Princ od Velsa i Srbi – Nepodnošljivi tragovi prošlosti

Piše Ljiljana Bogdanović

Može li uopšte biti „viška istorije“ u životu onog naroda kojem je istorija ubrzano pulsirajući horizont svakodnevice i šta u prilog toj nedoumici govori nedavno – u kontekstu zvanične posete britanskog princa Srbiji – pominjanje „poslednjeg“, odnosno „jedinog“ srpskog deteta u Prizrenu, gradu gde je doskoro živelo na hiljade srpske dece!

Članovi britanske kraljevske porodice posetom „Kosovu“ završili su regionalnu turneju u okviru koje su bili i u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, a tom prilikom su posetili i Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu, gde je britanskom prestolonasledniku buket cveća darovalo jedino srpsko dete u Prizrenu. Kako su, naime, prema saopštenju Eparhije Raško-prizrenske, ovu vest agencije prenele, devojčica Milica (Đorđević) uručila je cveće Čarlsu Filipu Arturu Džordžu. Trenutak i dokument za istoriju, ako ne već za hroniku paradoksalnih dogodovština neuravnotežene i sasvim opake nju ejdž epohe. I kamere, i posmatrači, možda ne svi svesni dodatne dramatikom nabijene osobenosti ovog trenutka, zurili su u prizor: dete i muškarac, uz ponešto uzajamne nelagode, ljubazno su se osmehivali, ruže u „svilenom“ celofanu promenile su mesto, i u tom magnovenju je ovekovečen susret naslednika britanskog trona i devojčice za koju se kaže da je „jedina“, a u naslućenom značenju – „poslednja“, te da je ona svojevrsni „relikt“ ili ostatak ostataka jednog naroda koji u svojoj zemlji jeste još većinski, ali je u određenim delovima te zemlje – u ubrzanom nestajanju.

NEVOLJNI TAOCI ISTORIJE Tako se, u ovom bezmalo čudovišnom detalju sa „jedinim srpskim detetom“ u starom i istorijski i kulturno važnom srpskom gradu u kojem je doskoro živelo na hiljade srpske dece, istorija Balkana, srpska istorija pogotovu, princu praktično narugala, upozorivši upravo njega (njega ovog puta sa dobrim razlogom), da sa pričama o prošlosti i njenom prevazilaženju na ovom tlu valja biti posebno oprezan. Kada izgleda da je prevladana, ona – istorija – dočeka, ne iza ćoška već hitajući u susret širokim centralnim drumom. Samo koji dan ranije, princ Čarls je naime u svom govoru primetio kako istorija, bez obzira koliko je važna, možda i previše opterećuje ove prostore i narode.

Kako, međutim, govoriti o višku i prevladavanju istorije, kada je reč o narodu kojem pripada devojčica (možda nekim višim usudom, ona nosi ime srpske kneginje) Milica? Nema i ne može biti nikakvog „viška istorije“ kada je reč o narodu u kojem se i o kojem se jezikom apokaliptičnih predskazanja, jezikom svojstvenim mitovima i pričama pišu agencijske vesti – kao „normalne“! Jedino srpsko dete srelo jedinog prestolonaslednika zemlje gordog Albiona, ili tako nekako… Razume se da je ovaj literarizovani dodatak bio tek detalj na složenoj istorijsko-šahovskoj balkanskoj tabli, koja je bila nevidljiv koliko i napadno prisutan momenat ove posete. Pomenimo markantne detalje koji idu u prilog ubeđenju da kada se sretnu naslednik britanske krune i narodi Balkana, a Srbi među njima kao posebna i najznačajnija konstanta, zaborava prošlosti, i pod pretpostavkom da se to iskreno želi, nema i ne može ga biti, kao što ne može i ne sme biti ignorisanja istorije, a sve navodno u ime bolje i naprednije sadašnjosti, ili obećavajuće i srećnije budućnosti!

