Ima li koga da posvedoči?

Dragomir Antonić 

Oni koji su branili Srbe od pogroma, čame u Hagu. Njima Đurđevdan ne zeleni, kao što nije ni onim Srbima transportovanim u vozu za Jasenovac, kada je pesma i nastala

Tabanao sam o vaskršnjim praznicima prelepom Srbijom preko koje su preletali oblaci donoseći blagorodne kišne kapi. Tmurni oblaci bi otišli svojim putem, a iza njih bi se pomaljalo plavo nebo sa stidljivim sunčevim zracima. Ćuk sa jasena bi ćurliknuo, dečja jurnjava i graja odjeknule po dvorištima, a krupni petao praćen hrabrijim kokoškama se peo na bunjište, klepetao krilima javljajući da se vratio na svoj posed.

U MANASTIRU KAMENAC Odnekud izdaleka oblaci bi ponovo naišli, ćuk bi se šćućurio u gusto lišće, deca pobegla pod tremove ili kuće, pevac bi našao zaklon pod strehom, a pokisle kokoške bi nastavile da kljucaju izdžikljalu travu. Srbija je uživala u prazničnom miru. Trpeze su bile pripravljene, a gosti iz grada sa radošću dočekani. Srbija je slavila u miru.

[restrictedarea]

Na Veliki petak bio sam na večernjoj službi, kad se sa zida skida plaštanica, u Manastiru Kamenac, koji se nalazi nedaleko od Gruže u ataru sela Čestin. Posvećen je Roždestvu Presvete Bogorodice. Srbi kažu Mala Gospojina. Veruje se da je manastir sagrađen u vreme despota Stefana Lazarevića (1377–1427), ali nema pouzdanih  podataka o njegovom nastanku. Valja podsetiti da je despot na svom dvoru u Beogradu okupljao učene hrišćane izbegle iz bugarskih i grčkih zemalja, a posedovao je i jednu od najbogatijih biblioteka tog doba. Malo šta je od toga sačuvano. Vremenom ukradeno. Nešto Turci, a nešto „prosvećeni“ rimokatolički zapadnjaci. Manastir Kamenac je danas ženski manastir. Sestrinstvo, sa igumanijom Marinom, brine o manastirskoj ekonomiji. Proizvode med, sir, meleme. Od posebne biljke koju gaje, a zovu je „Bogorodičine suze“, monahinje prave brojanice. Veruje se da imaju isceliteljske moći.

Davno, dok sam tabanao po selima u Dragačevu, mudri čovek iz sela Viče, odavno već počivši Mihailo Bešević, rekao mi je, a ja u terensku svesku zapisao: „Ako želite da sačuvate novo, ono što ste vi stvorili – ne uništavajte staro, ono što su vam preci ostavili. Desiće se, budite sigurni, da vaše novo jednog dana postane staro. Vaši naslednici, gledajući šta ste vi radili, srušiće vaše ’novo’ koje će njima biti ’staro’ i stvoriti nešto svoje ’novo’.“ Setio sam se ovih reči, dok su ljudi odavno zašli u sedmu deceniju pričali o prvomajskim urancima. Pored njih u društvu sedele su i dve starine na granici između devete i desete decenije ovozemaljskog života, koji slikovito opisaše đurđevdanske uranke iz njihovog detinjstva. Oko nas su sedeli osnovci i oni koji će ove godine to postati, i upitaše sve nas: Šta je uranak?

KADA ĆE SE SVRŠITI MUČENJE Danas, kada se ponovo pale pravoslavni hramovi po belom svetu, moramo biti svesni šta sve imamo i šta sve moramo čuvati da bismo sačuvali sebe. Valja da pamtimo. Da ne zaboravljamo. Da stvaramo novo, ali da čuvamo staro. Radi našeg dobra.

U 19. veku veliki pisac Viktor Igo napisao je: „Ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je samo jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide… U izvesnim trenucima besmislica je očigledna. Civilizacija je u narodima, varvarstvo u vladama. Čitava jedna varoš, Aleksinac, za nekoliko časova, svedena je sa devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša. Rim nam je dao srednji vek, Turska nam svoj srednji vek tek daje. Otuda stvari koje se događaju u Srbiji. Gde će se one zaustaviti? Kad će se one zaustaviti? Kad će se svršiti mučenje tog malog junačkog naroda?“ U Parizu, 29. avgusta 1876 (iz knjige Dobrice Erića, Razapeta Srbija, Gornji Milanovac, 2009, str. 235).

Vaskršnji praznici su prošli, Đurđevdan je danas. Čestitam svim svečarima. Slavite, ali ne zaboravljajte. Pre sedamnaest godina, 1999. između Vaskrsa i Đurđevdana, 3. maja NATO čudovišta su bacala na Srbiju i Beograd grafitne bombe koje se izazivale prekid električne energije. Malo im je bilo rušenja gradova, rafinerija, bolnica, tada su rešili da Srbiju ostave bez struje. Verovatno u znak zahvalnosti što im je Srbija vratila tri zarobljena vojnika, a senator Džekson Srbiji zbog toga zahvalio. Čim je s vojnicima otišao, stigle su bombe. Ti njih hlebom, oni tebe otrovnim bombama. Pamtimo kako nam evrounijatski „prijatelji“ uzvraćaju. Ne zaboravimo ni majsku Kristalnu noć u Zadru od pre 25 godina. Tada su  Hrvati, inače danas perjanica evrounijatskih zločinaca, uništili u noći između prvog i drugog maja 1991. sve što je srpsko. Niko za zločin nije odgovara. Samo što su Srbi, što su branili Srbe od pogroma, u Hagu čame Radovan Karadžić i general Ratko Mladić. Njima Đurđevdan ne zeleni… ispeva Srbin dok su ga vodili u Jasenovac. Hoće li  zločini prestati?

[/restrictedarea]