Građa za rečnik 18 – KAKO STOJIMO

PIŠE Milovan Danojlić

Stojimo, dakle, onako kako smo oduvek stajali: loše, bolje reći nikako. Prijateljstvo iz prve decenije prošlog veka, i neprijateljstvo iz poslednje decenije, prolazne su epizode, incidenti izazvani naročitim okolnostima. U prvom slučaju, našli smo se na istoj strani velikog ratnog sukoba, nismo se štedeli, dok smo u drugom slučaju iskrsli kao smetnja prodiranju na Istok jedne velike sile

Pitaš me kako sada stojimo, ima li kakvih promena, da li se „slika“ popravila. Nisam dobar izvor za tu vrstu novosti, nemam poznanika među malim činovnicima zaduženim za Tunguziju i Balkan, a i inače, kako godine pristižu, sve sam usamljeniji. Znam samo ono što se uobličilo kao plod dugogodišnjih zapažanja. Iznosim nešto od proosećanog shvatanja sredine u kojoj nisam imao loših iskustava – naprotiv! – a čiji se stav prema zemlji mog porekla svodi na ravnodušnost i mrzovoljno neznanje. Uostalom, ne samo prema nama: prema svemu što je daleko, nepoznato, siromašno i nevažno, a što, odveć ponosito, odbija pokroviteljsku zaštitu, jedini oblik altruizma koji moćnici upražnjavaju.

Stojimo, dakle, onako kako smo oduvek stajali: loše, bolje reći nikako. Prijateljstvo iz prve decenije prošlog veka, i neprijateljstvo iz poslednje decenije, prolazne su epizode, incidenti izazvani naročitim okolnostima. U prvom slučaju, našli smo se na istoj strani velikog ratnog sukoba, nismo se štedeli, dok smo u drugom slučaju iskrsli kao smetnja prodiranju na Istok jedne velike sile. Dve nesrećne slučajnosti, proistekle iz naše smeštenosti na sredini svetskog druma. Propagandna mašinerija je odigrala uobičajenu ulogu u pripremanju vojnih pohoda, stvar je okončana bombardovanjem i sad se potiskuje u zaborav. Poneko još i prizna da su ratovi protiv Iraka, Libije i Sirije bili nesrećni, da su doneli više štete nego koristi. Naše bombardovanje niko ne pominje, niti se ko izvinjava.

[restrictedarea]

Iz godina punog delovanja propagandnih priprema za agresiju, ostade mi u pamćenju susret sa jednim malim medijskim najamnikom. Našao sam se, naime, na izložbi knjiga u jednom gradiću u lionskoj oblasti, pa me iz lokalne radio-stanice pozvaše na razgovor. U očekivanju da dođem na red sedeo sam u bifeu ispred studija, gde sam preko mikrofona slušao, i kroz pregradno staklo gledao mladog novinara kako ruži Srbe zbog etničkog čišćenja, i opake uloge u razbijanju Jugoslavije. Ponavljao je optužbe iz prestoničkih medija, unoseći u njih mladalački polet i samouverenost posednika osveštane istine. Po završetku numere iziđe u bife i sede da predahne od ponesenog nastupa. Predstavih mu se, i iskazah bojazan u vezi sa tačnošću nekih podataka. Mladi čovek se nađe u neprilici: gledao je, verovatno, prvi put pred sobom živog Srbina… Srbija je za nj bila tema gimnazijskog pismenog zadatka, ne zemlja i narod nego beživotno znamenje zla, fašistoidna enklava po strani od prosvećene Evrope, i on je na tom nastavnom predmetu proveravao svoju naprednost, isprobavao retoričke obrte, ponoseći se političkom ispravnošću. Tako se u onom času svuda govorilo, i on nije imao razloga, niti mogućnosti, da misli drugačije, to jest uopšte da misli.

Susret sa mnom ga je, ipak, uznemirio. Umesto mrskog fašiste, naišao je na pisca koji se dobro služi njegovim jezikom, u načelu deli njegova uverenja, ali osporava primerenost njihove konkretne primene. Naslutio je da je stanje zamršenije nego što su mu ga nalogodavci prikazali, i doživeo trenutak nemoćnog suočavanja sa drukčijim viđenjem stvari. Šta je, međutim, mogao da učini? Nije na njemu, šegrtu i nadničaru provincijskog radija da ispravlja negde visoko zacrtanu liniju.

Mali člankopisac, na zadatku ruženja nepoznatog mu naroda, kao i narod određen za ocrnjivanje i bombardovanje, žrtve su istog velikosvetskog moćnika i njegove geostrateške ofanzive. Uloge su nametnute, podeli nije izmakao ni šef države. Nesrećni patrijarh Pavle je, u poslednjem trenutku, zamolio za prijem kod Širaka, ali je onaj odbio viđenje. „Nemamo o čemu da razgovaramo, sve je odlučeno.“ Odluku, očito, nije doneo Širak nego neko ko se mora slušati. I on je bio samo točkić zahuktale mašine. Pokretaču agresije bila je potrebna vojna baza u našem delu Evrope. Država Južnih Slovena je umirala u krvavim grčevima, plen je bio lak, dovoljno je bilo ispružiti ruku. Jedino su se Srbi, zbog rasprostranjenosti po celoj teritoriji, kao i žilavih jugoslovenskih predrasuda, opirali neizbežnom ishodu. Trebalo ih je satanizovati, nalog je bespogovorno prihvaćen, pa je stigao i do mog sagovornika, koji je započinjao novinarsko-političku karijeru.

