Srpska država i obrazovanje (2) – Kako do srpsko-evropskog obrazovanja ili zašto utopija mora da postane realnost

Piše Aleksandar Jovanović

Kako doći do dugoročne nacionalne saglasnosti o obrazovanju u zemlji u kojoj se misli i dela kratkoročno, a pozivanje na najviše vrednosti i opšte dobro najčešće izazivaju podsmehe kod onih kojima prvo treba da su na pameti? Nije li u našim okolnostima svaki sistemski zahtev za preispitivanjem uloge obrazovanja nemoguć, zapravo utopistički i naivno patetičan poduhvat?

Nagla rešenja nisu dobra jer ne dolaze iz samog obrazovnog sistema, nego se nameću spolja, iz različitih interesa. Nije sporna povećana briga za inkluzivno obrazovanje, ona je oduvek bila prisutna u nas, ali konkretna nametnuta rešenja, tokom čijeg nametanja edukatori drže više nego isplative seminare a onda učiteljima i nastavnicima u razredu ostave po dva ili tri deteta sa kojima oni, bez dodatne pomoći koje nema jer su novci već potrošeni, ne znaju šta da rade, dovode u pitanje pravu svrhu ove inicijative. Isto tako, ne može se, jer je suviše značajan, krpiti program u osnovnoj školi dodavanjem jednog predmeta (ovoga puta informatike) i pomeranjem drugog predmeta bez sistemskih rešenja i prethodne analize šta treba da se radi. Da li možda najpre treba, pošto su nam puna usta evropskog iskustva, dovesti broj časova maternjeg jezika u osnovnoj školi na evropski nivo (sedam do deset časova u evropskim školama u odnosu na pet u mlađim razredima i samo četiri u višim razredima osnovne škole, u srednjim školama još i manje)?

[restrict]

ULAGANJE U NACIONALNU BEZBEDNOST Maternji jezik nije samo sredstvo komunikacije, on je i nastavni jezik za sve predmete, ali je i sa književnošću najvrednije duhovno dobro jednoga naroda i čuvar njegovog pamćenja i kulture. U prirodu ovog predmeta je ugrađeno sticanje nacionalnog i kulturnog identiteta, ali i najdublje empatije za drugog, potrebnije nego ikada u ovom vremenu individualne i kolektivne samoživosti. Empatija je, uz malo slobode, drugo ime za ljubav prema bližnjem, slobodno delovanje i odgovornost, a njeno odsustvo za prilagodljivost i poslušnost, za prepuštanje nagonskim silama i instinktu samoodržavanja. Bez nje ni pojedinac ni narod ne mogu na duže vreme da opstanu. I tu se značaj ovog predmeta nipošto ne iscrpljuje. Zato je maternji jezik za književnošću osnovni nastavni predmet u svim obrazovnim sistemima i u svim vremenima. Ne bez razloga je rečeno, naizgled malo preterano, ali suštinski sasvim tačno, da je briga za maternji jezik jednaka ulaganju u nacionalnu bezbednost. Kakvu poruku šalje Ministarstvo prosvete opredeljujući se za jedan praktični, a ne za temeljni predmet, čak ne želeći ni da se zapita o nedovoljnosti njegovog položaja? Možda istu kakvu čitamo i iz nagle usmerenosti na dualno obrazovanje? Možemo je, recimo, razumeti kao svođenje obrazovanja na obučavanje i odustajanje od školovanja samosvesnih mislećih ljudi, ali i, što je druga strana istog procesa, nedostatkom brige za identitetsko obrazovanje, kojem ne samo manje nacije u Evropi nego i one najveće daju sve više prostora.

