Nacionalistička retorika po Johanesu Hanu

Piše Dragan Mraović

Evropski komesar vrši predizborni pritisak na srpsko biračko telo, uzurpira slobodnu volju građana Srbije i meša se u unutrašnje poslove suverene države

Evropski komesar za susedstvo i politiku proširenja Johanes Han nedavno je izrazio „zabrinutost zbog mogućnosti rasta nacionalističke retorike pred predsedničke izbore u Srbiji“ i dodao „da prema onome što sam već čuo o tome ko će na njima učestvovati, postoji rizik od jačanja nacionalista…“. Ovakvom izjavom gospodin Han vrši predizborni pritisak na srpsko biračko telo, uzurpira slobodnu volju građana Srbije i meša se u unutrašnje poslove suverene države, što je inače šovinistička logika određenih međunarodnih krugova koji već dve decenije kažnjavaju i ponižavaju isključivo Srbiju, samo zato što se usudila da se suprotstavi neokolonijalizmu, neoliberalnoj političkoj korektnosti i mešanju u unutrašnju politiku suverenih zemalja. Uz to, njegova definicija nacionalizma je etimološki pogrešna, jer pojam nacionalizam vuče koren od francuske reči nationale – nacionalni, narodni, državni, pa nacionalizam (fr. nationalisme) znači narodnjaštvo, ljubav prema svome narodu, rodoljublje. Dakle, za šta on unapred optužuje Srbe? Za rodoljublje?!

[restrict]

SOROŠEVSKA RETORIKA Nacionalizam nema negativnu odrednicu ni u jednom zapadnom jeziku, nacionalisti su rodoljubi, pa zato Amerikanci neprestano ističu da su im najvažniji američki nacionalni interesi. Ili je američki nacionalizam pozitivan, a srpski negativan, prema gospodinu Hanu? Šta on, u stvari, pokušava da podmetne Srbima svojom soroševskom floskulom o nacionalističkoj retorici sa kurseva za Evropejce u Budimpešti? Možda šovinizam? Možda se samo služi „politički korektnim“ rečnikom neoliberalne pošasti o čemu novi predsednik SAD Donald Tramp kaže: „Mi imamo samo iluziju demokratije, a zapravo smo pod kontrolom nekolicine nosilaca specijalnih globalnih interesa koji nameštaju sistem, a naš sistem je namešten… Korporativni mediji u našoj zemlji se više ne bave novinarstvom, oni zastupaju političke privilegovane interese koji nisu različiti od interesa bilo kojeg lobiste ili finansijske institucije… onaj ko uzdrma njihovu kontrolu smatra se šovinistom, rasistom, ksenofobom…“

Han je primenio baš ovu soroševsku retoriku, kojom se meša u unutrašnje poslove Srbije radi političkog pritiska na izbornu volju građana, zarad interesa „specijalnih globalnih interesa“ i, naravno, sopstvenih. Naročito, pošto je „čuo ko će učestvovati na srpskim izborima za predsednika“, on se boji rizika da pobedi neki srpski nacionalista, a ne neki briselski kandidat. Na taj način Han svodi Srbe na parije i podstiče „korporativne medije“ da stvaraju negativnu sliku o Srbiji.

Analitičar Dragomir Anđelković s pravom je primetio da „nije baš jasno da li je Han mislio na Šešelja ili generalno na rast evroskepticizma (što Hanu smeta, jer je evroskepticizam pretnja njegovoj fotelji – prim. D. M.) i nacionalnih ideja u Srbiji. Ali on ima iste takve slučajeve u EU. Pogledajte na Austriju, gde će verovatno desnica pobediti na predsedničkim izborima, imamo i Francusku gde Nacionalni front nikada nije bio jači. Mislim da u velikoj meri nacionalistička retorika u Srbiji zavisi od odnosa EU. Verovatno bi u Nemačkoj bila izrazita nacionalistička retorika kada bi njoj neko probao da otme Bavarsku, ili kada bi neko u Francuskoj otvorio pitanje Alzasa“.

Moglo bi se dodati da se Han boji pobede nekog nacionalno orijentisanog kandidata koji će braniti nacionalni interes Srbije, a da pokušava da nametne nekog evrounijatski orijentisanog kandidata koji bi branio „globalnu strukturu moći koja je odgovorna za ekonomske odluke koje su opljačkale radničku klasu, ogolile državu od bogatstva, i prebacile taj novac u džepove nekoliko velikih korporacija i političkih tela…“, da parafraziramo novog predsednika SAD Trampa. Hanova zabrinutost Šešeljevom kandidaturom nije ništa prema njegovom strahu kakav bi bio da čuje da bi na sledećim predsedničkim izborima u Srbiji mogao da se kandiduje Vojislav Koštunica, jer bi on sigurno pobedio svakog Hanovog miljenika i branio srpske nacionalne interese, a ne briselokratsku demagogiju.

