Seksualni etnomazohizam i ubijanje muževnosti

Piše GIJOM FAJ

Dominantna ideologija na Zapadu, pored ostalog, teži da uništi muževnost. Preovlađujući koncept društva – bilo da se radi o sferi pravosuđa, obrazovanja ili medija – usmeren je na stigmatizaciju i omalovažavanje muževnosti. „Devirilizacija“, kako to Gijom Faj naziva, postala je znak civilizovanosti, prefinjenosti. U knjizi Seks i devijantnost, čiji odlomak prenosimo, Faj temeljno proučava ovaj fenomen i napominje da „muževnost“ (virilnost) nikako ne treba poistovećivati s „mačizmom“ ili „glupim zahtevima za nekom vrstom društvene privilegovanosti muškaraca“

U nekim od mojih ranijih radova definisao sam etnomazohizam kao patološku tendenciju raširenu među osobama evropskog porekla koje unižavaju sebe „autorasizmom“, odnosno mržnjom i sramom u odnosu na samog sebe, što im pruža svojevrsno neurotično zadovoljstvo. Očigledno, stavljanje belca u podređeni položaj predstavlja suštinsku paradigmu. U saglasju sa ovim etnomazohizmom nalazimo ksenofiliju, neumerenu i sistematsku ljubav prema strancu ili „drugom“. Jednostavno rečeno, afirmisati belački identitet je greh (rasizam), dok je afirmisanje afričkog identiteta (posebno ako se posmatra kao superioran) vrlina.
Ubijanje muževnosti (devirilizacija) je prateći proces, gotovo psihološki, kojim mnogi belci (iako ne svi), posebno među mlađim generacijama, gubi kvalitete svojstvene muškosti: fizička hrabrost, individualan i kolektivan ponos, nagon za zaštitu žena (muževnost, naravno, nema nikakve veze s mačizmom). Kako bi vratili svoju muževnost, mnogi od svoje kulture otuđeni mladi belci usvajaju ponašanje strane većine, mahom iz susedstva, te gestikulaciju i govor. Ovo je simptom varvarizacije.

[restrictedarea]

MIT O SUPERIORNOSTI OBOJENIH Obe ove patologije imaju brojne posledice i snažne seksualne i reproduktivne uzroke, pa ih moramo proučiti zanemarivši njihove uloge u drugim sferama. Pomenuću nekoliko elemenata za koje postoje mnogi primeri simptomatični i za etnomazohizam i za devirilizaciju. Pre svega, tu je seksualno precenjivanje Afrikanaca, pa i Arapa koje šire mediji, javna govorkanja, reklame i pornografska industrija. Ovaj kliše doprinosi osećanju samozadovoljstva kod tih muškaraca, svesnih da je njihova seksualna privlačnost veća nego kod drugih. To osećanje nadomešćuje i njihov neuspešno potisnuti kompleks inferiornosti u pogledu intelekta. Među belcima (posebno u progresivističkim sredinama), ali u manjoj meri, nailazimo i na ideju seksualnog savršenstva crnkinja izgrađenu oko predstave njihovih istaknutih stražnjica. Sve ovo povezuje se u zapadnjačkoj mašti s fizičkom superiornošću crnaca i Arapa proisteklom iz sportova koji se prate. Uz ovu predrasudu ide i ona o „fizičkom savršenstvu“ crnačkih tela.
Ovde moram skrenuti pažnju na dve stvari: prvo primećujemo kontradikciju u egalitarističkom i antirasističkom diskursu između tvrdnji o jednakosti rasa i negiranja postojanja rasa zarad teorija o čisto individualnim genetičkim razlikama i proklamovanog uverenja u fizičku superiornost Afrikanaca. Kao i uvek, antirasistički diskurs se samourušava i sa sobom nosi atribute drugog, prikrivenog oblika rasizma –potčinjavanje belaca – ali i insinuiranje crnačkog animalizma. Drugo, brojne belkinje, koje, iz gore opisanih razloga, za ljubavnike ili muževe biraju „obojene“, doprinose devirilizaciji belaca i pogoršavaju je. Štaviše, u reklamama i televizijskim emisijama feminizirani homoseksualac je gotovo uvek evropskog porekla.

POTENCIRANJE STERILNOSTI I EFEMERNE LJUBAVI Među belkinjama koje za momka, ljubavnika ili muža biraju „obojenog“ nalazimo i posledice romantičnog individualističkog sindroma koji je u suprotnosti s idejom etničkog porekla (voleću koga ja želim), te uništavanje svake rasne svesti (što je posledica dugog ideološkog formiranja koje uključuje i podsvesno), potrebu da se osoba izdvoji i učini interesantnom za okolinu koja nikada ne bi očekivala to i nepromišljen romantični apetit, tipično ženski, za avanturom, nepoznatim. Američki film „Pogodi ko dolazi na večeru“ iz šezdesetih godina sa Sidnijem Poatjeom bio je odskočna daska za pomenuto.
Potom, nailazimo na žene koje favorizuju sterilnost i efemernu ljubav u odnosu na zajednički život u paru ili pak biraju homoseksualnost. One se žale da se „ne mogu osloniti“ na muškarce. Da li su zaista u krivu? One reaguju na devirilizaciju muškaraca.
Međutim, postoji i nešto vrlo paradoksalno: feministički refleks da žive bez muškaraca, da traže samostalnost žena bez dece ili muža, oslanja se na razočaranje i nostalgiju – potisnutu želju za muškarcem kao glavom porodice, pokroviteljskim i zaštitničkim autoritetom. Model modernog evropskog muškarca, pre svega onog mlađe generacije, jeste „mekan“ muškarac, manje ili više feminiziran i bezličnog izgleda. Dobar primer za to možete naći među izabranim za rijaliti programe.
Kao drugi etnomazohistički simptom pomenuli bismo sumnju u belački natalitet, odgovornu za neku vrstu implicitnog i skrivenog „rasizma“. Velika starosedelačka evropska porodica pogođena je svojevrsnim sramoćenjem niskog intenziteta, predmet je sprdnje ili loše prikrivene neprijateljske ironije. Žena u takvoj porodici je navodno eksploatisana i podređena, poput mačke preopterećene svojim mačićima, osuđena na podizanje dece i kućne poslove. Bela „domaćica“ je antimodel, zasenjena slikom žene direktorke ili zaposlene, koja je sterilna ili nema više od dvoje dece. S druge strane, plodna afrička (ili severnoafrička, ili turska) porodica u Evropi je predmet svakog staranja i brige. Za permanentno bremenite afričke mamice koje žive na račun domaćih poreskih obveznika, čije potomstvo preplavljuje jaslice i obdaništa, i koja je skrhana težinom svojih kućnih poslova, feministkinje nemaju ništa da kažu. Tu za njih nema ni govora o „planiranju porodice“.
Dakle, da li ovde zaista ono što je dobro za gusku nije dobro za gusana? Došli smo do same suštine etnomazohizma. Dvorski intelektualci su izmislili izraz da bi opravdali svoju težnju ka multirasnom društvu (po mogućstvu sa što manje belaca): oni odbacuju monohromatsko društvo koje, kao što je nekada bilo u Evropi, u potpunosti čine belci. Njima je, međutim, sasvim normalno da afričko društvo bude „monohromatsko“, tj. da ga u potpunosti čine crnci, jer etnomazohizam uvek prati njegov parnjak: ksenofilija.

[/restrictedarea]

S engleskog preveo Filip Rodić