PONIŽENI NASTAVNICI Nema dobre škole bez dobrih nastavnika. Nastavnici su nam poniženi primanjima nedovoljnim za dostojanstven život i najelementarnije kulturne potrebe, pritiskom roditelja i njihovim višestrukim uključivanjem i u život škole i u neposredan nastavnikov rad – poniženi su, zapravo, odnosom društva u celini. A da bi im sve bilo sasvim jasno, čak i batinama koje od učenika-silnika dobijaju za katedrom (bez odgovarajuće reakcije škole, javnosti i ministra). Tome treba dodati i formalizovani, a isprazni sistem stručnog usavršavanja, uslovljavanje mogućnošću da budu tehnološki viškovi itd. Između stalno povećavajuće „korektnosti“ prema učenicima, popunjavanja neizbežnih nedeljnih, mesečnih i godišnjih planova rada i izveštaja, nastavnici se često opredeljuju za samokontrolisano ponašanje bez neophodnog rizika i nepotrebnog isticanja: danas bi Kosta Vujić pre ostao bez licence nego što bi ušao u učeničko pamćenje i televizijske filmove.

Nema dobre škole ni bez dobrih udžbenika. Udžbeničko izdavaštvo, bez obzira na znatan broj kvalitetnih udžbenika, nije sistemski rešeno, počev od korporativne prodaje udžbenika do uvoza istih iz susednih država, što nijedna ozbiljna zemlja ne sme sebi da dopusti. Neophodno je zakonsko sveobuhvatnije i kvalitetnije regulisanje izdavanja udžbenika i udžbeničkog tržišta kako bi se sprečile moguće zloupotrebe.

UNIVERZITET I DRUŠTVO Visokoškolsko obrazovanje se poslednjih decenija izuzetno razvijalo, doduše, najviše širenjem privatnih fakulteta. Univerziteti su mesta na kojima se susreću nastava, nauka i privreda i za naučni, privredni i moralni razvoj društva univerziteti su ključni činilac. Poštovanjem stručnih i akademskih normi univerzitet ne samo da daje primer čitavom društvu nego i neposredno utiče na ukupne njegove norme i razvoj. Iako s pravom možemo biti ponosni na ono što je najbolje u našem visokom obrazovanju (najpre, na fakultete sa dugom tradicijom čije su diplome priznate i cenjene u celom svetu), pred njim su mnogobrojni zadaci i izazovi. Mreža univerzitetskih institucija znatno je razvijenija u odnosu na prethodne decenije, ali je procenat ljudi sa visokim obrazovanjem (uključiv i visoke škole) veoma nizak i kreće se oko 11–12 odsto, po nekim podacima i 13–14 posto. S druge strane, svedoci smo hiperprodukcije fakultetskih diploma, posebno doktora nauka, što baca senku i na ozbiljne fakultete i traži podizanje kriterijuma u postupku akreditacije.

Možda je najveći problem univerzitetskog obrazovanja što je izgubilo uticaj i inicijativu u delovanju i menjanju obrazovnog sistema. Kao da svojevoljno pristaje na svoju marginalizaciju, najpre u donošenju zakonskih rešenja i njihove primene, preko načina finansiranja, do vođenja ozbiljne prosvetne kadrovske politike. Formalizovani izbori nastavnika, neuvažavanje prirode društveno-humanističkih nauka i nauka identiteta (koje su jedine nezamenljive u nas), nepotizam i negativna selekcija u izborima nastavnika, odnos prema prethodnim nivoima obrazovanja, nedefinisanje zaštićenih profesija za rad u državnim institucijama, insistiranje na procentima tzv. prolaznosti studenata bez istovremenog obavezivanja na ozbiljne ispitne kriterijume i stvaranja odgovarajućih uslova za ozbiljan i sistematičan studentski rad (ne može se takmičenje sa privatnim fakultetima dobiti spuštanjem kriterijuma, naprotiv!), brojni putujući (tezgareći) profesori, pojave plagiranja i izbegavanje njihovog utvrđivanja, odnos prema inflaciji doktorata na privatnim univerzitetima – samo su neka pitanja sa kojima bi univerzitetska zajednica Srbije morala odmah da se susretne. I pitanje u kojem se sažimaju sva prethodna: odlazak mladih ljudi iz zemlje, sada već počev i od srednje škole, zbog čega sve odlaze i šta je sve neophodno promeniti da bi oni ostali ovde. A potrebno je mnogo toga ili pak samo jedno: početi sa stvaranjem ozbiljne zemlje. Akademska zajednica kao skup slobodnih, najobrazovanijih i društveno najodgovornijih ljudi, a posebno Univerzitet u Beogradu kao najznačajniji među srpskim univerzitetima, ima neotuđivu odgovornost da utiče na bitna pitanja svoje zemlje. Rektor BU mora da bude svestan da je njegova uloga značajnija od bilo kojeg ministra prosvete i mora da bude spreman da je preuzme – da ne bi sebe doveo u situaciju da izda univerzitet koji mu je poveren da ga vodi!

