PEČATOVA ELEKTRONSKA POŠTA – Kako se zove Stojanka?

Piše Stojanka Čekerevac

Sve do 1997. godine bila sam Stojanka Čekerevac, a nadalje nisam više postojala. Matična služba u Novom Sadu mi je te godine izdala izvod iz matične knjige rođenih – sa mađarskim imenom

Zovem se Stojanka Stanojević Čekerevac. Rođena sam juna 1941. godine u Novom Sadu, od oca Petra (Čedomira) Stanojevića, autohtonog Srbina iz Vojvodine.
Školovala sam se u Novom Sadu, do okončanja studija nemačkog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu. Od 1963. do 1966. boravila sam u SR Nemačkoj uz pomoć stipendija Geteovog univerziteta iz Frankfurta na Majni, DAD-a i Humboltove fondacije. Autor sam rečnika pravne terminologije sa srpskog na nemački jezik i, između ostalog, i prevodilac Šafarikovog dela „O poreklu Slovena“.
To su samo osnovni podaci o meni. Majka sam i baka troje unučadi.
Sve do 1997. godine bila sam Stojanka Čekerevac, a nadalje nisam više postojala. Matična služba u Novom Sadu mi je te godine izdala izvod iz matične knjige rođenih – sa mađarskim imenima. Nakon žestoke prepirke da to nisam ja, uspela sam da istoga dana dobijem izvod i sa srpskim imenima, ali tek kada sam ih podsetila da su 1942. godine mnogi Srbi otplovili Dunavom i da ne možemo da dozvolimo da nas sada još i pokrštavaju. Sve građane, rođene u toku mađarske okupacije, mađarska vlast zavodila je pod mađarskim ličnim imenom, a što nisu uspeli da verno prevedu, poslužili su se mađarskim pismom, pa se ja tako zovem Sztojanka Sztanojevics a moj otac Peter. Zahtevala sam da se otvori matična knjiga venčanih iz 1931. godine i da se utvrdi nacionalnost mojih roditelja. Bilo mi je već poznato u to vreme da se Matična služba Novog Sada rukovodi daljom mađarizacijom. To je bio početak moje bitke za vraćanje identiteta. Pisala sam na sve strane, ali bez uspeha. Moje poslednje obraćanje je usledilo gospodinu predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, čiji kabinet mi je odmah odgovorio da je predmet prosleđen Ministarstvu pravosuđa, od kojeg sam dobila neki odgovor koji nisam razumela i u kojem se tvrdilo da po Ustavu svako ima pravo na iskazivanje svoje nacionalne pripadnosti.
Godine su prolazile i polako sam odustajala od isterivanja pravde, sećajući se reči mojeg već pokojnog oca da je u Vojvodini teško biti pošten i Srbin. Dobar deo dokumentacije izaslala sam na sve strane. Nigde nisam naišla na podršku. Imajući u vidu moje životno doba, verovala sam da je sve to na kraju nevažno, i da nikada više neću biti STOJANKA STANOJEVIĆ ČEKEREVAC.
Ali ima Boga!
U 75. godini života izgubila sam ličnu kartu. Poznajući postupak, zatražila sam izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo. Dostavljam vam fotokopiju izvoda iz matične knjige rođenih, i mislim da dalji komentar nije potreban. Priča je ponovo na početku, pri kraju moga života.
Ko sam ja? Kome pripadam? Koga će moja deca sahraniti? Kako će moja deca rešiti imovinske odnose nakon moje smrti?
Ova pitanja postavila sam u gradu pred velikim auditorijom. Usledio je snažan aplauz u znak podrške, ali i crni humor: „Ta, ne brinite se! Kada umrete, biće jedna Mađarica manje!“
Nisam se obradovala ovom komentaru. Bilo mi je jasno da bitka počinje od početka.
Dok vam ovo pišem, duboko sam razočarana iako znam da su brojni Srbi, rođeni u tom periodu, doživljavali isto.
Da biste razumeli suštinu ove priče, pomislite na Kosovo i Metohiju i dobar deo Albanije, gde Srbi nestaju na isti, već dobro oproban način.