 

DIJANA PAVLOVIĆ Međutim, dok Han unapred optužuje Srbe za „nacionalizam“, što je njegov eufemizam za šoviniste, rasiste i ksenofobe, ni on, a ni bilo ko iz Brisela se ne obrušava na eklatantne slučajeve rasizma unutar EU tamnice naroda. Zaista nije shvatljivo da niko iz Unije nije skrenuo pažnju na rastući italijanski rasizam i šovinizam, već samo na srpski „nacionalizam“. Možda i zato što vladajući italijanski establišment nema nameru da „uzdrma Hanovu kontrolu nad Italijom“, da parafraziramo opet Trampa, kao što bi srpski „nacionalisti“ „uzdrmali tu kontrolu nad Srbijom“.

U takvoj Hanovoj EU je Dijana Pavlović doživela rasnu diskriminaciju samo zato što je ona etnički Rom poreklom iz Srbije, rodom iz Vrnjačke Banje, kći Naroda vetra, naroda koji opstaje uprkos svojoj nesrećnoj istoriji zahvaljujući svojim nesumnjivim sposobnostima za preživljavanje. Ona je i italijanski državljanin, udata za Italijana koji je fizički napadnut 4. novembra pred svojom kućom u Milanu, oštećena mu je bubna opna, bila je potrebna i hirurška intervencija, uz povike: „Tvoja žena je Ciganka!“ To se desilo, kako je i sama rekla u jednoj prilici, i tokom bombardovanja Srbije, „možda zato što sam bila Srpkinja u Italiji, baš u vreme kada je Srbija optuživana za međunarodne zločine…“ Baš tako je rekla: „Srpkinja.“

Dijana Pavlović je srpska „Ciganka“. Srpska Romkinja. Potpisniku teksta je uvek bilo plemenitije i lepše zvati ove naše sunarodnike Ciganima nego Romima. Poetskije je, ali neka im bude kako oni žele da se zovu. Poštujemo njihovu volju. Dakle, ova srpska Romkinja je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Glumica je, ali se uspešno bavi i mnogim drugim umetničkim aktivnostima u Milanu, gde živi. Piše, prevodi, organizuje razne manifestacije i aktivno se zalaže za prava Roma. Govori, pored srpskog, svog maternjeg jezika, i engleski i italijanski. Ali neko u EU ima predrasude prema određenim etnosima. Kao i gospodin Han prema srpskom „nacionalističkom“ etnosu.

Nije samo Dijana ugrožena u evrounijatskom raju. Porodica sa detetom od sedam godina, koja stanuje na periferiji Milana, boji se da ode u kupovinu ili izvede psa u šetnju ispred zgrade, jer je klasifikovana kao „ciganska porodica“. Slučaj je prijavljen policiji.

Zanimljivo, niko u Italiji nije primetio da je Rom poznati glumac Kabir Bedi, čuven po ulozi Sandokana, a ta se serija vrtela godinama na apeninskim televizijama. Ili indijskog porekla. Svejedno, on i Dijana Pavlović imaju isti koren. Pa zašto njega ne napadaju italijanski Evropejci da je Ciganin? Možda zato što nije Srbin, a Dijana je rekla da je Srpkinja. Dijana i Kabir su lepi i pametni, vrsni u svojim profesijama, ona i fakultetski obrazovana, samo što Kabira niko još nije napao samo zato što je „Ciganin“.

 

EVROPSKI RASIZAM Zna li Han kolika je uloga njega i njemu sličnih u ovim rasističkim ispadima, jer već dve decenije raspiruju mržnju prema Srbima na Zapadu. Da li nam u tom cilju lepi etiketu „nacionalista“? Šta to nama spočitava gospodin Han? Nama Srbima kojima su 1999. godine, kada su nas bombardovale Hanove briselske evrokrate, iako čak ni srpskim nacionalistima nikada ne bi palo na pamet da bombarduju Hana, Romi Srbije pružili ruku parolom „Srbi, niste sami, mi Romi smo sa vama“. Nije valjda da su to uradili zato što smatraju da su Srbi „nacionalisti“, odnosno u prevodu sa Hanovog „politički korektnog govora“ – šovinisti?

