Ples nad vulkanskim grotlom

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Puki posmatrači, sve bleđi akteri na svetskoj sceni: Bespomoćni (iako politički kočoperni) Evropljani našli su se u vrtlogu sve opasnijih rusko-američkih konfrontacija, koje jedni označavaju kao zahuktavanje novog hladnog rata, dok drugi veruju i upozoravaju da je (već) u toku Treći svetski rat, iako ne frontalan, ali (sigurno) već „na parče“ 

Politički proroci pokazali su se kao veoma nepouzdani. Pa ipak, iako je u njihovim predskazanjima, i onima novijeg datuma, bilo daleko više (kardinalnih) promašaja nego „pogodaka“, oni, uprkos svemu, ne odustaju. I pri tom su krajnje nesaglasni ne samo u procenama onoga što će biti nego i u ocenama onoga što je bilo i onoga što se zbiva u ovom času, tu, pred našim očima.

Neko je primetio da su politički i finansijski moćnici, koje svake godine okuplja (mondenski, i Manov) Davos, samo u minulih nekoliko godina, u svojim predskazanjima, drastično prevideli glavne događaje i pojave: 2014. (građanski) rat u Ukrajini, (krvavi) izlazak na svetsku scenu Islamske države, izbegličku krizu 2015, njene razmere i (politički) razarajuće posledice, „bregzit“ 2016, s takođe još nepredvidivim, a (potencijalno) rastakajućim posledicama za Evropsku uniju i samu Veliku Britaniju – moglo bi se, naime, i u krajnjoj, makar malo verovatnoj, konsekvenci, dogoditi da se i jedna i druga, čak, raspadnu.

[restrict]

RAŠTIMOVANI ORKESTAR U tom (raštimovanom) orkestru političkih trustova zvučnih firmi i razglašenih imena, nema, na primer, saglasja ni oko trenutno najaktuelnijeg „bauka“ koji kruži planetom: hladnog rata. Rasutost u ocenama i procenama koje ga prate je, zaista, neverovatna: za jedne je reč o novom (drugom, još opasnijem) hladnom ratu, za druge o nastavku onog starog, koji, jednostavno, iako se u to, slavodobitno i trijumfalistički verovalo (Fukujamin „kraj istorije i svih ideologija“, s definitivnom pobedom zapadnog „liberalizma“), nije ugašen s rušenjem Berlinskog zida, do sve učestalijih, i sve dramatičnijih, upozorenja da smo se već sunovratili u Treći svetski rat, još ne (sasvim) frontalno, ali sasvim sigurno (i već) „na parče“…

Nema saglasja ni oko toga što je, kako se opet verovalo, bilo „zapečaćeno“ i predato istoriji kao pouzdana činjenica: šta je, zaista, značio raspad Sovjetskog Saveza i komunizma? Rađanje „integralne (s globalnim tendencijama) demokratije“ ili „katastrofalnu grešku“ i „vulkansku erupciju“ koja je, u početku, pogađala najbližu političku okolinu (članice istočnog bloka), a potom, posledično neminovno, iako ne i očekivano, na planetarni poredak stvari koji se pola veka slagao i definisao, politički, ideološki, vojno, ekonomski i identitetski. 

S rušenjem Berlinskog zida srušen je jedan svet koji je počivao na ravnoteži straha, a zamenio ga strah od neravnoteže, u kojem je jedna, i jedina preostala, (opasno) nepredvidiva supersila, SAD, iako haotično, ali snagom nesporne, koliko vojne, toliko i ekonomske moći, „diktirala tempo“, globalizacijom i (najčešće nasilnim) „izvozom demokratije“.

Zahuktali proces globalizacije počeo je, u međuvremenu, da se kruni, hladi i jenjava. U toku je obrnut proces, takođe zahuktalih dezintegracija, koji je ozbiljno uzdrmao i najveći, zaista istorijski poduhvat te vrste, onaj na evropskom tlu, Evropsku uniju, s „bekstvom“ u nacionalne identitete (primer „bregzita“ i „nacionalnog osvešćivanja“ u mađarskom, poljskom i, sve uočljivije, italijanskom slučaju) i stupanjem novih aktera, s naglašenim ambicijama i moćima na svetsku scenu, preporođene Rusije i nove (ne samo ekonomski) supersile Kine. I sve se to zbiva nauštrb doskora (pre)dominantne sile, Amerike, i u koliziji s njenim interesima.

