Tesna pobeda ekstremnog liberalizma

PREDSEDNIČKI IZBORI U AUSTRIJI

Piše FILIP RODIĆ

Predsednički kandidat tradicionalističke Slobodarske partije Austrije Norbert Hofer za dlaku je izgubio od levičarskog „zelenaša“ Aleksandera van der Belena. Više nego na bilo kojim drugim skorijim izborima u Evropi, ova trka predstavljala je sudar ne samo dve političke partije ili dva politička programa nego sudar dva suprotstavljena poimanja sveta, dva životna koncepta, sukob kontinentalnih i morskih sila, Hiperboreje i Atlantide

Pobedom na Evroviziji 2015. Končita Vurst iz Austrije postala je simbol onoga što sistem želi da bude Nova Evropa. „To“, pošto ne možemo na srpski adekvatno da prevedemo zamenicu za transeksualce „ze“ ili „hir“ koja je decembra te godine uvedena u zakonodavstvo američkog grada Njujork (pogrešno oslovljavanje transeksualca povlači kaznu od maksimalnih 250.000 dolara), bila je slika Austrije i Evrope koju su iz Brisela želeli da vide. Norbert Hofer, predsednički kandidat tradicionalističke Slobodarske partije Austrije, zamalo da sruši taj simbol i sebe postavi za novi, koji Brisel i Nova Evropa ne žele da vide. Noćna mora da mađarski premijer Viktor Orban, praktično usamljeni vođa antiliberalne, suverenističke i evroazijske politike među državnicima EU, dobije sabrata u Beču nije se ostvarila zahvaljujući neočekivanoj sili koja se pojavila ni od kuda u vidu glasova pristiglih poštom i rešila stvar. Iako je po prebrojavanju glasova na biralištima objavljenim u nedelju uveče Hofer vodio dosta ubedljivo sa 51,9 procenata, Van der Belen je na kraju pobedio sa 0,7 posto prednosti zahvaljujući glasovima dospelim poštom u ponedeljak.

[restrictedarea]

SAM PROTIV SVIH Hoferova ubedljiva pobeda u prvom krugu izbora, kada je osvojio 35 odsto glasova, dok je Van der Belena podržao 21 procenat birača, izazvala je paniku u liberalnim krugovima širom Evrope, pa i u SAD, gde su ga poredili sa košmarom tamošnjeg establišmenta Donaldom Trampom. Iako je propaganda protiv Hofera bila snažna i pre, posle prvog kruga ona dostiže svoj zenit i sva raspoloživa oruđa okreću se protiv njega. Ide se toliko daleko da predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker Austrijance upozorava da, u slučaju da Hofer pobedi, „sa populistima krajnje desnice neće biti debate, ni dijaloga“, i dodaje da Slobodarsku partiju Austrije „jednostavno ne voli“. Od čoveka koji nema nikakav demokratski legitimitet nije se ni moglo očekivati da poštuje demokratsku volju naroda jedne države. Da ovo nije bila prazna pretnja i da bi Evropska unija zaista presekla svaki dijalog sa „populističkim“ predsednikom Austrije, dokazuje primer iz prošlosti kada su sve članice EU, pošto ova institucija tada nije mogla da to učini samostalno, 2000. godine uvele bilateralne sankcije Austriji, jer je u vladu ove zemlje ušla Slobodarska partija koju je tada predvodio Jerg Hajder.

Sličnu kampanju vodili su i strani zapadni mediji glavnog toka. Njujork tajms je pod naslovom „Izbori u Austriji su upozorenje za Zapad“ pisao da bi Hoferova pobeda predstavljala „orvelijanski scenario“ i „znak prkosa starom demokratskom poretku“. Londonski Gardijan pravio je poređenje sa filmom Vesa Andersona „Grand Budapest hotel“ i pisao kako sa „usponom desničarskog nacionalizma i otvorenog fašizma, Andersonov film počinje da biva manje smešan“, te da, još gore, „evropska ekstremna desnica ne samo da deli Putinove ciljeve – raspad NATO i EU – nego njegov autoritaran, konzervativan nacionalizam vidi kao model za vođenje države“ i praktično je kreacija Kremlja. Protiv Hofera bili su i domaći levičarsko-liberalni korporativni mediji, koji su ga optuživali za fašizam i nemački ekspanzionizam. Podrška Van der Belenu je stigla i od političkih rivala, kako od umerene levice u vidu socijaldemokrata, tako i od desnice koju predstavlja Narodna stranka Austrije.