Svako od ovih pitanja zaslužuje detaljnu analizu. Izdvojmo, za ovu priliku samo dva: izbori nastavnika i odnos prema prethodnim nivoima obrazovanja.

SJAJ VELIKIH IMENA Nema dobrih fakulteta i univerziteta bez velikih profesora. Ne bi bilo preterano reći da su prva asocijacija na Univerzitet u Beogradu imena njegovih najvećih naučnika: Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića Alasa, Slobodana Jovanovića, Bogdana Popovića, Jovana Žujovića, Sime Lozanića, Branislava Petronijevića, Milutina Milankovića, Ivana Đaje, Veselina Čajkanovića, Miloša N. Đurića, Aleksandra Belića, Vladimira Ćorovića, Jovana Karamate, Milana Budimira, Dragoslava Srejovića, Radomira Lukića, Mihaila Markovića, Mihaila Đurića, Nikole Miloševića. Ovakvi nastavnici nisu samo neposredno zadužili nastavu i nauku nego su svojim ugledom uticali i na opredeljenje mladih ljudi za studiranje, dakle i posredno i neposredno su jačali kvalitet studija i ugled institucije. Bili su uzorni, u izvornom smislu reči, oni za koje kada studenti i saradnici kažu profesor nije potrebno da pomenu ime da bi se znalo o kome je reč.

Da li su danas mogući veliki profesori? Iako su se do akademskih i nacionalnih visina uzdigli najpre zahvaljujući svojim sposobnostima, upornom radu i, možda najvažnije, vrlinama koje su posedovali, nije sporno da su im društvene, akademske i nacionalne okolnosti davale snažan podstrek: država je imala potrebu za najboljim ljudima. Danas izgleda da nije tako. Izbori nastavnika su zakonskim rešenjima svedeni samo na naučni doprinos, i to formalnom kvantifikacijom radova, nastava je potisnuta kao nebitan element za izbore u viša zvanja, što dovodi do dugoročnih loših rešenja. Mladi saradnici i nastavnici su prinuđeni da idu po naučnim i pseudonaučnim skupovima, objavljujući radove (sa propisanim formama izlaganja, poželjnim citatima i autocitatima) i štriklirajući one „stavke“ koje su odradili. U takvoj trci, a u strahu da ne ponove izbor u zvanje ili čak da ne izgube posao, o nekom velikom naučnom doprinosu ne može biti mnogo govora. Zauzeti objavljivanjem radova i usmereni na propisane uslove za izbore, oni nemaju vremena da se opredele za ozbiljno bavljenje naukom, niti stignu da postepeno i prirodno sazru ne samo kao naučni radnici nego ni kao nastavnici i, potom, ni kao mentori. Mlađima mogu da prenesu samo svoje iskustvo, lišeno dubljih uvida i neophodne akademske širine. I to je loše, jer su nastava, nauka i mentorstvo tri vida celovitog delovanja i misije univerzitetskog nastavnika. Nekima to verovatno i odgovora, ali najboljima među njima, koji bi mogli da se razviju u dobre i velike profesore, sigurno ne odgovara.

Univerzitet se do sada nije bavio nižim nivoima obrazovanja i delovanjem na njih. Nije održan nijedan zajednički sastanak Nacionalnog prosvetnog saveta i Saveta za visoko obrazovanje. Školovanje predmetnih nastavnika neujednačeno je i prepušteno samim fakultetima, od kojih mnogi to smatraju sporednim. Ne postoji zajednica/aktiv nastavničkih fakulteta ni na jednom državnom univerzitetu. Glas prosvetnih činovnika vredi više od rada univerzitetskog profesora. Iz više razloga visoko obrazovanje je dužno da ulaže u niže nivoe obrazovanja i da ponese odgovornost za njih. Jer univerzitet školuje nastavnike za sve nivoe i, s druge strane, otuda mu stižu budući studenti. Prvi veliki stručni i moralni ispit za univerzitet biće njegova uloga, a niko mu je neće dati ako je sam ne izbori, u osmišljavanju i sprovođenju velike mature, koja će uskoro da zameni fakultetske prijemne ispite. Naravno, različiti nivoi obrazovanja i različitih znanja, koji imaju svrhu jedino ako postoji privreda sposobna da ih primi, smanjili bi pritisak na univerzitet i doprineli bi boljem kvalitetu studenata i studija.

