Sprema li se nova Barbarosa?

GOMILANJE SNAGA NA GRANICAMA RUSIJE

Piše FILIP RODIĆ

Na zapadnim ruskim granicama gomilaju se trupe kakve na tom prostoru nisu viđene od Drugog svetskog rata. Rusi se dobro sećaju juna 1941. i nisu zaboravili ono što je usledilo. Da li se pod plaštom odbrane od potencijalne ruske agresije sprema nova invazija na Rusiju?

Omiljeni umetnik Adolfa Hitlera, skulptor Arno Breker, ispričao je svojevremeno francuskom književniku Žanu Parvuleskuu o čudnoj poseti koju mu je 22. juna 1941. upriličio tada neformalno drugi najmoćniji čovek Rajha, Hitlerov lični sekretar Martin Borman. Prema njegovim rečima, Borman je došao nenajavljen i u stanju šoka neprestano ponavljajući jednu istu rečenicu: „Ovog junskog dana, Nebiće je izvojevao pobedu nad Bićem… Sve je svršeno… Sve je izgubljeno.“ Kada ga je skulptor upitao na šta misli, Borman je oćutao, osvrnuo se kao da je hteo nešto da kaže, ali se predomislio i izašao iz prostorije zalupivši za sobom vrata. Strahota o kojoj je Borman tada govorio, a za koju Breker u tom trenutku još nije mogao da zna, bila je operacija Barbarosa, nacistička invazija na Sovjetski Savez. Ova epizoda pokazuje da su čak i u to vreme, u nacističkoj Nemačkoj postojale dve suprotstavljene struje – jedna za rat protiv Rusije i druga koja se zalagala za savezništvo. Ovu drugu predvodio je upravo Borman a njoj su, po Aleksandru Duginu, pripadali i vođe SS-a Hajnrih Himler i Rajnhard Hajdrih, dok su pristalice dobrih odnosa sa Nemačkom bili maršali Kliment Vorošilov, Semjon Timošenko, Georgij Žukov i Filip Golikov.

Danas, 75 godina posle katastrofalne odluke o napadu na Sovjetski Savez, nalazimo se u sličnoj situaciji. Dok se tenkovi gomilaju na ruskoj granici, Nemačka je duboko podeljena oko toga kakav odnos treba imati prema Rusiji. Nažalost, izgleda da atlantistička, antiruska struja, ponovo, kao i 1941, odnosi prevagu nad evroazijskom, koja se zalaže za jedinstvenu Evropu od Lisabona do Vladivostoka.

[restrictedarea]

SANKCIJE RAZDORA Na ovakve podele ukazuje i nemački Špigl – 30. maja pisao je kako je ministar privrede Zigmar Gabrijel na sastanku sa ruskim poslovnim ljudima u Rostoku, kojem je prisustvovao i njegov ruski kolega, rekao da izolacija Rusije nije održiva politika i da od pomoći može biti samo kontinuirani dijalog, te da je Moskva pokazala da može biti odgovoran partner i da je došlo vreme za postepeno ukidanje sankcija. S druge strane, kancelarka Angela Merkel nekoliko dana pre Gabrijelovog nastupa je izjavila da u Ukrajini nema stabilnog primirja, da nisu ispunjeni svi dogovori iz Sporazuma iz Minska, te da se zbog toga „ne može očekivati“ da Zapad promeni svoj stav o Rusiji. Ove dve izjave su samo najnovija ilustracija duboke podele koja se proteže čitavim nemačkim društvom oko toga kako treba postupati prema Rusiji. Ova podela čak nadilazi i samu Nemačku, i preslikava se i na ostatak Evropske unije. Šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer upozorio je da se otpor produžavanju sankcija prema Rusiji povećava kako se približava datum kada će se o tome u Briselu ponovo glasati. Sve je teže obezbediti jedinstven stav EU s tim u vezi, što je neophodno, jer produženje sankcija mora biti usvojeno jednoglasno. Stav nemačke diplomatije je da se predsedniku Rusije Vladimiru Putinu ne sme dati utisak da može da podeli EU, iako je već jasno da je ne samo podelio Uniju već i samu nemačku vlast.

