Zabijanje klina između Trampa i Putina

Petar Porošenko, pod uticajem ekstremista, želi da sruši sporazume iz Minska i za to okrivi Moskvu, jer je to jedini spas za projekat ukrajinskog nacionalizma i očuvanje antiruskih sankcija

Za „Pečat“ iz Moskve Bojan Bilbija

Dugo se čekalo na ukrajinskog predsednika Petra Porošenka da izda svojim jedinicama komandu – u napad. Prethodni put on je to uradio odmah posle polaganja predsedničke zakletve, u junu 2014, ali se ofanziva završila nakon pola godine totalnim krahom i potpisivanjem Minskih mirovnih sporazuma („Minsk 2“) u februaru 2015. godine. Analitičari ocenjuju da, ako je Porošenko krenuo u prvu ofanzivu na samom početku svog mandata, onda bi druga mogla da označi njegov kraj. Nada za primirje i dalje postoji, jer se kontakt grupa u Minsku dogovorila da počev od nedelje, 5. februara, nastupi prekid vatre i da se teško naoružanje ponovo vrati na bezbedno rastojanje.
[restrict]

OBUZDAVANJE MOSKVE ČVRSTOM RUKOM Nedelju dana posle inauguracije Donalda Trampa lider iz Kijeva odlučio je da pokrene vojsku i naruši krhko primirje: bombardovanje Donjecka i drugih naseljenih mesta na istoku Ukrajine, dovlačenje tenkova i teške oklopne tehnike, korišćenje raketnih sistema „Grad“ i „Uragan“, sve to predstavlja najgrublje kršenje Minskih sporazuma – zbog čijeg „nepotpunog sprovođenja“ zapadne države odbijaju da ukinu sankcije Moskvi. Šta bi mogao da bude razlog radikalne eskalacije? Da li su u pozadini mnogo širi globalni procesi? I da li je glavni cilj pokretanja sukoba – da se pokaže da mekša politika prema Vladimiru Putinu automatski dovodi do „ruske agresije“, zbog čega je mnogo bolje Moskvu obuzdavati čvrstom rukom, nego ići s njom putem kompromisa i dogovora?
Porošenko je 28. januara prekinuo posetu Berlinu, gde se susreo sa kancelarkom Angelom Merkel, pravdajući to obnavljanjem konflikta u gradu Avdejevka koji se nalazi na liniji razdvajanja. Prema Minskim sporazumima, veći deo ovog grada kontrolišu ukrajinske snage, ali je problem u tome što se ovo mesto nalazi na manje od 10 kilometara od Donjecka. Iako su teško naoružanje i raketni sistemi prema sporazumu, u zavisnosti od kalibra i vrste, morali da budu povučeni na rastojanje između 50 i 140 kilometara, čime su stvorene zone bezbednosti, u praksi je to bilo drugačije. Međunarodni posmatrači su u više navrata otkrivali ukrajinske borbene sisteme sakrivene unutar zona navodno oslobođenih od teškog naoružanja.
Ali SAD i EU su zahtevale isključivo od Rusije da „sprovede“ Minske sporazume. Od Moskve se tražio pritisak na Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku da izvrše tačku 9 sporazuma, po kojoj vlada Ukrajine treba da uspostavi kontrolu nad delom granice koji kontrolišu ustanici, i to počev od prvog dana po održavanju lokalnih izbora u Donbasu. Tu su odmah nastali problemi. Kandidati iz DNR i LNR nisu mogli da učestvuju na izborima, jer Kijev nije primenio na njih amnestiju i pomilovanje, kako je bilo ukazano tačkom 5 sporazuma. Za zvaničnu vladu, svi oni su i dalje separatisti i teroristi. Sa teroristima se ne pregovara, oni ne učestvuju na izborima, već se na njih šalju tenkovi i rakete.
Najozbiljniji problem sa Minskim sporazumom sadržan je u njegovoj 11. tački, u kojoj se precizira da do kraja 2015. treba da stupi na snagu novi ustav Ukrajine, sa priznanjem „posebnog statusa“ Donjecka i Luganska. To bi Ukrajinu faktički pretvorilo iz unitarne u federalnu državu. A tek nakon toga trebalo je da budu održani izbori i izlazak ukrajinskih trupa na rusku granicu. Kijev nije ispunio ključne obaveze iz Minskih sporazuma: niti je promenjen ustav i priznat posebni status Donjecka, niti su pomilovani ustanici. S druge strane, po modelu „kadija te tuži, kadija te sudi“, Zapad zahteva od Moskve da ispuni deo obaveza koje je preuzeo Donbas, iako je to suprotno precizno navedenom redosledu koraka.

