da je cela planeta zapravo prva linija fronta globalnog ideološkog sukoba, a neoliberalna interpretacija ideološkog obračuna u Venecueli dobro dođe i neoliberalima u Beogradu kao prilika da malo „natapiraju“ svoj inače prilično posrnuli i obrukani diskurs. 

Neoliberalizam je, naime, u Srbiji napredovao pod parolom „suočavanja sa prošlošću“ i sada se sam sudario sa svojim neprijatnim učinkom i na ovom prostoru. Posle ovih 17 godina „reformi“, a zapravo nastojanja da se na ovim prostorima uz sveopštu pljačku implantira diskurs koji počiva na negaciji države i zajednice, dakle negaciji značaja svetinje u Srba – nacionalne slobode – sve se završava kao velika sramota ljudi koji su iza toga stajali. Sve je, na kraju, spalo na „studente“, medije bez dovoljno entuzijazma, i desetak „lidera“, što politike što javnog mnjenja, među kojima je „ludi Radule“ više od metafore.

Soroš  i ostali klintonisti ne mogu da veruju šta im se događa. Tolike pare se troše, a teško da će moći nešto od toga da se vrati pljačkom. I u Venecueli i u Srbiji.           

[/restrict]