Strah, zablude i šanse

Dragomir Anđelković 

Srpska politika u trouglu lično-partijskog oportunizma, geopolitičkog autizma i nacionalno-konstruktivne prilagodljivosti

U martu 2016. godine lider „Unije za narodni pokret“ i bivši francuski predsednik okomio se na Trampa. Za Sarkozija on je bio neko ko remeti svetski poredak i budi strahove. Bukvalno dan posle Donaldove pobede, kočoperni galski petao je savio glavu i požurio da udvorički izjavi da je Francuskoj potreban snažan lider kakav je Putin u Rusiji, a u SAD izabran da to uskoro bude Tramp. Dok je poslednjem ushićeno čestitao pobedu, ne treba ni reći da je Nikolas preporučivao sebe kao njegovog francuskog pandana. Slično, mada „metodološki“ pametnije i lično manje pretenciozno, postupio je novopečeni britanski ministar spoljnih poslova. Boris Džonson se, dok je smatrao da je realna pobeda Hilari, ogradio od Trampa iako mu je u mnogo čemu bliži nego gospođa Klinton. Kada je video ishod izbora, brže-bolje je Donalda posredno uzeo u zaštitu. Bez ponižavanja i ne negirajući bilo šta što je ranije rekao, obrušio se na najžešće Trampove protivnike u Evropi i Americi; na one koji daju sebi pravo da budu moralni arbitri i dovode u pitanje pravo naroda da izabere predvodnika kakvog želi.

[restrict]

KORIŠĆENJE PRILIKA Oportunizam je, po definiciji, neprincipijelno, bez opterećenja moralom i stidom, „korišćenje svih mogućih prilika za ostvarivanje interesa“. Tesno je povezan s prevrtljivošću. Štaviše, podrazumeva da se u lovu na pogodne prilike ne gazi samo preko drugih već i preko sebe. Sopstvene reči, stavovi, zaklinjanja od juče – tu malo znače. Ili ne znače ništa. Isto važi i za osećanje stida. Oportunista ga nema ili je u stanju da ga ignoriše. No stvari ipak nisu potpuno crno-bele.

Obično se kaže da oportunista ne misli o opštim interesima. Međutim, ne mora tako da bude. Ono što važi u ličnom životu nije uvek deo političke zbilje. U prvom slučaju oportunista je nesumnjivo beskrupulozni egoista, u drugom može da bude i požrtvovan u odnosu na svoju zajednicu. Doduše, retki su političari koji se sramote prihvatajući da na vidljiv način budu preletači zbog kolektivnih interesa. Obično to rade isključivo zbog sebe. Ipak, dešava se nekada i prvo. Uz ozbiljne rezerve dopuštam da je to slučaj sa Džonsonom. Sa Sarkozijem čak ni teorijski ne razmatram tu opciju.

Kada se političar po cenu žrtvovanja svojih uverenja munjevito orijentiše prema novonastaloj realnosti zbog državnih interesa, onda to možemo da nazovemo prilagodljivošću. Iako nekada i to deluje degutantno, dubinski je pozitivno. Država i nacija su iznad svega i niko nema pravo da ih žrtvuje zbog sujete ili ideološke zaslepljenosti. Kada se baš to radi, odnosno ne uviđaju se ili se ignorišu procesi od kojih zemlja zavisi – na delu je (geo)politički autizam ili u drugoj varijanti sujetni egoizam. On je gori i od ličnog oportunizma. A što se njega tiče, da ponovim, on je uvek na delu kada političari samo zbog sebe gaze dubinska uverenja. Da u svetlu rečenog pređemo na poziciju srpskog državnog vrha pre i posle američkih predsednički izbora.

 

BEOGRADSKA (I)RACIONALNOST Tu su dve stvari nesumnjive. Prva je da se oficijelna Srbija, kao što sada tvrdi, nije direktno mešala u američke izbore. Niti je aktivno pomagala neku stranu, niti je burno ispoljavala svoje emocije i stavove koji bi išli u prilog nekom kandidatu. Verujem da će se pokazati da nije dala novac Fondaciji Klinton; bar ne na upadljiv način koji je sada razotkriven u vezi sa Srbijom. Druga je da je Vučić očito bio uveren da će pobediti Hilari Klinton. Prećutno Beograd je igrao na nju, polazeći od toga da će nam ona krojiti sudbinu. Kako nacionalno-državnu, tako i lično-partijsku onih na vlasti.