Zastrašujuće, ili ohrabrujuće, kako hoćete, jeste to da je uprkos ovako sveobuhvatnoj kampanji satanizacije Slobodarske partije, skoro polovina Austrijanaca glasala za predsedničkog kandidata ove stranke. To jasno ukazuje da sve više Austrijanaca priželjkuje upravo promene koje ona zastupa.

PITANJE IMIGRACIJE Činjenica je da je migrantska kriza koja je pogodila Evropu jedan od razloga za jačanje desničarskih i tradicionalističkih partija širom kontinenta, pa i u Austriji. Politika „tolerancije“ prema migrantima koju sprovodi EU i princip slobode granica i kretanja u okviru bloka doveli su do ozbiljnih problema čije su samo najekstremnije manifestacije teroristički napadi u Parizu i Briselu ili seksualno nasilje u brojnim gradovima, pre svega u Kelnu u novogodišnjoj noći. Kod tradicionalno konzervativnih Austrijanaca ovaj „sveevropski“ pristup rešavanju problema ilegalne emigracije izazvao je nezadovoljstvo, što je primoralo kancelara Vernera Fajmana da u januaru zatraži reviziju šengenskih pravila u svojoj zemlji. On je zatražio da Austrija striktno kontroliše svoje granice i da deportuje sve za koje se proceni da nisu izbeglice, nego ekonomski migranti. Zbog ovoga našao se između dve vatre i izazvao nezadovoljstvo sa obe strane političkog spektra. Njegove socijaldemokrate i liberali odbacili su ovakav stav zahtevajući slobodan pristup migrantima, dok je većina javnosti težila čvršćem odnosu prema migrantima. To je, pored ostalog, dovelo do jačanja Slobodarske partije i pada podrške vladajućim socijaldemokratama.

 

HIPERBOREJA I ATLANTIDA Dvojica kandidata koja su ušla u drugi krug izbora imala su potpuno suprotstavljene stavove u vezi gotovo svih pitanja o budućnosti Austrije. Hofer je samodeklarisani ekonomski tačerista i protivnik masovne imigracije. Zalaže se za liberalizaciju zakona o posedovanju oružja, jer smatra da bi time građane svoje zemlje učinio bezbednijim. U spoljnoj politici oštro se protivi sankcijama koje je Evropska unija nametnula Rusiji zbog navodne agresije na Ukrajinu, zalaže se za priznavanje prisajedinjenja Krima Rusiji i suprotstavlja se spornom Sporazumu o transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu. U slučaju pobede Hofer je najavljivao da će ojačati funkciju predsednika koja i sada, u parlamentarnoj republici, ima značajna ovlašćenja kao što su vrhovna komanda nad vojskom, izbor kancelara i mogućnost raspuštanja donjeg doma parlamenta. Upravo ovo poslednje je i hteo da upotrebi po dolasku na vlast, jer sva predviđanja ukazuju da bi u slučaju prevremenih izbora Slobodarska partija bila ubedljiv pobednik. Na ovaj način Hoferov uspeh na izborima obezbedio bi mesto kancelara njegovom partijskom šefu Hajncu Kristijanu Štraheu.

Van der Belen, iako potiče iz porodice ruske carske aristokratije holandskog porekla, pristalica je sankcija protiv Rusije. Vatreno podržava jačanje Evropske unije i smatra da njegova zemlja treba da primi još više izbeglica. U skladu sa svojim atlantističkim duhom, kojeg karakteriše nestalnost i fluidnost, on nema konzistentan politički program i tokom cele kampanje najviše je isticao da je on jedina alternativa zastrašujućoj Slobodarskoj partiji. Njegova Zelena stranka ima snažne veze sa drugim liberalnim i ekološkim partijama širom Evrope, kao i sa globalističkom mrežom Džordža Soroša. Koliko je zaista ukorenjen u demokratskim načelima, odnosno koliko je pristalica liberalnog totalitarizma najbolje ukazuje njegovo obećanje da neće Štraheu dodeliti mesto kancelara ni u slučaju pobede njegove stranke na parlamentarnim izborima.

