protojerej Kahaber Gogotišvili – Mrtve je sahranjivao patrijarh

Razgovarala Nataša Jovanović

Između izbeglih iz Abhazije i Južne Osetije koji žive u Gruziji i njihovih vinograda i grobalja stoji bodljikava žica. Granica se ne prelazi, sem ilegalno. Po podacima koje imamo, 2014. zadržano je 500 ljudi koji su pokušali da pređu liniju razdvajanja

Nedavno je Gruzijska pravoslavna crkva loše okarakterisala deklaraciju napisanu u susret Svepravoslavnom saboru na Kritu. Da li je na taj način Gruzijska pravoslavna crkva dovela u pitanje svoje učećše na ovom saboru, kakvi su odnosi njihove i Ruske pravoslavne crkve, te šta stoji iza ocene Evropske komisije da je izjava o homoseksualcima gruzijskog patrijarha homofobična, razgovaramo sa izaslanikom Gruzijske pravoslavne crkve, protojerejem Kahaberom Gogotišvilijem, koji je kao učesnik međunarodne konferencije Fonda jedinstva pravoslavnih naroda boravio u Srbiji.

„Na poslednjem susretu delegacija predstavnika pravoslavnih crkava u Šambeziju Gruzijska pravoslavna crkva nije potpisala samo jednu tačku pripremljene deklaracije, smatrajući da ona narušava pravila i kanone, starootačko predanje i odluke prethodnih velikih Vaseljenskih sabora. Reč je o odobravanju venčanja između pravoslavnih i katolika ili protestanata. Mnogi predstavnici pomesnih pravoslavnih crkava složili su se sa našim mišljenjem, ali pošto nisam bio u Šambeziju ne mogu tačno da kažem koji mitropoliti su bili protiv te tačke. Sve ostalo smo potpisali, i naše učešće na Svepravoslavnom saboru neće izostati“, kaže u razgovoru za „Pečat“ protojerej Gruzijske pravoslavne crkve Kahaber Gogotišvili.

Da li je opravdana bojazan pojedinih analitičara da bi ovaj sabor po svojim rezultatima mogao biti nalik Drugom vatikanskom koncilu koji je za posledicu imao dehristijanizaciju Evrope?

Mi sa Vatikanom nemamo euharističkih dodirnih tačaka, sem dobrih odnosa koje održavamo sa predstavnicima njihove crkve. To što oni zaključuju na svojim koncilima, i zaključci koje mi donosimo na pravoslavnim saborima nemaju ništa zajedničko. Otuda se i rezultati moraju razlikovati.

[restrictedarea]

Evropska komisija je nedavno kao homofobičnu osudila izjavu gruzijskog patrijarha Ivana II. Da li je situacija takva da je politička elita u Gruziji nadahnuta vrednostima Zapada, dok je u duhovnom smislu obrnuto? Šta od ta dva ima veću težinu?

Svakako duhovne vrednosti, jer 95 odsto žitelja Gruzije podržava našeg patrijarha. Što se tiče ocene da je izjava patrijarha homofobična, treba znati da Pravoslavna crkva prima pod svoje okrilje sve spremne da se pokaju, te otuda izjava ne nosi isključivost u osudi. S druge strane, ono što je rekao naš patrijarh još je apostol Pavle govorio: Ne možemo bludnima i lopovima dozvoliti pristup u Carstvo nebesko. Iako je takav stav opšti i važi za sve pomesne pravoslavne crkve, Evropska komisija je odlučila da procesuira upravo našeg patrijarha zato što su 17. maja prošle godine, kada su Evropejci poželeli da na centralnim trgovima Tbilisija upriliče gej paradu, ulice preplavili ljudi u monaškim mantijama koji su rekli „ne“. Mi, naravno, poštujemo evropske vrednosti, ali ovo nije, složićete se, vrednost.

Kako objasniti činjenicu da u zemljama koje politički gravitiraju ka EU negovanje hrišćanskih vrednosti poprima oblike neprihvatljivog ponašanja, te šta je to u pravoslavlju od čega Zapad zazire?

To je istina. Veliki problem oni vide u tome što se pravoslavlje protivi vrednostima koje zastupaju ideolozi Zapada, EU, nadnacionalne organizacije koje ideološki, politički i propagandno servisiraju korporativnu oligarhiju. Mi poštujemo evropsku tradiciju, obrazovanje, tehnički napredak i stare vrednosti koje je ovaj kontinent negovao, ali jednopolni odnosi za nas su neprihvatljivi.

Da li se Vlada Gruzije konsultuje sa patrijarhom kada je reč o važnim državnim pitanjima, geopolitičkim, političkim, i onim koja zadiru u polje očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje?

Imamo dobre odnose sa državom, i na mnogim poljima obrazovanja radimo zajedno. Dešavaju se sporne situacije, ali predstavnici države slušaju i poštuju reč našeg patrijarha. Konsultacije su sastavni deo političkog i crkvenog života u Gruziji. Premijer je čest gost kod našeg patrijarha, a takođe i ministri obrazovanja i kulture.

Da li politički zategnuti odnosi između Rusije i Gruzije utiču na odnos dveju crkava?

Slava Bogu što se odnos političkih predstavnika ne oslikava na odnose dveju crkava. Naš presveti patrijarh i patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril su u dobrim odnosima i u svakodnevnoj komunikaciji. Patrijarh Kiril, uprkos stavu ruske države, nije priznao nezavisnost Osetije i Abhazije i on insistira na tome da je to gruzijska zemlja pod jurisdikcijom Gruzijske pravoslavne crkve.