Uloga univerziteta – ne samo njegova, ali njegova je najveća – jeste podsticanje uspešnog rada i insistiranje na primeni najviših vrednosnih kriterijuma najznačajnijih stručnih i nezavisnih tela: Nacionalnog prosvetnog saveta, Saveta za visoko obrazovanje, Akreditacione komisije, Konferencije univerziteta Srbije (KONUS-a). Njihovo zajedničko delovanje i usaglašena vizija mesta, prirode i uloge obrazovanja takođe je jedan od bitnih uslova za dugoročan razvoj srpske prosvete.

Pitanja se množe i uzglobljavaju jer u obrazovnom sistemu nema izdvojenih činilaca i rešenja. Prvo i poslednje među njima tiče se ljudi na svim nivoima obrazovanja, odnosno vođenja odgovorne kadrovske politike, koja otvara prostore za stručne i društveno odgovorne ljude kojima je zajednička stvar daleko ispred sopstvene koristi. Već je rečeno da su takvi ljudi kod nas marginalizovani, bez uticaja na glavne obrazovne tokove, čak neretko gledani sa čuđenjem. Na sajtu Ministarstva prosvete nema (ili su negde skrajnuti), a trebalo bi da ih bude, imena i biografija srpskih ministara prosvete u prethodna dva veka. Verujemo da je u pitanju nedostatak kulturnoistorijske svesti ili usko funkcionalno poimanje sajta, a ne izbegavanje prilike za moguća poređenja. Da ima tog spiska, na njemu bi mogla da se pročitaju i ova imena: Dositej Obradović, Ivan Jugović, Dimitrije Davidović, Lazar Arsenijević Batalaka, Ljubomir Nenadović, Kosta Cukić, Stojan Novaković, Milan Kujundžić Aberdar, Vladan Đorđević, Andra Nikolić, Ljubomir Kovačević, Ljubomir Stojanović, Jovan Žujović, Jaša Prodanović. Sve intelektualne, naučne i nacionalne gromade. Danas su umnogome državnike zamenili političari, ali dozvoljeno je pretpostaviti da uloga ministra prosvete, sadašnjeg ili bilo kojeg drugog, ne bi smela da se svede na organizatora koji raspoređuje dodeljena mu sredstva i izvršioca naloga i ugovora (u čemu bi onda bila njegova autentičnost i važnost?), nego je neophodno da on bude čovek sa misijom, potvrđenim naučnim rezultatima, sa naglašenom obrazovnom svešću i ugledom u akademskoj zajednici. Ovakav izbor prvog čoveka prosvete bio bi, logično, podsticajan i obavezujući i na drugim nivoima, što bi, između ostalog, pružalo nadu mladim ljudima da ostanu u svojoj zemlji i da joj, u najplemenitijem smislu, služe. Kriterijum samo da ne dođe gori već je doneo dosta nesreće našem obrazovanju i ne smemo više da pristajemo na njega.

KAKO DO NACIONALNE SAGLASNOSTI Na kraju, umesto suvoparnih navođenja kriterijuma za proveru kvaliteta obrazovanja: najznačajnija uloga svih koji rade u obrazovanju – od predškolskog, preko osnovnog i srednjoškolskog, do visokoškolskog; od izdavača udžbenika, preko prosvetnih zavoda do Ministarstva prosvete – sadrži se u izgrađivanju vrednosnog sistema u kojem bi se mladi ljudi sa zadovoljstvom i nadom školovali, tako da im škola ne bude prepreka koju treba da preskoče (ili, još gore, zaobiđu), nego stepenice kojima sami žele da se penju. I kojima će, kada ih budu prešli, oni sa ponosom i osećanjem dužnosti da povedu nove mlade ljude. I društvo i mladi ljudi znaće tada da su na dobrom putu.