„HEROJSKO NAPREDOVANJE“ NIJE SLUČAJNO Porošenko je od samog starta dospeo u problem sa sprovođenjem ključnih elemenata sporazuma. Promena ustava, pomilovanje „terorista“ i davanje autonomnog statusa proruskim teritorijama, ukrajinski radikali smatrali bi nacionalnom izdajom i umeli bi to da kazne. To se pokazalo kada je Porošenko pokušao da „progura“ zakonski predlog decentralizacije u parlamentu, Vrhovnoj radi: u Kijevu su odmah izbili masovni nemiri i projekat zakona je ostao da visi u vazduhu. U takvoj situaciji ne može se ni razmišljati o promeni ustava. S obzirom na to da odnos vlasti i moćnih (para)vojnih struktura počiva na teško izgrađenom kompromisu, Porošenkovo pristajanje na „nacionalno poniženje“ bilo bi veoma opasno po njega u svakom pogledu. Jedan od razloga zašto je predsednik izdao naredbu za ofanzivu na Donbas jeste upravo strah od ultranacionalista.
Ukrajinska ofanziva svela se na granatiranje civilnih objekata, na stotine udara svakog dana, a posebno noći. Vlasti u Kijevu demantuju da njihove snage bombarduju civilne mete, nazivajući vesti o tome „planiranim provokacijama“, ali se na snimcima vidi da su stambene zgrade, škole i vitalna infrastruktura na meti „antiterorističke operacije“. Na jednoj donjeckoj školi od detonacija je popucalo čak 480 kvadratnih metara stakla. Granata je pala i na pedesetak metara od pripadnika posmatračke misije OEBS-a u civilnom kvartu Donjecka, kojima ni to nije bilo dovoljno da zaključe ko je odgovoran. Isto tako, OEBS nije konstatovao prisustvo ukrajinskih tenkova u Avdejevki, gde je ovoj tehnici po sporazumu iz Minska najstrože zabranjen pristup. Umesto ovih posmatrača koji ništa ne vide, tenkove je uočio reporter britanskog „Bi-Bi-Sija“, koji je sve zabeležio kamerom. Na njegovom snimku vidi se pripadnica misije OEBS-a kako nešto raspravlja sa ukrajinskim oficirom, dok stoje pored grupe tenkova T-64.
Može se postaviti i pitanje – da li je slučajno što je sukob otpočeo kada je Ukrajina preuzela predsedavanje Savetom bezbednosti UN, gde Kijev ima pravo da saziva zasedanja i predlaže dnevni red? Jer ako SB UN ne reaguje na kršenje Minskih sporazuma, ako ni OEBS ne primećuje tenkove i višecevne raketne bacače, onda zamenik ministra odbrane Ukrajine Igor Pavlovski može mirne duše da konstatuje: „Metar po metar, korak po korak, naši momci herojski napreduju“! I da mu svi aplaudiraju.
Drugim rečima, kijevske snage „herojski napreduju“ na teritorije koje su zaštićene Minskim sporazumom, iza koga stoje i Berlin i Pariz. Da li je njihovo ćutanje slučajno? Setićemo se da su šefovi diplomatija ovih država u februaru 2014. svojim potpisom garantovali bezbednost Viktoru Janukoviču ako pristane na sve zahteve tadašnje opozicije, a današnje vlasti? Janukovič je potpisao, ali nije pomoglo – kroz dva dana morao je da beži iz zemlje da ne bi završio kao Gadafi i Sadam Husein. Tom prilikom pogažen je ne samo Janukovičev sporazum sa „najodgovornijim“ ljudima EU već i ustav Ukrajine.
Reklo bi se da odabir uglavnom civilnih meta u ukrajinskoj ofanzivi nije slučajan. Cilj napada je da se isprovocira ruska reakcija. Ista strategije viđena je u leto 2014, kada je iz same Rusije vršen strahovit pritisak na Putina da pošalje vojsku u Ukrajinu i zaštiti narod koji je ginuo pod bombama. Putin to nije učinio, jer bi time potvrdio „rusku agresiju“. Zato danas niko nema dokaz da je Rusija ispalila ijedan metak na teritoriji Ukrajine, a sve tvrdnje o agresiji bazirane su isključivo na spekulacijama. Sada je Putin opet pred sličnim iskušenjima, tim pre što Rusija pokušava da popravi odnose sa Zapadom, odnosno sa SAD i Trampom.

