Milorad Ekmečić (1928–2015) – Proklet onaj koji želi rat

O čoveku koji je za života postao uvažen nacionalni autoritet u „Pečatu“ je pisano mnogo. I on je pisao mnogo – jednostavnim jezikom Ekmečića iz Hercegovine jasno je i precizno, dubokoumno na stranicama našeg lista pronicao u složene slojeve stvarnosti

Prošla je godina od smrti akademika dr Milorada Ekmečića za koga je rečeno da služi „predano svome narodu i nauci, kao što je prema Ciceronovoj reči ’savetima, opreznošću i besedama’ stari Katon služio Rimu“. O čoveku koji je za života postao uvaženi nacionalni autoritet u „Pečatu“ je pisano mnogo. I on je pisao mnogo –jednostavnim jezikom Ekmečića iz Hercegovine jasno je i precizno, dubokoumno pronicao u složene slojeve stvarnosti. U intervjuima, autorskim tekstovima, pozdravnoj reči prilikom primanja Nagrade „Pečat vremena“, neumorno je promišljao, razbistravao sudbinu srpkog naroda u svetu antagonističkih sudaranja moćnih sila, podsećao, upozoravao i nadasve nas učio. Razumeli smo i tvrdili da je istoričar Ekmečić posvećen ne samo svojoj nauci već bezrezervno, i odvažno, posvećen i sudbini svog naroda, te da je istoričar kadar da svojim mudrim i celovitim uvidima razgoni tminu i nespoznatljivost društvene stvarnosti i pomenutih datih prilika koje živimo, i u kojima ćemo, nažalost, tek živeti.

[restrictedarea]

NALAZIMO SE U RATU U jednom od intervjua, promišljajući složene istorijske, geopolitičke i najšire kulturološke i antropološke okolnosti koje su odlučivale i uticale na sudbinu našeg naroda, reći će: „Proklet onaj koji želi rata. Ja sam ga doživeo od 1941. do 1945, kada sam dva puta jedva spasao glavu. Palo je mojih 67 Ekmečića, najmlađa Anđelina, preklana u četvrtom mesecu posle rođenja, najstariji deda Šćepan sa 77 godina. Ali neka je proklet i onaj koji misli da ratovi predstavljaju delo neodgovornih pojedinaca, a ne instrumente kroz koje se cedi proces istorijskog razvoja. Hegel je ratove nazvao čistilištima za budući razvoj. Marks veli da se istorija sastoji od planina kostiju i dolina krvi izginulih. U srpskoj istoriji su se uvek cenili viteški ratovi, uključujući i one koje smo – kao Boj na Kosovu 1389 – gubili. Niko takve ratove nije platio krvavije od nas, nismo ih želeli, ali ih nismo mogli izbeći.“
Kao univerzitetski profesor predmeta Opšta istorija novoga veka, više od 40 godina, na pitanje da li je pred nama Veliki rat, odgovara zagonetno kao što je pred 1914. Nikola Pašić odgovorio radoznalim novinarima, koji su trčali za njim: „’Deco, rata može biti i može ne biti, trećeg nema, a moguće je da se i ono dogodi.’ Sad se češi da nađeš neki suvisli odgovor! Opravdanije je danas postavljati samom sebi pitanje da li se mi već sada nalazimo u nekoj vrsti rata za koji nismo ni svesni da je ratno stanje. Mislim da se mi već nalazimo u jednom ratu na koji nikada nismo naučili da može postojati. Sada razmišljam o redovima koje sam, na jednom međunarodnom skupu o sukobu civilizacija, početkom decembra 1997, napisao: ’Svetske sile će ratove voditi, kao Sjedinjene Države danas – religijom, finansijskim destabilizovanjem i obaveštajnim službama, umesto diplomatije i njenih principa oslonca na norme ustanovljenog međunarodnog prava. Naredni vek će biti vek globalnih prljavih ratova.’“