Ostalo je inercija. Ona i do danas traje.

I kakvog smisla, tu, ima razgovor o našoj lepoj ili ružnoj slici, o prijateljima i neprijateljima u svetu? Upotreba ovih reči govori o lošem snalaženju u oluji koja nas je pre četvrt veka zahvatila. Gospodar sveta je, sa njuhom lešinara, procenio da nam je država pred raspadom, i pohitao da na njenim ruševinama učvrsti jednu geostratešku tačku. Obezbedio je kontrolu nad našim prostorom, što milom, što silom. Da li smo mu mogli pokloniti to što ga je zanimalo? Nismo. Poklon je nepouzdan posed, može se i preuzeti; oteto je, bar za sada, sigurnije. Povrh svega, oklevali smo sa uvođenjem kapitalističkog poretka koji se, prvi put u novijem dobu, nameće kao ideološki program, a tek potom kao ekonomski model. Jugoslovenski separatisti i svetski imperijalisti su se našli na jednoj, a mi, iz gorde tvrdoglavosti i nepromišljenosti, na drugoj strani. I došlo je što je moralo doći.

Gospodar sveta je ostvario svoj naum, novonastale državice su pale pod njegovu kontrolu, nama je oduzet deo teritorije, ali posao neće biti uistinu okončan sve dok se, suštinski i formalno, ne pomirimo sa gubitkom. Kao i svaki okupator, i ovaj ističe važnost smirivanja, propoveda „normalizaciju“ i prihvatanje „realnog stanja“. Što je bilo, bilo je; okrenimo se budućnosti. A nama je teško zamisliti budućnost bez jednog tako važnog dela prošlosti: ono što nam se otima ima snagu životodajnog simbola. Zemlje Slobodnog sveta iščekuju naš potpuni moralni krah, a mi sa time otežemo.

I to pothranjuje nasleđenu nepovoljnu predstavu o nama. Niži činovnici vladinih ustanova u čijoj smo nadležnosti ni o čemu sami ne odlučuju i stara slika se po sili mentalne lenosti, a u nedostatku novih instrukcija, održava. Sutra, kad bismo se uklopili u neku drugu računicu, „slika“ bi se preko noći promenila, postala ružičasta. Sad crna, sad bela: propaganda ne zna za nepristrasnu sredinu.

Evropskoj uniji je, u tom nasilničkom poduhvatu, dodeljena uloga poluge za lomljenje kolektivne kičme. Da nije našeg otezanja sa priznanjem Kosova, i opasnosti od jačanja ruskog prisustva, niko nas iz Brisela ne bi pogledao. Šta ćemo im, ovako siromašni i oslabljeni? Sve što mogu da nam ponude jeste otvaranje beskrajnih pregovaračkih tačaka. Ličimo na upecanu ribetinu koju je teško izvući na suvo: koprca se, mogla bi pregristi kanap i uteći. Treba nas iznuriti, pa ćemo leći na rudu.

I kakvog smisla, kod svega rečenog ima razgovor o prijateljima i neprijateljima? Niti nas ko voli, niti nas mrzi. Pa i Rusi, na koje smo krvno upućeni, jedva nas žive primećuju. Mali smo, a veliki imaju važnija posla. Publika je, inače, ravnodušno gutala ono što joj je servirano, pošto o nama ništa nije znala. Kao što i mi gutamo ono što čujemo o Južnom Sudanu i Istočnom Timoru, a bogami, ni o Holandiji ili Moldaviji nismo najbolje obavešteni. Evropa će prihvatiti svako rešenje pod uslovom da se teren smiri, i da se ono što nam je oteto formalno ozakoni.

Podela na evrofile i evroskeptike je naša unutrašnja zabava. Imamo posla sa moćnicima i cinicima, oni sebi dopuštaju svaku drskost i nedoslednost. Kome oni mogu biti prijatelji? Prijateljuju pojedinci, a ne državne službe. Pročitavši knjigu Rebeke Vest „Black Lamb and Grey Falcon“, Ričard Holbruk se uplašio i pohitao da, čini mi se u „Njujorkeru“ upozori javnost na štetnost tog književnog dela. Nipošto ga ne čitati! Putopisni ogled Dame West, na preko 600 stranica nadahnute proze, natopljen je prijateljskom ljubavlju prema Srbima, a Holbruk je, u duhu trenutnih političkih potreba, prizivao mržnju.

[/restrictedarea]