DUGO PRIPREMANI SUKOB U međuvremenu ukrajinska armija se dve godine naoružavala pod budnim okom američke administracije i uz podršku instruktora iz SAD. Pristigla je velika količina vojne opreme sa Zapada, pa je sada reč o sukobu za koji su se Porošenko i zapadni pokrovitelji dugo pripremali. Tokom posete Berlinu Porošenko je najavio i raspisivanje referenduma o pristupanju NATO-u. Čak ako većina građana zaboravi na trenutak svoje egzistencijalne muke i glasa za ovu opasnu ideju, sigurno je da u Alijansi ima mnogo onih koji će blokirati ulazak Ukrajine. Zato ponašanje Porošenka liči na pokušaj radikalizacije po svaku cenu i svim sredstvima. I još jednom potvrđuje da je Putin imao ispravnu procenu kada je tvrdio da će na Krimu biti NATO baze, ako se poluostrvo ponovo ne pripoji Rusiji.
Ali zašto Porošenko baš sad to radi? Deo odgovora daju analitičari uticajne američke obaveštajne kompanije „Stratfor“, koji tvrde da Ukrajina želi da spreči otopljavanje odnosa Moskve i Vašingtona. „Iako su ukrajinski zvaničnici okrivili Rusiju da je ona organizovala sukobe, Kijev bi, kako bi poboljšao svoj položaj u pregovorima sa Zapadom, mogao da isprovocira aktivizaciju borbenih dejstava da bi privukao pažnju međunarodne zajednice i dobio podršku u vezi produženja sankcija. Dok Vašington bude pokušavao da otopli odnose sa Moskvom, Kijev će tražiti veću podršku od evropskih saveznika“, navodi se u analizi „Stratfora“.
Još konkretniji bio je Putin, koji je, govoreći u Budimpešti na zajedničkoj pres-konferenciji sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, rekao da je „ukrajinskom rukovodstvu danas potreban novac“. „A novac je najlakše iznuđivati od EU i pojedinih evropskih država, kao i od SAD i međunarodnih finansijskih institucija, tako što ćete sebe predstaviti kao žrtvu agresije. Postoji još jedan razlog, a to je da sadašnja ukrajinska vlast nije uopšte spremna na realizaciju Minskih sporazuma i traži povod za odbijanje njihovog ispunjavanja“, istakao je ruski lider.
Ove reči mogu imati još veći značaj ako se zna da je Porošenko na telefonski poziv iz Bele kuće čekao gotovo dvadeset dana. Imajući u vidu da su i on i sve vodeće političke figure iz Kijeva uoči američkih predsedničkih izbora javno stale iza kandidature Hilari Klinton, a nisu štedeli uvredljive reči prema Trampu, jasno je da Porošenko morao da zaigra na kartu žrtve. To mu je poslednja šansa, ili bar on veruje da još ima neke šanse.

