U potrazi za snovima i košmarima

„Beldoks“ broj 9

Piše Vladislav Panov

Idealno otvaranje, razrada problematična, možda bi to u najkraćem bio odgovarajući opis svega što ovogodišnji, deveti po redu, Međunarodni festival dokumentarnog filma nudi svojoj publici u obilju od skoro šezdeset naslova

Ovih dana se u nekoliko beogradskih dvorana i, prvi put, u Budvi, pred publikom naklonjenom dokumentarnom filmu odvija deveti po redu Međunarodni festival dokumentarnog filma, popularni „Beldoks“. Skoro šezdeset naslova što domaće što strane produkcije čine ponudu ovogodišnje selekcije Festivala, kao i do sada takmičarskog karaktera i sa novim kategorijama za priznanje (montaža i kamera). Srpski i međunarodni segmenti, uz biografske filmove i omaže, čine skelet programske konstrukcije upriličene ne samo da geografski razdvoji ponudu već i da je učini pristupačnom gledaocima koji tragaju za temama koje se tiču njihovih života i prostora u kome se oni odvijaju. Otuda bi, dakle, upravo taj domaći segment trebalo da bude fokus zanimanja većeg dela, svake godine prilično prisutne publike i te kako zaintrigirane ovim festivalom.

[restrictedarea]

O snovima i Jadranki Festival je otvorio film „U potrazi za snom“ koji je na neobičan način zapravo nastavak niti koja seže još u 1987. godinu i zemlju koja je ubrzo zatim nestala u mržnji, nasilju i tragediji. Jugoslaviji, naravno. Mladena Mitrovića, autora tog malog televizijskog filma bosanske produkcije „Haustorče“, sticajem niza okolnosti, koje po običaju najmaštovitije priprema i u delo sprovodi magična sila koja vodi naše živote, odlučila je da inspiriše u međuvremenu od ovog posla potpuno otuđenog autora i to tako da on u taj san uđe kao sentimentalni putnik kroz svoje uspomene i život. Vraćajući se u to proćerdano vreme poslednjih dana prevelike zemlje za premale duše njihovih stanovnika, on se okrenuo potrazi za pričama i sudbinama svojih ondašnjih junaka, tada dece iz pomenutog filma. Iako vrlo ličan i samim tim potpuno introvertan ovaj je Mitrovićev osvrt na prošlo vreme njegovo i naše zapravo sveobuhvatno univerzalni portret jedne zemlje koje više nema i njenih svuda po svetu izbeglih stanara. Sniman u brojnim zemljama i koprodukciji podržan od polovine bivših jugoslovenskih republika koje su u međuvremenu postale samostalne države sopstvenih političkih interesa, istorijskih istina i kinematografskih potencijala, ovaj je rad Mladena Mitrovića prihvaćen kao nešto što ne proizvodi „loše vibracije“ bez obzira u čijem se ataru gleda. Nije nimalo slučajno da je baš takav film dobio počasno mesto „otvarača“ novog izdanja „Beldoksa“ pošto je insistiranje njegovih tvoraca i selektora na kulturnoj, socijalnoj i duhovnoj širini ambijenta u kome se festival odvija osnovna namera i sam duh ovog festivala od prvog dana. Međutim, bez sumnje najvrednije i najinteresantnije u vezi sa njim je što svoj nastanak na izvestan način, osim pomenutih životnih sticaja okolnosti i njihovih hirovitih posledica, duguje i nedavno preminuloj zvezdi eksjugoslovenske muzičke scene Jadranki Stojaković, koja je na više načina i, opet od života sasvim neobično tempirano, prisutna kao poseban pokretački i inspirativni duh ovog filma, ali i festivala na kome je i direktno zastupljena njena životna priča zahvaljujući ostvarenju „Jadranka“ Branka Lazića. Dakle, iz više je razloga Mitrovićeva filmska lična potraga za snom idealno štivo za otvaranje ovogodišnjeg „Beldoksa“.

Da li je egzistencijalna i funkcionalna potreba za postojanjem dokumentarnog filma icrpljena samo izborom tema, ma kako kalkulantski i motivaciono one bitisale u ideji autora, neminovno navodi pojava filmova iz naše sredine koji se „hrabro“, široke duše i velikog srca, te demokratski uznapredovano, bave temama koje nas i dalje predstavljaju isključivo u najstrašnijem svetlu. Osim što u takvim nastojanjima imperativno svoj posao obavljaju autori igrane produkcije povremeno im se pridružuju, na radost „intelektualne elite“, i ovi iz dokumentarne branše. Čak su dva filma odabrana u srpskom delu programa da daju svoj doprinos srbozločinačkoj etiketi koju smo tako strastveno prigrabili da je lepimo međusobno čak i kada su najkontroverzniji ratni prizori i njihove posledice u pitanju. Konkretno, zločini nad navodnom šiptarskom nejači tokom kosovskog sukoba uoči i tokom NATO bombardovanja 1999. godine (koje, to bombardovanje „milosrdnih“ sa Zapada, razume se, nije bilo zločin i nije inspirativno za dotične autore) i sakrivanjem njihovih tela po jarugama i jamama u okolini Beograda, tema su filmova „Nedodirljivi“ i „Dubina dva“ od kojih je ovaj drugi u takmičarskom delu programa i u konkurenciji za nagrade i nema sumnje da je jedan od favorita za neku od nagrada. Srpske žrtve i silna stradanja od te kosovske „nejači“ su potpuno nezanimljive za ovdašnje tvorce pokretnih sličica. Pomenuta dva bisera u borbi za istinu su otuda ultimativni antisrpski propagandni materijal kome ne bi mogli ništa da pridodaju ni naši najveći neprijatelji.