O IZRAELU I HOLOKAUSTU O ulozi SAD u savremenom svetu govorio je da se one upinju da konačno unište odredbe Versajskog mira o suverenoj nacionalnoj državi.
„One se danas ponašaju kao da je došao trenutak da završe proces globalizacije i ostanu jedini gospodar koji upravlja svetom.“
Teško je verovati, smatrao je, da će američki grogirani bokser napraviti istorijsku omašku da svoje latinoameričke plaćenike pošalje u poljske i ruske ravnice. „Radije će se držati dosadašnjeg pravila da Amerikanci daju generale, a Nemci i Crnogorci pešadiju. Neki pod Lovćenom već klikću što će poći u novi Feldzug nach Stalingrad. Dolazi era prljavih manjih i većih ratova na svim područjima oko Rusije.“
U procesu stvaranja novih odnosa među velikim silama mislio je da mi nismo stigli do polovice penjanja uz Golgotu.
„Naš budući razvoj zavisi od sudbine odnosa velikih svetskih sila. Očigledno je da nije uspela stara nada (stratega Pola Kenedija iz 1993. godine „Preparring for the Twenty First Century“) da će se Rusija od jednog većinskog pretvoriti u mnogo manjinskih naroda. To jest neće biti Rusije uopšte. Ostaje pitanje ko će prvi zgrabiti Sibir, kao sirovinsku bazu buduće dominacije svetom. Budućnost nas Srba zavisi od pokušaja američkih otporaša da iznutra destabilizuju Rusiju, kao i od već delom ostvarene mreže ruskih gasovoda. Prva mogućnost stvara novu anarhiju. Druga – stvaranje miroljubivih državnih veza sa Evropskom unijom i Rusijom, bez rata i otimanja. Nije nemoguće da nova ruska revolucija opet drmne svetom.“
Sam je postavljao pitanja i nalazio odgovore. Na jednom mestu zapaža: „Odakle odjednom snaga religije da pokrene milijardu ljudi, s umanjenim brojevima, pre hiljadu godina?“, da bi odmah zatim konstatovao da je fundamentalizam počeo da preuzima kormilo, od Persije do Turske i da su komunističke partije tih društava izgledale kao jedina pokretačka snaga promena.
„Taj socijalni radikalizam je prešao u fundamentalističke partije. Trebalo bi ponovo čitati knjigu Alije Izetbegovića Islam između Istoka i Zapada, koja je zahvaljujući naporima beogradskih disidenata izišla u Beogradu 1981. godine. Nikad nećemo razumeti ogromnu rušilačku snagu islamskog fundamentalizma ako ne pođemo od belodane činjenice da je to najmanje verski pokret. Ogromna socijalna energija stoji iza njega i uzdiže njegove zastave iznad naših oblaka. Amerika se plaši da je islamizam jedini način da novo društvo ne stvaraju komunisti. Alah je bolji.“
Govorio je da će vrhunac krize vezane za Tursku doći oko pitanja održanja Izraela i njegovih granica, ako ih islam uopšte bude poštovao. I upozoravao: „Mi Srbi smo bratski narod Jevrejima po zajedničkom genocidu. Mi se ne smemo pridruživati horu protesta na oštrinu odmazde Izraela oko njihovih današnjih granica. Izrael ne brani svoje granice nego je svaki njihov rat u suštini rat protiv budućeg holokausta, za njegovo uništenje kao države. Zajedno sa početkom velikog genocida nad Srbima u Hrvatskoj 1941, počeo je Holokaust na našoj teritoriji.“

O TURSKIM PRETENZIJAMA Duhom sposoban za sveobuhvatnu sintezu, nije se bavio istorijom već mislio nju. Drugi su išli u susret „duhu vremena“, i volji prilika, ali ne i on.
„Bugari su“, veli on, „kao u srednjem veku, prvi na putu nove turske ekspanzije, a Srbi drugi. Greška šefa nekadašnje Demokratske stranke da Tursku olako proglasi strateškim partnerom skupo će stajati našu kožu. Već sada se moraju činiti korekcije u toj, iz rukava istresenoj istorijskoj omašci. Kasno je. Turski političari proglašavaju da je Turska u Prizrenu, u Raškoj oblasti, da su jedino oni kadri da reše pitanje opstanka Bosne. Zaboravili su da su oni prodali Bosnu i Hercegovinu za veliku kesu habzburških zlatnika u Aneksionoj krizi 1909. Odakle se prodata tikva još može smatrati svojom? Ako se nova Turska koja dolazi bude držala ovog puta, onda će na tom ispitu propasti odmah na početku. Otvoriće se istočno pitanje ponovo i Turska će se u njemu ponovo zaglaviti.“
Svaki razgovor s Miloradom Ekmečićem bio je bezmalo testamentaran. Najznačajniji srpski istoričar pokretao je teme i izvodio zaključke koji ne poseduju samo vanvremenu aktuelnost već se mogu, značajnim delom, smatrati i svojevrsnim i opominjućim zaveštanjem.
Srbija za njega nikada nije bila mala. Uvek je bila velika. I biće, govorio je. Sve dok neželjeni raskol u Srpskoj crkvi ne proizvede njivu na kojoj će cvetati nove nacije, ostaje srpski narod. Kad je izbio ustanak u raspadnutim delovima Jugoslavije 1941. godine, italijanski general Roata je napisao pismo Musoliniju da je revolucija posledica razbijanja srpskog naroda kao političke celine.

[/restrictedarea]