Štrahe, Hofer i njihova Slobodarska partija slede viziju austrijske evroazijske geopolitičke škole čiji je istaknuti predstavnik bio baron Hajnrih Jordis fon Lohauzen (1907–2002) – pobornik ideje da je izgradnja snažne i nezavisne Evrope nemoguća bez jedinstva s Rusijom. Ovakav evroazijski pristup oduvek je bio snažan u Austriji, što pokazuje i pomenuta činjenica da se Beč u okviru EU zalagao za ukidanje sankcija Rusiji, da ova zemlja nije članica NATO, te da je šef Generalštaba austrijske vojske general-pukovnik Otmar Komenda izjavio da su oružane snage njegove zemlje spremne na saradnju sa Rusijom, uprkos snažnim pritiscima Brisela i Vašingtona da učine suprotno. Da je Hofer pobedio na izborima, ova struja u austrijskoj vojsci bi dodatno ojačala, ali s obzirom na liberalnu agendu Van der Belena, sada možemo očekivati samo njeno gašenje i jačanje atlantističkih struktura.

Krajnji rezultat predsedničkih izbora u Austriji, međutim, vrlo verovatno će se za Hofera i Slobodarsku partiju pokazati kao „pobeda u porazu“, jer je već njihov ulazak u drugi krug predsedničkih izbora svojevrsan trijumf i ovo bi mogao biti prelomni trenutak za njihovo još čvršće uspinjanje na vlast zajedno sa drugim tradicionalističkim desnim strankama širom Evrope. Po svemu sudeći, vreme radi za njih.

JAČANJE EVROPSKE DESNICE

Poraz u nivou statističke greške koji je Hofer pretrpeo od Van der Belena samo je poslednja ilustracija naizgled nezaustavljivog uspona desnice u Evropi. U Poljskoj se Partija pravde i prava koju predvodi Jaroslav Kačinski vratila na vlast osvojivši 39 posto glasova na parlamentarnim izborima 2015. godine. U Mađarskoj je na vlasti Orbanov Fides koji je ubedljivo pobedio u dve poslednje trke za parlament osvojivši 2014. 44,8 odsto glasova, a treća najjača partija je ekstremno desni Jobik sa nešto više od 20 procenata podrške. U tradicionalno liberalnoj Švedskoj od 2010. na političkoj sceni prisutna je stranka Švedskih demokrata koji su na izborima 2014. osvojili 13 posto glasova, odnosno 49 od 349 poslaničkih mandata. U Grčkoj je 2012. u parlament ušla „Zlatna zora“ sa osvojenih 18 mandata, a isti uspeh je ponovila i na izborima septembra 2015. godine. Francuski establišment potresa Nacionalni front koji je u značajnom usponu od 2012. kada je njihova šefica Marin le Pen na predsedničkim izborima osvojila 18 posto glasova, dok je na izborima za Evropski parlament 2014. bila najjača sa osvojenih skoro 25 odsto glasova. Alternativa za Nemačku, na političkoj sceni prisutna od pre tri godine, na pokrajinskim izborima u martu ostvarila je odličan rezultat osvojivši u nekim regionima i do 25 posto glasova. Stranke desne orijentacije zapažene rezultate ostvarile su poslednjih godina i u Švajcarskoj, Danskoj, Holandiji, Slovačkoj, Velikoj Britaniji…

PETAR PROTIV OSMANA

Nemački državni radio za inostranstvo Dojče vele objavio je pred drugi krug predsedničkih izbora u Austriji interesantnu reportažu iz Beča u kojoj nas novinar Emir Numanović izveštava o stavovima „bivših Jugoslovena“ o kandidatima. Sudeći po tonu reportaže, ali i na osnovu drugih, ranijih saznanja (jednu od vodećih pozicija u Slobodarskoj partiji zauzima Srbin Nemanja Damnjanović), moglo bi se reći da su balkanske podele stigle i do Beča, da su bivši jugoslovenski narodi i u Austriji podjednako suprotstavljeni jedni drugima kao što su to, pokazali su izbori, i sami Austrijanci. Numanović je intervjuisao Osmana iz Bosanske Krupe koji mu je rekao da će, ako izađe na izbore, glasati za Van der Belena, i Petra iz Kragujevca koji podržava stavove Slobodarske partije.

[/restrictedarea]