Kako Špigl navodi, Berlin je već primio poruke mnogih vlada koje su skeptične u odnosu na sankcije protiv Rusije, ali se do sada nisu javno izjašnjavale na taj način, dok su neke vlade vrlo jasno ukazale da nisu zainteresovane za produžavanje sankcija u njihovom sadašnjem obliku. Među njima su Austrija, Francuska (čiji je Senat ubedljivom većinom od 302 glasa za, i samo 16 protiv, u sredu odlučio da podrži neobavezujuću rezoluciju kojom se traži ukidanje sankcija), Italija, Španija, Grčka i Portugalija. Najotvorenija je bila Mađarska, čiji je šef diplomatije Peter Sijarto nakon sastanka sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovom rekao da Budimpešta neće prihvatiti automatsko produžavanje sankcija. Na drugoj strani su Britanija, Poljska i zemlje Baltika, koje se najžešće protive bilo kakvom ublažavanju sankcija, a jasno je i ko ih podržava u tom čvrstom stavu – SAD.

 

NOVI ISTOČNI FRONT Iako oko sankcija, očigledno, ne postoji jedinstvo, za sada nema podela unutar NATO-a i u domenu dramatične militarizacije istoka Evrope, najveće od Barbarose, pa se postavlja pitanje da li se ovde radi o novom hladnom ratu ili nečem većem – mobilizaciji za pravi rat. Ovo se sve čini pod izgovorom predstojeće ruske invazije na Istočnu Evropu, na koju Brisel i Vašington upozoravaju od 2014, a koja, jasno je, ne postoji. Kritička pitanja o jačanju NATO prisustva na granicama Rusije se jednostavno ne postavljaju, za razliku od sankcija, nego se u medijima samo aplaudira i poziva na češće i obimnije vojne vežbe. Novi vrhovni komandant NATO snaga u Evropi, američki general Kertis Skaparoti prevazišao je i svog prethodnika Filipa Bridloua u raspirivanju ratne histerije rekavši da „NATO mora da bude spreman da se već noćas bori protiv Rusije“.

Američki i NATO zvaničnici jasno su stavili do znanja da je dosadašnje gomilanje trupa samo početak sveobuhvatnog i stalnog raspoređivanja ogromnih vojnih snaga na „novom Istočnom frontu“. O ovome će se ozbiljne odluke donositi na predstojećem „ključnom“ NATO samitu početkom jula u Varšavi za koji generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg tvrdi da će iznedriti značajno novo razmeštanje NATO snaga u Poljskoj i ostatku Istočne Evrope. Pod okriljem vežbi, pre svega sadašnjih manevara pod nazivom „Anakonda“, najvećih od kraja Hladnog rata, u kojima učestvuje oko trideset hiljada vojnika, na evropski istok poslati su i britanski tenkovi, ali, još zanimljivije, i nemački, što je prvi put od Drugog svetskog rata. Prema pisanju Tajmsa, London planira da u zemlje Baltika razmesti oklopnu borbenu grupu koju čini oko hiljadu vojnika uz podršku tenkova i artiljerije.

Čak i Švedska, koja je uspela da ostane neutralna i tokom Drugog svetskog rata i za vreme Hladnog rata, pridružuje se natovskoj militarizaciji usmerenoj protiv Rusije i dozvoljava Alijansi da razmesti svoje nuklearno oružje na njenoj teritoriji. Ovo se, takođe, radi pod izgovorom opasnosti od napada Rusije, koja je pokazala svoju spremnost za kršenje međunarodnog prava i evropskog bezbednosnog poretka navodnom agresijom na Ukrajinu, kako je to rekao švedski ministar odbrane Peter Hultkvist.

 

OPASNOST RAKETNOG ŠTITA Od gomilanja konvencionalnih snaga na istoku Evrope, sa kojima ruska vojska, svesni su toga u Vašingtonu, i u Moskvi može relativno lako da izađe na kraj, opasnije je, međutim, i za Rusiju i za ostatak sveta, razmeštanje takozvanog protivraketnog štita u Poljskoj i Rumuniji. Ako ovaj sistem bude funkcionisao kao što Amerikanci zamišljaju, on bi im omogućio iznenadni nuklearni napad na Rusiju bez opasnosti od uzvratnog napada, i da od teorije „obostrano garantovanog uništenja“ pređu na doktrinu „nuklearnog rata u kojem se može izvojevati pobeda“, s tim da bi eventualni gubici mogli biti vredni eliminisanja Rusije.

Istovremeno, Rusija je svesna da je ono što se događa veoma nalik onome što je prethodilo nemačkoj invaziji 1941. i da je sadašnja militarizacija samo prvi korak u mnogo dužem i obimnijem procesu i, takođe, aktivno se priprema za rat i smišlja kontramere.