Kako doći do dugoročne nacionalne saglasnosti o obrazovanju u zemlji u kojoj se misli i dela kratkoročno, a pozivanje na najviše vrednosti i opšte dobro najčešće izazivaju podsmehe kod onih kojima prvo treba da su na pameti? Nije li u našim okolnostima (od kojih su tek neke pomenute) svaki sistemski zahtev za preispitivanjem uloge obrazovanja nemoguć, zapravo utopistički i naivno patetičan poduhvat? Može biti. Ali šta preostaje – ukoliko vođeni nagonom za samoodržanjem ne biramo stanovište socijalnog povinovanja – osim doslednog istrajavanja na temeljnim vrednostima obrazovanja, koje je conditio sine qua non nacionalnog i državnog opstanka? Ako je odgovoran jasan, naš put je imenovan u naslovu ovoga teksta.   

 

POHVALA GIMNAZIJI

Karakteristično je da se u zemlji, u kojoj već godinama gotovo da nema privrede, stalno govori o srednjem stručnom obrazovanju, dok se gimnazije gotovo i ne pominju. Zanemarimo u ovom kontekstu terminologiju, jer nije reč o srednjem nego o završnom stručnom obrazovanju. Međutim, privredu neće razviti učenici koji završe ove škole (oni će, bar u neposrednoj budućnosti, biti više ili manje jeftina radna snaga), nego diplomirani inženjeri, arhitekte, programeri, agronomi, ekonomisti, profesori, naučnici i, u istoj meri, stručnjaci i umetnici bitni za razvoj kulture i kulturnog ambijenta. Za razvoj društva, pogotovo onog sa nedovoljno fakultetskih diplomaca, nema važnije srednje škole od gimnazije, koja je, zapravo, jedina sistemska srednja škola. Zbog toga ih u svakom pogledu treba jačati – stvarati od njih u svim mestima gde treba da postoje elitne škole. Umesto nekih isturenih odeljenja najčešće privatnih univerziteta i nastave koja se održava po prostorijama uništenih preduzeća ili magacinima zatvorenih fabrika, sa diplomama koje nikome ne znače ništa, nužno je sačuvati gimnazije i njihov značaj.

Ne samo što daju mladim ljudima dodatne četiri godine da sazru i što im omogućavaju širi izbor pri upisu na fakultet nego je njihova uloga mnogo veća, zapravo nemerljiva. Gimnazije čuvaju najlepšu tradiciju obrazovanja, spajajući vekovno znanje sa modernom naukom i umetnošću. U svojoj programskoj prirodi, one nose i predaju opštu kulturu, tako neophodnu svakom visokom stručnjaku, bez obzira na posao kojim se bavi. I još nešto, možda i najbitnije, gimnazije kod svojih učenika sistemski snaže radoznalost i uverenje da se obrazovanje nikada ne završava. U njih dolaze mladi ljudi opredeljeni za dugogodišnje učenje i najviše samousavršavanje, svesni da znanje ne može i ne treba da se odmah pretvori u novac, niti da je to najvažnije u onome što žele da postanu.

U manjim sredinama, a i u većim, gimnazije su uzorne škole, centri kulture, rasadnici radoznalosti i mašte. To su znali i naši preci. Prošetajte Srbijom i pogledajte gimnazijske zgrade podignute krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka: po pravilu, to su najlepše i najveće zgrade u tim mestima. Može li se zamisliti razvoj srpskog društva u poslednja dva veka bez Sremskokarlovačke gimnazije, Prve i Druge beogradske gimnazije, Valjevske, Novosadske, Kragujevačke, Užičke… bez svake gimnazije, tih obrazovnih svetionika u svim mestima u kojima su postojale.

Ako danas, u promenjenim okolnostima, u određenoj meri, i nisu ono što su bile, njihova uloga nije nimalo manja: bez izvrsnih gimnazija obrazovanje se pretvara u obučavanje, a država ostaje bez naučne, misleće i odgovorne elite.

                Kraj

[/restrict]