MOĆNA, VIŠE NE I PREMOĆNA Amerika je, dakako, i dalje, u svakom pogledu i svim „parametrima“, moćna sila, ali više ne i premoćna. Njena (pre)moć se u minule dve decenije ozbiljno krunila (bezglavim) srljanjem u mnoge ratove, u koje je, od Avganistana do Iraka, preko Libije, ostala i danas „zaglibljena“, finansijske i druge krize. U grozničavom, sve dramatičnijem pokušaju da spasi što se još spasti može od nekadašnje neprikosnovene pozicije, i opsesivnog osećanja „izuzetnosti“ koje je duboko ušlo u američke „gene“, Vašington se sve otvorenije, i sve oštrije, sukobljava s interesima i naraslim ambicijama drugih sila. U ovom času najdirektnije s interesima i ambicijama (Putinove) Rusije, iako, potencijalno, još dramatičnije, s interesima i ambicijama Kine, koja sopstvenu poziciju supersile gradi promišljeno, strpljivo, naglašeno energično i odlučno.

Gotovo zakonomerni, neminovni rusko-američki, još uvek prevashodno verbalan i diplomatski, sukob, koji bi, po nekima, lako mogao da sklizne i u oružani, počeo je onog časa kada je, jedno vreme ponižena, Rusija počela da se uspravlja i da radikalno menja poredak koji joj je, posle raspada Sovjetskog Saveza, bio nametnut.

U tom otporu starom poretku, i uspostavljanju novog, dolazi do ozbiljnog varničenja: Amerika bi da se po svaku cenu vrati na (već izgubljenu) poziciju neprikosnovenog žreca i neupitne moći, što je, očigledno, neizvodljivo, i u tom grozničavom pokušaju suočava se s Rusijom kao, trenutno, najvećim izazovom. I čini, po uverenju i nekih njenih prijatelja i saveznika, (opet) kardinalne greške. Umesto partnerstva i koordinacije s Rusima, bez kojih se, očigledno, više ne može rešiti nijedan, potencijalno eksplozivan svetski problem, kao na primeru iranskog nuklearnog programa (i problema), Vašington, sve učestalije, poseže za konfrontacijama i provokacijama.

U toku je, naime, snažna kampanja na Zapadu, inicijalno uvek i po običaju pokretana iz vašingtonskog centra, demonizacije ruskog predsednika i (programirano) širenje (gotovo paničnog) straha u širem evropskom prostoru, s „epicentrom“ u baltičkim zemljama i Poljskoj, od navodne ruske agresije. Podstičući taj strah i osećaj nesigurnosti, NATO, po američkom „befelu“, razmešta tamo, što bliže ruskim granicama, vojnike i oružje, koje bi, i po proceni zapadnih vojnih eksperata, u slučaju stvarne ruske agresije, bilo bespomoćno i najpre uništeno. Snaga i smisao čitavog poduhvata je manje u „strategiji odvraćanja“, a više u – provokaciji. Tako je bar doživljavaju u Moskvi.

RUSKI GENOM I EVROPSKI PROJEKAT Profesor Sergej Karganov, savetnik u uredu predsednika Ruske Federacije za spoljnu politiku i jedan od ideologa „novog ruskog (spoljnopolitičkog) kursa“, u jednom intervjuu za „Špigl“ ustalasao je nemačku javnost direktnim iskazima koji su delovali alarmantno.

Karganov, naime, kaže neuvijeno i direktno, ono što, uostalom ponavlja i Putin: priče o tome da mi želimo da napadnemo baltičke zemlje jesu čist idiotizam. Zašto NATO tamo prebacuje oružje i vojnu tehniku? Zamislite šta će se s njima dogoditi u slučaju krize. Ako dođe do krize, upravo to oružje će biti uništeno. I potom sledi reska poruka jednog od najuticajnijih ljudi u Moskvi: Rusija više nikada neće ratovati na svojoj teritoriji. I još: ako se NATO odluči da napadne jednu nuklearnu silu, kakva je Rusija, biće kažnjen…

Ostanimo još malo kod Karganova, i njegovih nedvosmislenih poruka. Mi želimo, kaže, status velike svetske sile. Od tog statusa ne možemo odustati, on je postao u poslednjih tri stotine godina deo našeg genoma. Mi želimo da postanemo centar velike Evroazije, zona mira i saradnje. Karganov podseća da je bio jedan od inicijatora (ruskog) zaokreta ka istoku. Ubeđen je, međutim, da ne treba okretati leđa Evropi. Treba tražiti nove puteve da se u odnose Rusije s Evropom udahne novi život.