„Sposobni smo da uzvratimo. Čitav svet je mogao da vidi za šta su sposobne naše pomorske rakete srednjeg dometa. Ali mi ne kršimo nikakve sporazume. I naši kopneni raketni sistemi iskander pokazali su se kao vrlo sposobni“, rekao je predsednik Rusije Vladimir Putin. On je diskretno upozorio i NATO da ukoliko nastavi sa eskalacijom i doturanjem dodatnih trupa u rusko susedstvo, Kremlj neće moći da spreči sličan odgovor. „Već kao mantru ponavljamo da ćemo biti primorani da odgovorimo. Niko ne želi da nas čuje, niko ne želi sa nama da pregovara“, izjavio je on. Poljska i Rumunija su sada, zahvaljujući razmeštanju ovog raketnog štita, bezbedne od napada oružjem za masovno uništenje iz Irana (čime su SAD i NATO zvanično pravdale ovakav potez), ali su postali meta postojećih i vrlo opasnih raketnih sistema Rusije, pre svega pomenutih iskandera.

Iako je svestan opasnosti koja mu preti i iako je već preduzeo potrebne mere da zaštiti svoju zemlju, Putin se nalazi pod pritiskom domaće javnosti da promeni pristup Rusije i odbaci pomirljivost zarad agresivnijeg odvraćanja NATO, jer je opšti utisak da je dosadašnja strategija ne samo doživela neuspeh nego je na Zapadu shvaćena kao slabost i osokolila je NATO. Brisel i Vašington, takođe, ne shvataju da glavna i najjača opozicija Putinu nisu prozapadni liberali, već komunisti i nacionalisti oličeni u Genadiju Zjuganovu ili Vladimiru Žirinovskom i da on nema opciju da bude popustljiviji prema Zapadu, nego samo oštriji i odlučniji.

NEMAČKO RASKRŠĆE Za svaki potencijalni napad na Rusiju, Nemačka ostaje ključni faktor. Zbog toga je antiruska kampanja u ovoj zemlji najjača, ali upravo iz tog razloga je i Vašington vršio pritisak na Berlin i Merkelovu da u „Beloj knjizi“, strateškom dokumentu kojim se određuje vojnopolitički kurs zemlje, Rusiju označe ne više kao partnera nego kao suparnika. Među glavne pretnje svojoj zemlji Nemci su svrstali: terorizam, sajber-kriminal, neuspele države, nekontrolisane migracije, nacionalizam, trku u naoružanju, globalno otopljavanje, epidemije i Rusiju, spremnu da svoje interese ostvaruje „nasilnim metodima“ i da pri tome jednostrano menja granice država koje su pod zaštitom međunarodnog prava. Rusija se, smatra berlinski establišment, „okreće od Zapada kojem postaje strateški suparnik“ i „koristi hibridne instrumente za brisanje granice između rata i mira“. „Ukoliko Rusija u najskorije vreme ne promeni kurs, ona će predstavljati pretnju bezbednosti na kontinentu.“ Predsedavajući Komiteta za spoljne poslove Dume Aleksej Puškov ukazao je da je preokret u nemačkom gledanju na Rusiju sa dugogodišnjeg partnera na suparnika proizvod pritiska iz Vašingtona i da ovaj stav ne reflektuje viđenje običnih ljudi. „Nemačka vlast odlučila je da Rusiju nazove nemačkim rivalom što nam ukazuje da je Merkelova zemlju stavila pod kontrolu Obamine administracije, ali ovaj potez ne odražava stvarno stanje stvari“, naveo je on.

Nemačka kancelarka Angela Merkel, ako svom narodu iskreno želi dobro, trebalo bi da se seti poruke koju je budućim generacijama nemačkih vođa ostavio ujedinitelj ove države – Oto fon Bizmark. Već u ono vreme bio je svestan da bi vojno sukobljavanje sa Rusijom bilo bezumno jer, kako je rekao svom ambasadoru u Beču još 1888, „rezultat rata nikada ne bi bilo uništenje osnovne snage Rusije“ pošto bi „neuništivo carstvo ruske nacije, koju su jakom učinili klima, ogromna prostranstva i njena otpornost, čak i posle poraza ostalo naš zakleti protivnik žedan osvete“. „Tajna politike? Napraviti dobar sporazum s Rusijom“, rekao je Bizmark.

[/restrictedarea]