U nekoj vrsti povezanosti sa blokom Hilari Klinton sigurno su igrali ulogu i drugi faktori. Činjenica je da su anglosaksonski kadrovi (i izvorni i lokalni u njihovoj službi) bliski toj struji, od diplomatske preko obaveštajne do medijske sfere, dominantni u Srbiji od 5. oktobra naovamo. Vlasti se menjaju, a oni ostaju. I više od toga, na vlast se dolazi uz neki dogovor sa njima i makar dobijanje žutog svetla. Uz to je i ovdašnji strani a moćni ideološko-propagandni aparat koji na ovaj ili onaj način utiče na stavove javnosti, „klintonističko-soroševski“. Sve to ima i dopunski psihološki efekat: ukorenila se predstava da su postmoderni okupatori moćniji nego što jesu, uz produkovanje užasnog straha kod naših političara koji nisu baš njihovi, ali misle da zavise od njih.

Bitno je i to što je s tim istim centrom moći povezana i poslovna oligarhija koja je stvorena u doba Miloševića a uspela je da ga preživi. To se plaćalo munjevitim uspostavljanjem veza sa novim gospodarima, a isto su morali da urade i novonastali kandidati za tajkune pre nego što bi to postali. Rečeno važi za (polu)legalni biznis. Tim pre za mafijaško-političku strukturu koja posle prevrata iz 2000. ne da je nastavila da funkcioniše nego je uz izvesne modifikacije i ojačala. Čak je uz blagoslov onih koji su zajedno sa Hilari sada poraženi, a kod nas su vedrili i oblačili, dobila i takav vetar u leđa da joj je darovana i država na čelu sa konvertitskim autokratom Milom Đukanovićem.

 

(NE)MOGUĆNOST METAMORFOZE Sve opisano predstavlja spoljno (dalje i regionalno) i unutrašnje okruženje Aleksandara Vučića. Čine ga finansijeri, ucenjivači, partneri postoktobarskog niza naših vladajućih garnitura. Hteo ili ne, s njima je morao da sarađuje i aktuelni premijer. Da nije, ne bi došao na vlast. Isto važi i za Tomislava Nikolića koji deluje kao da je od tih struktura mnogo udaljeniji. Međutim, nije bio kada su se pravili aranžmani za dolazak na vlast SNS-a, a sada je to eventualno tek asimetrično.

No to neizbežno, ali opako direktno ili indirektno okruženje naših vodećih političara je sada u panici. Pred peti oktobar je sagradilo most preko koga je moglo da se evakuiše, sada ga nema. Bilo je uvereno da mu i ne treba. U takvim okolnostima, preko noći, urušio mu se noseći stub bez koga teško može da opstane. Svakako i dalje su oni koji ga čine vrlo opasni, te će mnogi pokušati da se udome u krilu nove američke administracije, ali većina neće u tome uspeti. Ne radi se o promeni u okviru iste političko-ideološke porodice već o početku korenite smene političkih i drugih elita u SAD. Tu su transferi mogući na nižem i srednjem nivou, ali uglavnom ne i na vrhu. Isto važi i za naš region.

Zato je nastao šok u Podgorici, Sarajevu, Prištini. I među mnogima u Beogradu. A nema dileme da je u nekoj meri tu i naš državni vrh. Nije se nadao onome što se desilo, a pogođena je ekipa s kojom je, makar i iznuđeno, već navikao da radi. Međutim, u Nemanjinoj bi munjevito morali da se priberu i mnogo energičnije krenu putem Borisa Džonsona. Ovo je za Srbiju ogromna šansa i vlast mora da je iskoristi. Počeo je da puca mehanizam spoljne okupacije naše zemlje, a u skladu s tim njegov unutrašnji aparat je makar privremeno paralisan.

 

GEOPOLITIČKA ADAPTACIJA Srpski vrh je, kao što sam već rekao, povezan sa geopolitički i po značaju višeslojnim antisrpskim lobijem čiji je Hilari Klinton simbol. Drugačije je i nemoguće u okolnostima kada se u uslovima makar i postmoderne okupacije ušlo u vode kolaboracije (bez koje nije bilo prostora za dolazak na vlast). Ali, kao što sam do sada više puta pisao, ona može da bude nacionalno-opravdana (nazivam je nedićevskom) i ideološki slepa i posvećena pre svega interesima okupatora. To je već kvislinška podvrsta kolaboracije.