Ovakvo ponašanje prema Romima u Italiji mnogi su pokušali da pripišu uticaju partije „Liga za sever“, ali to nije sasvim tačno, jer toga ima i na jugu Italije. Recimo, u Bariju je zatraženo da dva mladića ne dolaze više da igraju rekreativni fudbal, jer su Romi. I to su tražili „rekreativci“ među kojima su skoro svi igrači bili profesori univerziteta, lekari…

Džo Formađo, gradonačelnik mesta Albetone, rekao je u jednoj radio-emisiji da „crnčuge i Cigani imaju niži stepen inteligencije“. Zato im je zabranio da dolaze u njegovo mesto i napisao je na tabli, na ulazu u svoj gradić, da takvi u najboljem slučaju moraju samo brzo da prođu kroz njegov ranč, da „nećemo oklevati da pucamo“, jer „mi ovde imamo strelište, najviše dozvola za nošenje oružja u celoj regiji Veneto, i nećemo da iko dolazi da nam smeta, takvi kod nas rizikuju život!“

 

DVOSTRUKI STANDARDI Ne znamo kako ovo klasifikuje gospodin Han u svojoj EU, ali nije se oglasio ne samo on već niko iz Brisela da bi izrazio zabrinutost zbog italijanskog „nacionalizma“. I niko od evrokrata nije rekao ništa na račun ove, ne „nacionalističke“ već rasističke retorike italijanskog gradonačelnika. Naravno, ovo su ekstremni javni slučajevi u Italiji. Nisu Italijani šovinisti, niti rasisti par ekselans. Ali mogli bi biti „nacionalisti“ po Hanovoj definiciji, jer uvek se čuje u javnosti pridev „italijanski“. I gde treba i gde ne treba. Italijanski proizvod, italijansko more, italijanska zastava, italijanski grad, italijanska muzika, italijanski špageti… A zašto je to isto loše kod Srba? Zašto pesma „Sono un italiano“ nije nacionalistička, a „Ja sam ja, Jeremija“ – jeste? Ili istu pojavu gospodin Han različito vrednuje, pa kada su u pitanju njegovi to je evropejsko, a kada je reč o Srbima onda je to nacionalističko. Otkuda mu ideja da deli srpske političke lidere na nacionaliste i ostale? Da on bira Srbima predsednika? Nije li to njegovo ponašanje najcrnji politički šovinizam, neoliberalni kolonijalizam i agresivno mešanje u unutrašnje poslove suverene Srbije? Šta je poruka? Verovatno: ako vi Srbi izaberete onoga ko će da radi za vas, a ne onoga ko bi radio za nas, onda ste „nacionalisti“. Ako bude tako – slede kazne, nećemo vam otvoriti bezglavlja… Naravno, Han ne shvata, u svojoj crno-beloj neoliberalnoj logici, da baš takvo ponašanje izaziva kod Srba suprotni efekat – inat. Ali to nije reč koju je lako prevesti na zapadne jezike.

DE GOLOVA PO(R)UKA

Nemušti su bili komentari naših političara na ovakve ispade ne samo evropskog političkog komesara već bilo kog zvaničnika EU ili SAD. Njegov istup, uvredljiv za srpski narod, samo je najsvežiji. Niko od naših političara ne vodi računa o dostojanstvu srpskog naroda i ne parira ovakvim klevetama unijatskog zvaničnika. Zato je poučan za naše današnje „glavare“ događaj koji se desio pre nego su se oni većma i rodili. Naime, negdašnji jugoslovenski ambasador u Parizu Marko Ristić, ne samo diplomata već i pisac značajan za srpski književni nadrealizam, otišao je kod De Gola da pokuša da ućutka nekog ondašnjeg jugoslovenskog političkog emigranta, profesora filozofije, koji je žestoko pisao protiv Broza, i rekao je da je taj čovek pobegao iz zemlje zbog kriminalnih dela (što nije bilo tačno), a dobio je politički azil i državljanstvo Francuske. De Gol mu je odgovorio: „Gospodine Ristiću, neka vam ovo bude poslednji put da ste pred francuskim predsednikom govorili loše o nekom francuskom državljaninu, makar on bio i lopov!“

Kada će neki naš predsednik bilo čega to isto uraditi kada neki Han govori loše o Srbima u Srbiji? I da li će srpska ambasada u Rimu uložiti protest italijanskoj vladi zbog nacionalnog i rasističkog vređanja Dijane Pavlović, jer je ona i srpska državljanka? I da li će srpska vlada izraziti zabrinutost zbog šovinističke retorike u EU koja narasta pred njen raspad, a ogleda se u uvredama upućenim Dijani Pavlović ovih dana, baš dok nama Han spočitava nacionalizam?

Čega se to boji Han da će mu se desiti u Srbiji, dok ćuti o onome što će mu se desiti u Francuskoj? Zar ne zna onu biblijsku, „a zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u svome oku ne osjećaš“ (Mt 7,3)?          

[/restrict]