Kako Tramp, zašto Tramp?

Piše Miloš Milojević

Glas za Trampa bio je politički protest protiv establišmenta koji je ljude ostavio na cedilu i koji ne nudi rešenja za njihove nedaće

Tramp nema veze s Hitlerom, izjavio je nedavno Nil Ferguson, ugledni britanski istoričar i Kisindžerov biograf, u zajedničkom intervjuu s nekadašnjim ministrom finansija Grčke Janusom Varufakisom. Teško da će ova izjava delovati umirujuće na brojne demonstrante koji su se okupljali u mnogim američkim gradovima da protestuju protiv novoizabranog predsednika, nagoveštavajući novi društveni pokret – Not My President.

Nezavisno od, najverovatnije jalovih protesta, pobeda Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima mnoge je ostavila u čudu. Zaista je toliko toga ukazivalo da su Trampove šanse za pobedu manje od šansi glavnog protivkandidata Hilari Klinton. I dok američka zlatna mladež spaljuje pinjate sa likom zlatokosog predsednika, brojevi glasova, raspored u elektorskom koledžu i mnogo toga drugog izazivaju zabunu.

[restrict]

ZBUNJENI EKSPERTI Prvo brojevi. Oni su zbunili eksperte, posebno one s prognozerskim sklonostima. Malo ko je među njima očekivao Trampovu pobedu, a oni koji su je u medijima najavljivali, koristili su se uglavnom neortodoksnim prognozama u koje stručnjaci nemaju mnogo poverenja. Kredibilitet stručnjaka u industriji istraživanja javnog mnjenja – prilično razvijenoj u Sjedinjenim Državama – biće možda teško pogođen nakon ovih izbora. Kako je rezignirano zabeležio Timoti Igan, novinar Njujork tajmsa: „Niko od nas iz američke porodice ne treba više da veruje bilo kome iz industrije istraživanja javnog mnjenja, uključujući i one iz mojih novina.“ Igan veli da čitanje horoskopa daje veće šanse za uspešno sagledavanje budućih zbivanja.

Situacija, ipak, nije tako jednostavna i važno je napraviti razliku između istraživanja, projekcije i medijskog mehura koji se oko te projekcije razvija. Medijska pristrasnost prema demokratskom kandidatu bila je očigledna, pa su urednici takvih medija pokazali veliku sklonost da svaki nagoveštaj povoljnog razvoja situacije za Hilari Klinton uveličaju do granica dobrog ukusa.

Kada se istraživanja bolje pogledaju, vidi se da ona nisu mnogo omanula, barem ne na nacionalnom nivou. Po ukupnom broju glasova – gde je Hilari Klinton ostvarila bolji rezultat – najveći deo istraživanja pogrešio je za oko dva procentna poena, što je preciznije nego za izbore iz 2012. godine kada je Obama ostvario za tri procentna poena bolji rezultat nego što su mu predvideli istraživači javnog mnjenja. Tako da se možda i nije grešilo mnogo, samo su greške bile loše raspoređene. Naime, Amerikanci na izborima određuju sastav elektorskog koledža po državama, pa greške od nekoliko procenata u nekoliko ključnih država mogu da imaju velikog uticaja na krajnji rezultat istraživanja – i posledično na njegovu kredibilnost.

I dok su istraživači javnog mnjenja uglavnom bili uspešni kod procena opredeljenja raznih demografskih grupa, veliku grešku su napravili procenjujući kako će glasati beli pripadnici radničke klase. Tramp je u ovoj, za ishod izbora ključnoj demografskoj grupi, prošao daleko bolje nego što su govorila i po njega najoptimističnija predviđanja.

 

TRKA NEGATIVACA Ipak, daleko snažnije iznenađenje od slabih prognoza izazvali su sami rezultati izbora. Teško je ovde proceniti da li je pre reč o porazu Hilari Klinton ili o pobedi Donalda Trampa – oba kandidata smatrana su za najneomiljenije. Komentatori iz redova demokrata ukazuju da je serija strateških grešaka u kampanji Hilari Klinton odredila izborni rezultat. Naime, prema pojedinim navodima ona nije uspela da motiviše demokratsku bazu da izađe na izbore – prema do sada prebrojanim glasovima ona ima nešto preko 61 milion glasova, što je daleko manje od Obaminih 65,9 miliona na izborima iz 2012. godine. Prema rečima profesorke političkih nauka sa Univerziteta u južnoj Floridi Suzan Makmanus, ovo su bili izbori za stranačke baze, s tim što je jedna strana daleko uspešnije uspela da animira svoju bazu od druge.

Jedna od grešaka u kampanji Hilari Klinton bila je isuviše velika pažnja posvećena protivkandidatu Donaldu Trampu, pa pozitivni program gotovo nije ni došao do izražaja. Dejvid Ekselrod, nekadašnji glavni strateg u Obaminoj predsedničkoj kampanji, naveo je da izostanak entuzijazma za podršku Hilari Klinton među demokratskim glasačima nije mogao biti prevaziđen kampanjom koja se u tolikoj meri koncentrisala na Trampa. Iako su pojedini birači snažno reagovali na neke od najneopreznijih Trampovih izjava, to često nije bilo dovoljno da ih motiviše da glasaju za protivkandidata. Efekte tih izjava delimično je potiskivao skandal s mejlovima Hilari Klinton sa kojim, čak i prema navodima prodemokratskih analitičara, ona nije uspešno izašla na kraj.