Sada je otpočeo definitivni test o čemu se radi kod nas. I na njega se neće dati odgovor samo geopolitičkom prilagodljivošću ili njenim izostankom. Ona je uslov bez koga se ne može, ali taj uslov nije dovoljan za amnestiju. Srbija mora što posvećenije da uspostavlja odnose s Trampom. Ako smo, zbog straha da ne revoltiramo one za koje ja naša vlast bila uverena da pobedom potvrđuju kontinuitet hegemonije, to propustili da uradimo blagovremeno bez obzira što je bilo jasno da nam on mnogo više odgovara – sada i po cenu ponižavanja našeg premijera i predsednika to se mora učiniti. Proporcionalno tome nužno je odbaciti evrofanatične strasti i napraviti izvestan otklon od Nemačke. Što bi Srbija, po cenu podleganja stalnim ucenama, nastavila sumorni EU put kada je Unija ušla u zonu potpune neizvesnosti?

Srbija je dužna da bez okolišenja promeni migrantsku politiku i počne ozbiljno da brani granice; do daljnjeg da obustavi tzv. „briselski proces“; da učini sve ono što se ustezala na polju unapređenja rusko-srpskih odnosa, uključujući i institucionalnu komponentu koju to ima, kao i realizaciju odbrambenih nabavki; da prekine politiku prekomernog BH balansiranja i da energično podrži Dodika u njegovim nastojanjima da se revitalizuje izvorni Dejton. Na kraju, Srbija je dužna da radikalno promeni odnos prema oficijelnoj Podgorici.

 

DRŽATVORNI TEST Poslednja tačka je spoj između naše spoljne i unutrašnje politike, odnosno neophodnog redefinisanja stava prema globalnom i lokalnom „klintonističko-soroševskom bloku“. Đukanović je tesno povezan sa kriminalno-političkom hidrom koja decenijama već i iznutra a ne samo spolja sputava Srbiju. Udar na njega je i udar na nju, kao i obrnuto. Naš državni vrh to mora što hitnije i energičnije da učini sada kada su veliki zaštitnici te nemani doživeli slom, kako zbog početka rešavanja srpskog pitanja u Crnoj Gori, tako i oslobođenja same Srbije.

Tu nije dovoljno samo tiho distanciranje već je nužna sistematska (geo)politička akcija, uključujući i puno razobličavanje svega što se tokom i posle izbora dešavalo u Crnoj Gori. Kada se radi o Srbiji, uz aktiviranje države u bezbednosnoj oblati i razbijanje „balkanskog kartela“, nužno je munjevito menjati kulturno-identitetsku politiku, odnos prema medijima i još mnogo čemu drugom. I u tome svemu nema nebitnih sitnica. Ako makar i personalno vlast nastavi da infiltrira u razne pore sistema ljude koji su odraz poraženog sorševskog duha, o čemu onda da pričamo? Ni da to ne nastavi a da ne napravi velike rezove tamo gde smo govorili, ništa nije učinila. Taman posla da Srbija sama produži s produbljivanjem parametara unutrašnje okupacije.

Sve rečeno je važno učiniti da bi očekivano izražavanje vazalne lojalnosti Trampu imalo istinski nacionalni smisao. Sa navedenim ono bi onda predstavljalo izraz pohvalne prilagodljivosti naših vladajućih struktura, bez njega radilo bi se o banalnom i prevashodno ličnom oportunizmu. A ako izostane poklonjenje Trampu zbog prekomerne privrženosti nesumnjivo odlazećoj Angeli Merkel ili devalviranoj EU ideji, onda se radi o krajnjem stepenu (geo)političkog autizma. Nadam se najboljoj opciji, pomalo se pribojavam najgore, a verovatno je najrealnija kompromisna, uz uvažavanje novih vetrova iz Vašingtona i selektivne poteze u domenu unutrašnje i regionalne, odnosno EU politike. A da bi stvari tu otišle u pravom pravcu što dalje, da bi se prešla crta posle koje možemo da očekujemo koliko-toliko značajniji državno-nacionalni boljitak, potrebno je buđenje i organizovanje patriotske javnosti. Iluzija je da sada može da bude smene vlasti u smislu nacionalnog kopernikanskog obrta u Srbiji ili preumljivanja postojeće na taj način, ali su opet vlastodršci i te kako ranjivi i podložni pritiscima a svako nisu iskonski anti-Srbi. Pogotovo je to bitno u svetlu dolazećih predsedničkih izbora koji otvaraju prostor za početak nove a velike podele karata i kod nas, te daju na značaju patriotskoj javnosti ako bude umela da se adekvatno pozicionira.  

[/restrict]