Ako bi evropski (integracioni) projekat propao, to ne bi donelo ništa dobro ni Rusiji, osim nekih usputnih, taktičkih koristi: da iskoristi neslaganje u evropskoj familiji, i ponekog od njenih članova prevuče na rusku stranu, što se, podseća, i sada događa. Opasnosti eventualnog kraha evropskog projekta su, međutim, veće od prividne koristi: Evropa bi mogla, na kraju, da postane daleko teži, i opasniji, partner nego što je sada. Moglo bi se (lako) desiti, upozorava Karganov, da se Rusija nađe između Bliskog istoka, na kome će se nastaviti nestabilnost, i Evrope u kojoj će ta nestabilnost bujati.

Njegov kolega Fjodor Lukjanov, predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku u predsedničkom uredu, nema, međutim, iluzija o sadašnjoj Evropi. Evropa, po njemu, uopšte ne postoji kao politički akter. Ona je i u jeku Hladnog rata bila u čvrstom savezu s Amerikom, ali su Francuska (primedba autora ovog teksta: posebno tokom mandata Šarla de Gola), Nemačka (posebno u vreme Vilija Branta) i Italija (period socijalističkih vlada i „evrokomunista“) nalazile načina da igraju posebnu ulogu. Nisu bile samostalni igrači, ali su imale manevarski prostor i bile (prilično) korisne u suzbijanju eskalacije.

Sada s Evropom nije tako. I nije problem, kaže Lukjanov, u tom što je Evropa u većoj meri postala proamerička. U pitanju je nešto još gore: Evropu je zahvatila unutrašnja slabost i ona sada „samo po inerciji pokušava da igra nekadašnju globalnu ulogu“. Evropa više ne postoji kao međunarodni faktor. Pojedinim (evropskim) zemljama (a među njima je Francuska) teško je da to prihvate. U strahu od sopstvene slabosti, pokušavaju da se zakače bar za neku međunarodnu temu. Ne mogu ništa samostalno da urade, priklanjaju se američkoj liniji, pokušavajući pri tom (u nekim slučajevima) da budu „veći katolici od pape“.

POVRATAK BRANTU Šta u sadašnjem rusko-američkom, hladnoratovskom plesu nad vulkanskim grotlom, u vremenu velike evropske krize, pa i sve dramatičnije krize same demokratije u sopstvenoj kući, čine i kako se ponašaju Nemci? Jedinstvenog, i jednoznačnog, odgovora na to pitanje nema. Pred pitanjem „kako s Rusima“, u gotovo drastičnom raskoraku su politika i mediji, s jedne strane, i, s druge strane, nemačka javnost. S protokom vremena, i približavanjem izbora za Bundestag, ta raselina je sve uočljivija i unutar vladajuće koalicije, pa čak i samom taboru konzervativaca, između dve „sestrinske“ stranke, Hrišćansko demokratske unije (CDU) i (bavarske) Hrišćansko socijalne unije (CSU).

Većina Nemaca, prema svim, pa i najnovijim istraživanjima, protivi se bilo kakvoj, pogotovu ratnoj, konfrontaciji s Rusijom. Pa su u tom sklopu i kontekstu protiv ne samo pooštravanja nego i daljeg opstanka sankcija Rusiji, poslednje od opcija koje su ostale na raspolaganju Zapadu, pošto su one dve potencijalne, i visoko rizične – direktan vojni sudar i uvođenje zone zabranjenih letova nad Sirijom – otpisane kao provociranje Trećeg svetskog rata, na čemu i dalje insistira kancelarka Angela Merkel.

„Mlađi“ partner u velikoj koaliciji, socijaldemokrate, počinju sve uočljivije da se distanciraju od kancelarkinog „tvrdog stava“ prema Moskvi i Putinu. Merkelova biva u tome sve usamljenija i u sopstvenom kabinetu: ni Horst Zehofer, lider Hrišćansko socijalne unije (CSU), nije spreman da je u tome sledi. Veća briga su joj, međutim, socijaldemokrate: njihovi lideri, šef partije (ministar privrede i vicekancelar) Zigmar Gabrijel i šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer očigledno su rešeni da u izbornoj kampanji (parlamentarni izbori su, inače, u septembru sledeće godine) na svoje zastave istaknu, opet, mirovnu politiku kakvu je, u svoje vreme, praktikovao, i u odnosu prema Moskvi, njihov veliki prethodnik i idol Vili Brant. Politika popuštanja i dijaloga, umesto konfrontacija i sankcija, postaće, po svemu sudeći, glavni njihov slogan i put do poverenja birača. Već su „probni“ skupovi sa spoljnopolitičkim temama, u čijem središtu su, neizostavno, Rusi, pokazali da bi „vraćanje Brantu“ moglo da se politički veoma isplati.              

[/restrict]