Džef Viver, menadžer kampanje Bernija Sandersa u izborima za demokratskog kandidata, ukazao je kako su se opšti izbori pretvorili u trku negativaca. Viver smatra da Klintonova u kampanji nije na adekvatan način predstavila političke mere koje predlaže, ističući kao primer da predlozi o olakšavanju situacije sa studentskim kreditima nisu bili dovoljno zastupljeni u televizijskim programima gde bi ih videli mnogi pripadnici radničke klase kojima bi ovakvi potezi bili prijemčivi.

Pored pogrešno postavljene kampanje, kao jedan od razloga izbornog poraza Klintonove navodi se i slab raspored resursa kampanje. „Zašto idemo u Arizonu? Kome je dođavola potrebna Arizona?“, upitao se senator i pristalica Hilari Klinton Lu Dalesandro i vrlo efektno izložio ovaj problem. Veliki resursi potrošeni su na države koje nisu bile previše značajne za krajnji ishod, dok su ključna (dosadašnja) demokratska uporišta oko Velikih jezera bila potpuno zanemarena. Države Viskonsin, Mičigen i Pensilvanija odredile su ishod izbora, a demokratska kandidatkinja je tu ozbiljno podbacila. U državama bele radničke klase očigledno joj je bila potrebna efektnija poruka, kakvu je vrlo vešto plasirao Donald Tramp; prema oceni demokratske senatorke Elizabet Voren, milioni ljudi nisu glasali za Trampa zbog njegovih neodmerenih izjava već uprkos njima, nadajući se da on može doneti neku promenu.

ELEKTORSKI KOLEDŽ Kada se komentariše ukupan broj glasova predsedničkih kandidata, važno je napomenuti da još nekoliko miliona glasova i dalje nije prebrojano. Mnogi su iz država poput Kalifornije, Njujorka i Vašingtona. Kako navodi Dejvid Vaserman, urednik Kuk politikal riporta, ovih glasova još uvek ima oko 7 miliona i, s obzirom na to da je reč o državama gde Hilari Klinton dobro stoji, očekuje se da će ishod biti otprilike 2:1 u njenu korist. Ako se ovo desi, ona lako može da dobije negde oko 65-66 miliona glasova, što odgovara rezultatima Baraka Obame iz 2012. godine.

Ovo pak neće ni najmanje uticati na raspored snaga u elektorskom koledžu – Tramp je sledeći predsednik SAD – ali obara hipotezu kako Hilari Klinton nije bila uspešna u mobilisanju demokratske baze i da nije bilo znatnijeg prelaska iz jednog u drugi stranački tabor.

 

ENIGMA SREDNJEG ZAPADA Trendovi koji su doveli da države na severu Srednjeg zapada, poput Viskonsina, Mičigena, a delimično i Pensilvanije, pređu na stranu republikanaca, prema tumačenjima pojedinih komentatora, daleko su dublji i dalekosežniji od slabih taktičkih poteza tokom jedne predsedničke kampanje. Beli radnici iz ovih država bili su važna karika demokratske izborne strategije, a 2016. ovu kariku je s lakoćom prekinuo Donald Tramp.

Piter Ajsler, koji je za Rojters komentarisao ovu situaciju, smatra da Klintonova jednostavno nije bila dovoljno ubedljiva ovoj populaciji. Prema njegovim rečima, Tramp je u nekim od pomenutih država dobio manje glasova od Mita Romnija na izborima 2012. godine. Njegove poruke, zasnovane na populističkoj ekonomiji i Amerika na prvom mestu izolacionizmu, nisu izazvale toliko snažan entuzijazam koliko je neubedljiva kampanja Hilari Klinton otuđila njene potencijalne glasače.

Najzanimljivije pitanje američkih predsedničkih izbora 2016. godine verovatno je šta se desilo sa ovim državama, kako su se naprasno od demokratskih uporišta pretvorile u presudne glasove za Donalda Trampa? Objašnjenja se uglavnom mogu svrstati u dve grupe – jedna kulturnosocijalna i druga socioekonomska. Zagovornici prvih kažu kako je rasistička, ksenofobična i mizogina Amerika našla svog glasnogovornika u samouverenom biznismenu sa Menhetna. Tramp je ventil frustracija jedne Amerike koja je dugo u defanzivi i koja je iskoristila priliku da zada ozbiljan udarac liberalnom establišmentu. Ovo objašnjenje, pored toga što sa teškoćom izdržava empirijsku proveru, ima još jednu neugodnu osobinu – reč je o ljudima koji su po svoj prilici još 2012. glasali za demokrate i njihovog predsedničkog kandidata!

