Gola i bosa NATO vojska

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović Mekina

Slovenačka vojska ne pati samo zbog nedostatka municije. Situacija je mnogo gora

Vojska čiji pripadnici dobijaju pakete pomoći u hrani i odeći, što od italijanskog Karitasa (humanitarna organizacija katoličke crkve) što od domaćeg Crvenog krsta; profesionalni vojnici koji od plate ne mogu da prehrane svoje porodice; trupe koje su prisiljene da od svoje mizerne zarade, nešto veće od socijalne pomoći, same sebi kupuju najvažnije delove uniforme, pre svega obuću, inače su mokri od glave do pete čim padne i najmanja kiša (radi se o državi čiji glavni grad godišnje ima tek šezdesetak sunčanih dan); vojska čija su skladišta namenjena vojnoj opremi – prazna: ne samo da nema municije, nema ni rezervnog veša, odeće ni obuće; ukratko – ni običan vojnik, a ni njegov starešina, nema šta da „zaduži“ umesto onoga što je toliko iznošeno da je za otpis; uz sve to, tu je i parlament u kome se poslanici iz redova opozicije i vlasti, umesto da brinu o važnijim državnim i međunarodnim pitanjima, svađaju jesu li ili nisu bedni socijalni i materijalni uslovi domaće vojske, i zašto je vojnicima moral u čabru; i, na kraju, ne treba zaboraviti ni na javnost, zaplašenu i ogorčenu posle niza medijskih izveštaja, u kojima je raskrinkano da je vojsci, stubu odbrane rodne grude, ugrožen moral, ali i zdravlje, jer su im vojničke cokule propale, košulje izdrcane, pantalone pohabane… Vojnici zbog opisanog stanja napuštaju loše plaćen posao i beže iz kasarni.

Nisu u pitanju oružane formacije neke siromašne zemlje daleko od evropskog kontinenta, sve gore navedeno jeste slika jedne NATO vojske. Konkretno: Slovenačke vojske (SV).

[restrict]

VOJAKINJA URŠKA Slovenija je ušla u NATO u martu 2004. godine. Kako su se stvari potom odvijale najbolje opisuje vojakinja (slovenački izraz za ženu vojnika), koja, kameri okrenuta leđima, priča svoju tužnu životnu priču za slovenačku državnu televiziju, što je RTV SLO emitovala u udarnom terminu, odmah posle večernjeg Dnevnika. Uniformu je obukla, kaže vojakinja Urška, pre desetak godina; tada ju je preplavio ponos, njenu porodicu još više. A sada iz vojske izlazi ponižena, oseća se osramoćeno, jer SV je od nje načinila socijalni slučaj… Iako su slovenački mediji proteklih sedmica (a povodom „pretnje u vidu nadirućih bliskoistočnih izbeglica“) bombardovali publiku vestima o alarmantnom nedostatku municije za belgijske puške kojima su posle ulaska države u NATO odmenjeni kalašnjikovi nekadašnje JNA, sada su na videlo izbili mnogo veći problemi. Šta vrede puške, ako nema ko da ih stavi na rame; šta vrede i meci, ako nema ko da puca.

Ono o čemu se proteklih meseci šuškalo po kuloarima, konačno je stiglo i u slovenačku skupštinu, kao tema broj 1. Poslanici su urgentno sazvali nadležno telo slovenačkog parlamenta (odbor za odbranu) s jednom jedinom tačkom dnevnog reda: socijalno-ekonomski status vojnika. Razvila se burna rasprava, jer je situaciju više nego slikovito opisao pozvani predsednik sindikata vojnika Gvido Novak, sve kako bi parlamentarcima približio ljutu muku svojih sapatnika iz SV. Novak nije štedeo reči kritike, iako su sednici po službenoj dužnosti prisustvovali i prozvani predstavnici vlade na čelu s ministarkom odbrane i zamenikom načelnika generalštaba SV. Ni predsedavajući (predsednik odbora za odbranu) nije se libio da raspali po vladi premijera Mira Cerara: „Sve je prevršilo meru kada sam iz medija saznao da najmanje 100 pripadnica i pripadnika Slovenačke vojske, da bi preživelo, mora da moli za socijalnu i drugu pomoć, i to ne samo slovenački nego i italijanski Karitas! Samo tako mogu da prehrane svoje porodice i sebe, što je sramota… Zato je kucnuo krajnji čas da progovorimo o ovoj temi ne bi li smo osigurali da uskoro više nećemo imati vojnike i vojakinje – od kojih očekujemo da brane slovenačke granice pred muslimanskim migrantima! – koji životare zahvaljujući socijalnoj pomoći italijanskog Karitasa.“

 