Raznolika lica festivala Od domaćih filmova prisutnih na ovom festivalu zanimljiv je možda „Hotel dvojka“ jer se bavi dramom beskućnika našeg velegrada koji zimu preživljavaju u vozilima najpoznatije linije gradskog prevoza, popularne dvojke. Duboki socijalni aspekt ove drame je njena suštinska vrednost i stoga je kao iskreno angažovani film vrednija od tema kojima su se pozabavili njeni konkurenti. A te teme su zaista bizarne, od života ljudi koji voze motore po vašarskim „zidovima smrti“, preko opsesivnih obožavalaca inostranih zvezda, konkretno Džastina Bibera, do višegodišnjeg istraživanja domaće kulturne i umetničke neoavangarde ili ispovesti blogerke-prostitutke, sve su to priče filmova koji argumentovano sačekuju publiku novog „Beldoksa“ u nastojanju da nikoga ne ostave ravnodušnim. S druge strane, inostrani deo konkurencije predvođen je svuda u svetu upravo aktuelnim vrlo zanimljivim novim ostvarenjem čuvenog američkog dokumentariste, oskarovca Majkla Mura „Koga sledećeg napasti“, o kome smo nedavno opširno pisali. Taj film ima status naslova za specijalnu projekciju i nije u konkurenciji za nagrade, a kao favorit među onima koji jesu mogao bi da bude ovogodišnji kandidat za Oskara i jedan od višestruko nagrađenih ostvarenja na prošlogodišnjem Sandens festivalu –„Zemlja kartela“ Metjua Hajnemana bavi se pričom o buni meksičkih građana protiv narko-kartela. Ta dva produkcijski i tematski najjača američka naslova novije dokumentarne produkcije i na našem festivalu figuriraju kao najimpresivniji doprinosi ovom žanru. Velika je tema i ukrajinskog filma „Ruski detlić“ koji se bavi strašnom sudbinom u černobiljskoj katastrofi ozračenog dečaka koji u vreme snimanja ima trideset tri godine i stroncijum u kostima, a umetnost u duši i srcu. U široj ravni film nastoji da se nametne kao tumač motiva zataškavanja, prikrivanja i pogrešnih tumačenja nuklearne katastrofe u Černobilju i njenih razmera, kao i dalje svuda prisutnih posledica. Iz hrvatske je produkcije, začudo, selektovan film „Generacija ’68“ koji se ne bavi srpskim zločincima već šezdesetosmašima i njihovim političkim idealima. U delu programa posvećenom biografskim dokumentarcima, osim još jednog velikog doprinosa kultu jevrejskog stradanja u Drugom svetskom ratu („Duh Hane Arent“), za one okrenute magiji fudbalske igre biće privlačna ispovest jednog od trenutno najboljih strelaca evropskog fudbala Zlatana Ibrahimovića u, zanimljivo, ne našem nego švedskom (čiji je državljanin i reprezentativac) filmu „Kako postati zlatan“, a za poštovaoce literarnih klasika priča o Milošu Crnjanskom u domaćem ostvarenju „Crnjanski“ mora da će biti nešto čemu neće želeti da odole. Ništa manje interesantna, ni istorijski gledano značajnija, nije priča filma „Najbolji neprijatelji“ o čuvenoj debati dvojice oprečno politički opredeljenih intelektualaca Sjedinjenih Država s kraja šezdesetih godina prošlog veka, ona koju su u leto 1968. godine imali lider tada novog konzervativnog pokreta američke političke scene Vilijema Baklija i demokrate i slavnog književnika poznatog po svojim levičarskim skretanjima Gora Vidala.

Svaki od segmenata programa ovogodišnjeg „Beldoksa“ ima svoje adute i provokacije opredeljene motivacionom energijom autora i selektora koja bi mogla da bude dovedena u pitanje, možda čak i morala, bar u pojedinim slučajevima, ali koja ga, eto, i devetu godinu održava na mapi domaćih filmskih festivala na vrlo važnoj poziciji. Pogled u sve moguće kutke planete, u duh najrazličitijih kultura, u prošlost i sadašnjost, osuđujući ili tek kao neutralni stav, kao umetnički ili novinarski izraz, politički ili kulturni komentar, dokumentarni film zastupljen na ovom festivalu deluje kao daleko sveobuhvatniji, nadahnutiji, značajniji i originalniji nego bilo šta što dolazi iz takozvanog igranog segmenta svetske filmske produkcije. A činjenica da se takav zaključak neminovno nameće najbolji je dokaz neophodnosti i same svrhe „Beldoksa“ i njemu sličnih manifestacija.

[/restrictedarea]