TRI OPCIJE I JEDNA – RATNA Pred Ukrajinom se sada iscrtava nekoliko scenarija. Jedan od njih je da sadašnje stanje preraste u trajno, po modelu kakav već postoji u Pridnjestrovlju. Ovu teritoriju Rusija ne priznaje kao državu, ali podržava njen opstanak i pomaže ekonomski. Druga varijanta ovog scenarija je model Abhazije i Južne Osetije, koje Moskva priznaje kao nezavisne republike i garantuje za njihovu bezbednost i ekonomski napredak. Bilo koja od ovih varijanti podrazumeva višedecenijsku napetost, ali Moskva ima snage da održava status kvo. Druga je stvar što ovo rešenje najmanje odgovara interesima građana Ukrajine i Rusije, kao i samog Donbasa.
Drugi scenario je ratni. U prvoj varijanti, Kijev bi vojno porazio ustanike, kako to priželjkuju radikali. Međutim, ovo Kijevu nije pošlo za rukom ni pre dve ili tri godine, kada su vojni kapaciteti DNR i LNR bili daleko manji, pa je teško pretpostaviti da bi to sada uspelo. Zato ne treba isključiti drugu varijantu ovog scenarija, da snage Donbasa prodru dublje unutar ukrajinske teritorije, zauzmu Mariupolj na obali Crnog mora i tako se kopnenim putem spoje sa Krimom. To bi označilo opšti rat u Ukrajini sa brojnim žrtavama i neizbežnim totalnim pogoršanjem odnosa Rusije i Zapada. Ali ako se nastavi ukrajinska ofanziva, ova varijanta može postati realna, tim pre što bi sa tačke gledišta Rusije to podstaklo Kijev da se vrati pregovaračkom procesu.
Treća opcija je mogućnost dogovora Rusije i SAD oko Ukrajine. S dolaskom Trampa u Belu kuću, veće su šanse da se ova mogućnost ostvari. Varijantu ovog scenarija nedavno je izneo i vodeći kijevski novinar Dmitrij Gordon. Po njegovom mišljenju, Tramp planira konfrontaciju sa Kinom, zbog čega mu je neophodan pakt sa Rusijom. S druge strane, Ukrajina je daleko od vrha Trampovih prioriteta, što se indirektno dokazuje i time da u prve dve nedelje na vlasti nije stupio u kontakt sa Porošenkom koji verovatno spava s mobilnim telefonom ispod jastuka čekajući poziv.
Prema ovoj teoriji, Tramp i Putin bi ukrajinsko pitanje skinuli sa dnevnog reda tako što bi SAD, formalno ili faktički, priznale Krim u sastavu Rusije, dok bi Donbas bio vraćen unutar ustavnog poretka Ukrajine. Status Donbasa bio bi rešen na bazi Minskih sporazuma, što podrazumeva teritorijalnu autonomiju. Moskvi bi ovaj scenario u velikoj meri odgovarao. Time bi se otvorio put za nastavak procesa političkim sredstvima, a Rusiji bi bile na raspolaganju snažne ekonomske poluge uticaja. Treći važan element, ističe Gordon, jeste izbor novog predsednika Ukrajine, gde Amerikanci razmatraju nekoliko potencijalnih imena, uključujući i njima bliskog bivšeg šefa tajne službe Valentina Nalivajčenka. Međutim, Gordon tvrdi da Tramp ima stav da kandidat mora biti prihvatljiv i za Moskvu, pa je pitanje da li to može biti Nalivajčenko protiv koga je u Rusiji podignuta optužnica još u decembru 2014. godine.
Izloženi scenario može delovati razumno i prihvatljivo za sve, osim za ukrajinske radikale koji za to neće ni da čuju. Kao ključni faktor postavlja se uloga i budućnost Minskih sporazuma. S obzirom na to da se u njima nigde ne spominje Krim, ispunjavanje ovih ugovora označilo bi da je Kijev faktički odustao od poluostrva. Zapad bi mogao Rusiji da ukine sankcije, koje su uglavnom vezane za sukob u Donbasu, a ukrajinski nacionalisti ostali bi razočarani činjenicom da je Rusija zadržala Krim, a da su oni dobili federalnu jedinicu koja bi bila večita protivteža svim njihovim planovima i idejama.
Zato sadašnja vlast u Kijevu, pod velikim uticajem ekstremnih elemenata, ne samo što ne može da sprovede Minske sporazume već mora da pronađe način da ih sruši, a da za to okrivi Rusiju. Kako je dolaskom Trampa umesto Klintonove u Belu kuću vremena za to ostalo sve manje – onda je eskalacija sukoba u Donbasu jedini put za spasenje „projekta ukrajinskog nacionalizma“.