SINDIKALNO SVEDOČENJE I vojni sindikalac Novak je u ime svoje baze opleo po okupljenim predstavnicima vlasti, podsetivši da vojnici nemaju (poput drugih zaposlenih u javnoj sferi, a pre svega policajaca) mogućnost štrajka. „Mi, vojnici, ne smemo da štrajkujemo, i jedino možemo da izađemo u javnost jer smo već sasvim očajni“, apelovao je predstavnik vojnika na prisutnu vlast, pošto „ste vi oni koji imate moć da utičete na promene; zaposleni (u SV) se zbog zabrane štrajka svakodnevno obraćaju nama, jer bukvalno ne mogu da sastave kraj s krajem… Više stotina pripadnika prima socijalnu pomoć, odnosno pakete (hrane i odeće). To nije dostojno jedne države (…) to nisu anomalije, to su živi ljudi… Zamolili smo načelnika generalštaba da odobri da četiri pripadnika SV dođu u parlament kako bi iz prve ruke ispovedali u kakvom su dertu, i oni i njihove porodice, ali načelnik generalštaba im to nije dozvolio“. Novak je dodao da su usledile čak i pretnje „disciplinskim merama“ direktno iz vojnog vrha, sve kako bi se debata o kalvariji vojnika sakrila od očiju javnosti. Zato se okuražio da sam javno iznese da je, pored (pre)niskih plata, neuralgična tačka SV i oprema, tačnije bušne čizme i uniforme u dronjcima: „Svakodnevno nam se obraćaju vojnici koji su zadužili čizme čiji se đon ubrzo raspao, bukvalno. Kada padne kiša – imaju mokre noge, odu u skladište, žele da zamene cokule, ali tamo ne dobiju ništa, jer nema novih čizama. I šta da rade? Odu u radnju i od one minimalne plate svojoj porodici otrgnu od usta još 100-200 evra da sebi kupe čizme kako se ne bi razboleli kad su na poslu. I zato bi trebalo obratiti pažnju i na to, jer za vojnika je uniforma – zaštitna oprema… Umesto toga, stalno slušamo kako za vojsku treba kupiti tehniku. A na ljude se uvek zaboravi!“

Ministarka odbrane, koja nosi isto prezime kao junaci Ćosićevih „Korena“, ali poslovenčeno, sa takozvanim „tvrdim č umesto mekog ć“ (dakle – Katič), priznala je da je stanje u vojsci loše, ali se žustro usprotivila tvrdnji da su vojnici samo za njenog dvogodišnjeg mandata kupovali sami sve od čizama do ruksaka, uz napomenu da joj je načelnik generalštaba garantovao da to nije istina. Na šta joj je predstavnik sindikata uzvratio da će joj vojnici dostaviti račune o obavljenim kupovinama po „civilnim“ dućanima vojne opreme.

 

BRISELSKI DIKTAT Sve to je posledica ne samo diktata Brisela (da države članice EU moraju da zategnu kaiš u cilju štednje, kako bi se sanirale posledice ekonomske krize, ali i krize evra) već prevashodno NATO zahteva za što veća ulaganja u kupovinu vojne opreme, tačnije tehnike svake vrste, radi „modernizacije slovenačke vojske“. A to je podrazumevalo kupovinu preskupe vojne opreme favorizovanih proizvođača sa Zapada, počev od finskih oklopnih vozila „patrija“ do belgijskih pušaka o kojima je „Pečat“ već pisao… Gotovo sve slovenačke vlade su šakom i kapom plaćale kupovinu novog naoružanja pod paskom NATO generala, uz prateće afere zbog provizija i skandala usled korupcije. Cenu takve politike je platio „ljudski faktor“ SV, koji je u aranžmanu NATO-a, na ratištima širom sveta, opremljen haj-tek puškama, a kod kuće ostao go i bos.

 

Selotejp i PVC folija

„Stanje je haotično – materijal za uniforme je nekvalitetan, nije ništa bolje ni sa čizmama, koje pucaju“, tim rečima je Sindikat ministarstva odbrane (SMO) upozorio matično ministarstvo na stanje u vojsci. Izvršni sekretar SMO je ispričao i anegdotu – nad slovenačkim kolegom se nedavno, na jednoj od NATO vežbi, sažalio američki vojnik, te mu je udelio svoje rezervne vojničke čizme. „Slično je i u drugim misijama, gde druge vojske ne mogu da se naviknu na raznolikost krojeva i boja naših uniformi; ako smo pre nekoliko godina bili uzor istočnim vojskama kako po osposobljenosti, tako i po izgledu, danas to više nismo – prešišali su nas skroz“, kaže šef vojnih sindikalista.

Predstavnik za medije slovenačkog ministarstva odbrane Simon Korez priznaje da su uniforme SV „zaista možda malčice šarene“, ali to pravda činjenicom da u budžetu nema novca za celovitu obnovu. Što se bure oko čizama tiče, podseća da je vojnička profesija specifična, pa nije čudo da đon prvi strada na neravnom terenu i zbog loših vremenskih prilika…

I SMO se slaže sa Korezovom opaskom da vojnici rade u specifičnim uslovima, ali napominje da im baš zato sleduje obavezno „radno odelo“, otuda je neprihvatljivo da nemaju šansi da zamene pocepane uniforme i uništenu obuću „o trošku poslodavca“ (države). Rezultat je da je „priličan broj pripadnika SV poderan i bez odgovarajuće zaštite“; zbog popucale gume na đonu, slovenački vojnici tokom vojnih egzercira raspadnute vojničke čizme popravljaju i lepe kako znaju i umeju, pa se u krajnjoj nuždi late svega što se nađe pri ruci. Nije retkost da „obmotaju čizme PVC folijom i sve to pričvrste selotejpom, što podseća na prilike iz Drugog svetskog rata“.

[/restrict]

  zaйmы na kartu bez otkaza onlaй zaйmzaйm s plohoй kreditnoй istorieй otzыvыzaйm ot častnogo lica vladivostok