Drugo, ekonomsko objašnjenje nešto je nijansiranije i prihvatljivije u intelektualnoj klimi gde je sve i svašta zgodno objašnjavati ekonomskim činiocima. Zakari Ernst, inženjer sa doktoratom iz filozofije koji se bavi analizom podataka, vešto je izložio ovaj narativ: svetska ekonomija se menja, pa slabo obrazovani, osiromašeni Amerikanci sa sve više poteškoća dolaze do prilika za ekonomsko samoostvarenje. I dok je republikanski establišment, kao objašnjenje za ovakve prilike, uglavnom nudio unutrašnju opasnost – sve veću vladu, kulturne ratove, liberalni establišment – Tramp je napravio obrt i ostrvio se na navodne spoljašnje pretnje (Kineze, Meksikance, muslimane, migrante). Ernst smatra da je glas ovih ljudi politički protest protiv establišmenta koji ih je ostavio na cedilu i koji ne nudi rešenja za njihove nedaće.

Problem sa ovom hipotezom je što nije u saglasju sa dostupnim činjenicama. Iako je teško prikupiti podatke ove vrste, neka istraživanja ukazuju da Trampovi glasači uopšte ne stoje tako loše. Istraživanje portala Five Thirty Eight, koji se bavi analizom statističkih podataka, iz maja 2016, ukazuje da je prosek prihoda domaćinstava Trampovih pristalica negde oko 72.000 dolara, što je slabije od onih koji su na republikanskim unutarstranačkim izborima podržali Džona Kejsika i Marka Rubija, ali su daleko bolji od nacionalnog proseka (56.000 dolara) ili pristalica Hilari Klinton ili Bernija Sandersa (61.000).

DŽEKSONOVSKA AMERIKA Volter Rasel Mid, politikolog sa Hadson instituta u Vašingtonu, pokušao je u Volstrit džornalu da ukaže na istorijske korene Trampovog uspeha. Prema njegovom mišljenju, iako je Trampov uspeh iznenađenje, koreni ovakvog izbora američkih glasača mogu se naći u politici Endrua Džeksona iz dvadesetih godina 19. veka. Džekson je pobedio na predsedničkim izborima 1828. Džona Kvinsija Adamsa zagovarajući specifičnu granu populizma. Džeksonovski populizam karakteriše snažan nacionalizam, egalitarizam i individualizam. Mnogo šta se od ovih elemenata može prepoznati u političkom delovanju Donalda Trampa.

Kako Mid navodi, džeksonovska Amerika ne uklapa se dobro ni sa liberalnim ni sa konzervativnim političkim mejnstrimom. Otuda Trampov sukob sa establišmentom republikanske partije koji će nesumnjivo obeležiti i značajan deo njegovog predsedničkog mandata. Još je početkom 20. veka najavljivano iščezavanje ovakve Amerike. Vudro Vilson i Valter Lipman nadali su se da će urbanizacija i imigracija u tolikoj meri preobraziti američku kulturu da će ona biti prijemčivija za „tehnokratske intelektualce smeštene u moćnoj federalnoj birokratiji“.

Impulsi čiji se istorijski koreni mogu pratiti do Endrua Džeksona razjašnjavaju da je snažno nezadovoljstvo i bes Trampovih birača moguće objasniti i drugim faktorima, osim ekonomskim nedaćama. Pošto, čak ni u okvirima bogatih Sjedinjenih Država, Trampovi birači nisu pri dnu ekonomske lestvice, neko ko posmatra američke izbore sa periferije kapitalističkog svetskog sistema može da postavi pitanje – pa, čime su sve ti ljudi nezadovoljni?

Besni su jer veruju da je ugrožen njihov način života. To je deo odgovora koji objašnjava džeksonovsku Ameriku. Američki konzervativci, smatraju oni, izgubili su niz bitaka u kulturnom ratu prethodnih decenija. Hrišćanska, bela i konzervativna Amerika okružena je medijskom kulturom koja joj ni najmanje ne odgovara i koju ne prepoznaje kao svoju.

 

OBNOVA SNA Drugo deo, opšteamerički, jeste da u svetu globalne ekonomije mnogi Amerikanci nisu zadovoljni svojim ekonomskim perspektivama. Čak i ako njihovi prihodi nisu niski, oni ne mogu da dosegnu „američki san“ prethodnih generacija, a sasvim izvesno mogu da očekuju da će živeti gore od svojih roditelja. Tu na scenu stupa Tramp, proizvod specifičnog istorijskog trenutka, čovek koji je obećao obnovu „američkog sna“.

Tramp je karijeru biznismena zamenio karijerom političara. Kao biznismen znao je da kaže da prodaje snove – ono čemu ljudi teže, čemu se nadaju i šta priželjkuju. Možda je tajna Trampovog uspeha to što je na političko polje preneo svoju poslovnu taktiku. Vizija američkog sna koju je ponudio, Amerike koju će ponovo učiniti velikom, privukla je široke slojeve za koje oprezni establišment jednostavno nije imao pravu stvar. Teško je naslutiti kako će se ovi impulsi pretočiti u koherentnu političku viziju. Još je teže razumeti koja će konkretna politička rešenja biti njihov rezultat. Sigurno je pak da je konzervativna Amerika dobila šansu, i da će američka politika biti mnogo zanimljivija nego tokom proteklih četvrt veka.      

[/restrict]