RUŠENJE FORMULE „KRIM ZA DONBAS“? Međutim, razdraženost u Moskvi izazvala je izjava nove američke ambasadorke u SB UN Niki Hejli, koja je ukidanje sankcija Rusiji vezala za vraćanje Krima, a ne samo Donbasa, u sastav Ukrajine. „Krim je deo Ukrajine. Sankcije koje smo uveli u vezi Krima ostaće na snazi dok RF ne vrati Ukrajini kontrolu nad poluostrvom“, istakla je Hejli. U Kremlju nisu želeli da čuju ove reči od predstavnika nove američke administracije i to može da sruši formulu razmene „Krim za Donbas“. To se ne uklapa u pozitivan ton telefonskog razgovora Putina i Trampa, pa je Hejli na kraju ipak dodala da SAD žele poboljšanje odnosa sa Moskvom.
U Rusiji su njenu izjavu protumačili delom i kao „zaostavštinu Obamine politike“, imajući u vidu da je novi državni sekretar Reks Tilerson tek preuzeo dužnost i da birokratski aparat SAD u UN još uvek sprovodi staru politiku. Tim pre što je Tramp sada do guše zauzet uličnim protestima žena i muškaraca u roze kapicama, sopstvenim uredbama koje obaraju obične sudije iz Sijetla, i sličnim bizarnim, ali vrlo neprijatnim problemima. Ako u Vašingtonu zaista nameravaju da poboljšaju odnose sa Rusijom, kao što tvrdi Hejli, onda bi morali da se uzdržavaju od pominjanja „vraćanja Krima“, jer se to sigurno neće desiti. Jedino mogu da izazovu još veću razdraženost Moskve i potkopaju sve nade za poboljšanje odnosa. A to bi oni koji organizuju antitrampovske demonstracije jedva dočekali.

TEORIJA DMITRIJA GORDONA Posebnu pažnju izazvao je i izveštaj kijevskog Međunarodnog centra političkih istraživanja, u kome se razmatra mogućnost da Tramp prepusti Ukrajinu u celosti Rusiji. U ovom kijevskom institutu upozoravaju da bi sporazum Putina i Trampa bio ostvaren na štetu ukrajinskih interesa. „Zahtevi ruske strane mogu da uključuju: priznanje Krima od strane SAD, odustajanje od vojne i političke podrške Ukrajini, ukidanje ili ublažavanje antiruskih sankcija“, navodi se u izveštaju i zaključuje da „to znači da se Ukrajina faktički vraća u sferu uticaja Rusije, a da su SAD potpuno izgubile interes u ukrajinskoj krizi“.
Sve navedeno uklapa se u teoriju koju je izneo više nego dobro obavešteni Dmitrij Gordon. I nije u suprotnosti ni sa onim što govore Tramp i Niki Hejli, imajući u vidu da bi puna normalizacija rusko-američkih odnosa na kraju dovela do ukidanja sankcija, čak ako bi deo kaznenih mera uvedenih zbog Krima ostao još izvesno vreme na snazi. Najveći deo sankcija Rusiji uveden je posle obaranja malezijskog aviona nad Donbasom, a prethodni, „krimski paket“ daleko je blaži.
Sve navedene opcije sada su na stolu. Zato je Porošenko, pod uticajem Brisela – a mnogi kažu prvenstveno Berlina – koji vode otvoreno antitrampovsku politiku, odlučio da zaigra na sve ili ništa. Lično on nema šta da izgubi, jer će se bez podrške Vašingtona omča oko njegovog vrata stegnuti pre ili kasnije. Zato je odluka da krene u susret događajima i predupredi dogovor Trampa i Putina potez koji je u interesu prvenstveno njegovih američkih i evropskih pokrovitelja. Ako su se mnogi začuđeno pitali zašto je dojučerašnji američki potpredsednik Džozef Bajden posetio Porošenka u Kijevu 16. januara, samo četiri dana pre svog odlaska iz Bele kuće, onda su neke stvari sada mnogo jasnije.
U slučaju da u Americi pobedi politika prema Rusiji koju zastupaju Bajden, senator Džon Mekejn i njihovi istomišljenici, biće to znak da je Tramp slomljen na početku mandata. Protesti protiv američkog predsednika koji se ne smiruju širom SAD i sveta, važna su poluga pritiska u ovom procesu. Ali i Tramp i njegovi protivnici morali bi da znaju da postoje drugi, daleko moćniji vidovi pritiska, koji su sa političke scene već počistili Baraka Obamu, Hilari Klinton, Dejvida Kamerona, Matea Rencija, a uskoro će i Fransoa Olanda. I da plivanje protiv ove bujice nije najbolja ideja za one koji žele da prežive. Taj pritisak oseća i Porošenko i zato se uhvatio za jedinu slamku koja mu je preostala.
[/restrict]