Da li Gruzijska crkva deluje na ovoj teritoriji?

Ne. Naš patrijarh odavno traži da uđe sa svojim sveštenstvom na ove teritorije, ali to se još uvek nije desilo. U Abhaziji žive muslimani, pravoslavci i Jermeni monofiziti. Od 1993. godine ne ulazimo u Abhaziju, a što se Osetije tiče, mi ni u Suhumi ne možemo da kročimo. U Osetiji se nalazi gradić pod imenom Alhagorija u kome živi shevalski i nikolski mitropolit Isaja koji je praktično zarobljen jer ukoliko bi napustio ovu zemlju, izgubio bi pravo na povratak. U Suhumiju su živela dva sveštenika, Rusa, jurisdikcije Gruzijske pravoslavne crkve, ali su i njih proterali prošle godine. Tamo deluju samozvanci. Ranije su pripadali Gruzijskoj crkvi, a kada je Suhumi pao, zatražili su autokefalnost. Njih ne priznaje ni vaseljenski na ruski patrijarh. Pravoslavni živalj koji je pretrajao ratne nevolje i ostao tamo da živi mahom komunicira sa ruskim sveštenicima.

Kako mladi ljudi u Gruziji poimaju pravoslavlje? Da li im je bliži zapadni model koji se nudi kao alternativa hrišćanskom pogledu na svet?

Odnos je pola-pola. Omladina je u zapadnom modelu prepoznala nešto novo što ih još uvek intrigira, ali naravno tu je i deo omladine koja tradicionalno poverenje poklanja učenju Crkve. U Gruziji pored pravoslavaca žive i muslimani, Jevreji, Jermeni, Azerbejdžanci i Sirijci, i svi oni žive u miru i svi poštuju reč našeg patrijarha. Muftija Ališuhu u Azerbejdžanu je u prijateljskim odnosima sa patrijarhom. Prijatelji smo i sa jermenskim patrijarhom koji je prošle godine bio naš gost. U Nagorno-Karabahu bukti rat, ali u Tbilisuju se živi mirno.

Pomenuli ste goruće sukobe u Nagorno-Karabahu, strateškom trbuhu Rusije. Da li ovi potresi prete da se preliju i na ostatak Kavkaza?

Mi tamo želimo mir i naša država sve čini za to, održavajući dobre odnose i sa Jermenijom i sa Azerbejdžanom. Naš patrijarh se moli za mir na severnom Kavkazu.

Kakvo je gruzijsko iskustvo izbeglištva?

Iza nas su jako teška vremena. Posle ratnog sukoba 1993. na našu teritoriju, u srce Gruzije, slio se talas izbeglica, naše braće i sestara iz Abhazije i Osetije koji su ostali bez hleba i vode, bez svojih domova. U vreme sukoba 1993. Gruzija je bila ekonomski slaba, ali slava Bogu, uspeli smo da prigrlimo sve naše stradalnike. Drugi put, 2008, stigao je novi talas izbeglica. Njima je država sagradila nove kuće i male naseobine gde i danas žive. Sada između njih i njihovih vinograda i grobalja, na kojima počivaju generacije predaka, stoji bodljikava žica. Granica se ne prelazi, sem ilegalno. Po podacima koje imamo, 2014. godine zadržano je 500 ljudi koji su pokušali da pređu liniju razdvajanja. Takođe, u Abhaziji se više ne uči gruzijski već samo ruski jezik, i mnoga pravila su narušena. U tim stradanjima gubi na značaju ko je inicirao sukob, jer iza rata ostaju samo žrtve. Kada su mrtvi ležali po asfaltu jedino je naš patrijarh dobio dozvolu da pređe granicu. I on ih je sahranjivao. Okupirano nam je 20 odsto teritorije, i izbeglice čine 20 do 30 procenata ukupnog stanovništva naše zemlje, oko 300.000 ljudi. I mi čekamo oslobođenje naše zemlje. Naš patrijarh je napisao specijalnu molitvu za oslobođenje gruzijske zemlje, i čita je svaki dan, za šta je blagoslovio i sve nas.

Smatrate li da naše izbegličko iskustvo može da nam pomogne u razumevanju egzodusa sa Bliskog istoka koji je, čini se, po mnogo čemu drugačiji od onog koji smo svedočili?

To je sasvim drugi problem jer izbeglice iz Abhazije i Osetije beže sa svoje zemlje u svoju zemlju, i oni jesu naša braća i sestre. Slično je i sa Kosovom. Što se tiče migracionog talasa sa Bliskog istoka, mi ćemo ih primiti ako dođu, ali u istom kontekstu ne možemo da razgovaramo o tome.

Da li savremenog čoveka moderan način života sprečava da se dovoljno približi Bogu ili je to tek naše opravdanje? Jesmo li mi krivi ili svet u kojem živimo?

Ništa se nije promenilo od 3. i 4. veka do danas jer možemo živeti u Sodomu, a da nismo grešnici, ili živeti u Jerusalimu, ali da ne poštujemo Jerusalim. Zato spasenje ide preko Boga, uvek i u sva vremena u celoj vaseljeni. Pred nama je Uskrs, veliki dan za sav pravoslavni svet. Molimo se Bogu da se sve naše teritorije od Srbije do Gruzije oslobode.

foto: Andrej Kozlov / prevela: Irina Miljković

[/restrictedarea]