Poseta Kosovu, kao završnica zahtevnog putovanja, i prinčev govor u Beogradu – kao nesumnjivi političko-diplomatski zvanični vrh tog istog putovanja ukrstili su se, zatvarajući krug. Lozinka za razumevanje ovog prinčevog „uroborosa“ uči nas da se u pričama o istoriji i sudbinama naroda ne može biti stvarno gospodarem situacije, već pre (ne)voljnim akterom i instrumentom nekih drugih moćnijih sila i ne baš uvek vidljivo oglašenih aktera i zakonomernih kretanja. Podsetimo, ukratko, da je budući engleski kralj u jedinom zvaničnom obraćanju na ovom putovanju kroz zemlje zapadnog Balkana – obraćanju čija je, nimalo slučajno odabrana, govornica bila Skupština Srbije (u Zagrebu, Podgorici i Prištini, ma koliko i kome to ne bilo pravo, zvaničnog govora nije bilo) – rekao da ne smemo dozvoliti sebi da postanemo taoci istorije, da je potrebno da gradimo mostove, i ponovo da izgradimo temelje, te da osveta nije rešenje, jer je put za bolju budućnost u pomirenju! Mogu li se susret sa jedinom srpskom devojčicom u Prizrenu, kao i drugi, po značenju slični, momenti stvarnosti Kosova (koji bez sumnje nisu promakli učtivom i ljubazno usredsređenom pogledu princa od Velsa) biti nekako uklopljeni u ovakvo viđenje, a da to „uklapanje“ ne podrazumeva svojevrsno nasilje i laž? Milica Đorđević, bivajući najusamljenijom devojčicom na prostoru jednog grada, verovatno dobro razume gde je „gvint“sa viškom istorije, kao i sa njenim prevladavanjem (da joj se ne bi, eventualnom osvetom, robovalo)!

BRITANIJA „MARKIRA“ SFERU UTICAJA Mnogo je nedoumica oko pravog razloga i smisla ove posete. „Mislim da je glavna poruka da se pokaže da se Britanija vraća na Balkan jer je u jednom trenutku ona Balkan zapostavila. Ne malo već malo više, a drugi su se tu na neki način pojavili“, ocenjuje univerzitetski profesor i diplomata Ivo Visković, neobično jasno ciljajući pre svega na adresu „drugih koji su se tu na neki način pojavili“. Među onima koji su uvereni da razumeju šta je svrha ove posete, izdvajaju se i „državnici“ i političari Kosova, ubeđeni da je dvodnevni boravak prinčevskog para na Kosovu – u Prištini i Prizrenu – „ne samo od ogromnog simboličnog i političkog značaja nego da je program takav da se daje podrška napretku koji se već ostvaruje na Kosovu i snažan podsticaj kosovskom društvu, državi, vladi, manjinama, većini da nastave taj put evropskih dijaloga i kompromisa“ (P. Seljimi). U viđenju koje sugeriše da se sve nekako vrti oko dobrobiti južne srpske pokrajine, još je rezolutnija „predsednica Kosova“ Atifete Jahjaga koja ocenjuje da je poseta princa Čarlsa i vojvotkinje Kamile „Kosovu“ potvrdila posebne i jake veze Prištine i Londona, te stoga, ona zahvaljuje princu Čarlsu na izuzetnoj ulozi Velike Britanije borbi za slobodu i nezavisnost „Kosova“, kao i u izgradnji „stabilne demokratije“.

U prilog ovoj tvrdnji navodi se i činjenica da je ovo bila druga poseta princa Čarlsa Kosovu, a da je prvi put tamo boravio 1999, dakle posle ulaska međunarodnih mirovnih snaga na Kosovo, kada je posetio britanske vojnike u okviru Kfora! Princ je tom prilikom na Kosovu nosio uniformu, verovatno i iste cipele koje su jednog beogradskog kolumnistu ovih dana dovele do ekstaze. Opisujući naime kretanje i beogradski program princa od Velsa, ovaj autor je između ostalog otkrio: „Na groblje, da položi cveće, princ je otišao u cipelama Kraljevskog vazduhoplovstva koje su za njega pravljene u martu 1971, kad je stupao u ovaj rod vojske. To jeste stvar protokola, ali i ličnog stila.“

Nasuprot ovom obožavaocu njegovog prinčevskog visočanstva, nimalo ushićeno, vesti o Čarlsovom kretanju pratila je ovih dana bujica teških reči čitalaca elektronskih medija. Dominiralo je ubeđenje da je ova „sramna poseta” okupiranom Kosovu i Metohiji subverzivni, lukavi rad ilegalnog „međunarodnog“ priznavanja okupiranog Kosova kao nezavisne države, te da je to pravi razlog prinčevog dolaska. Ako ovo jeste jednostrano tumačenje, i ako idilični odnosi Prištine i Londona nisu, ma kako gđa Jahjaga percipirala svet, preokupacija britanske Krune, i uopšte britanske spoljne politike, šta bi se moglo u ovom smislu još reći? Ma kako ko tumačio jedno je sigurno: ovom posetom Britanija markira i mapira planiranu sferu svog uticaja, svojih planova, i to čini dosta otvoreno, predstavljajući se ovog puta u prijatnom liku emisara čija uloga navodno nije politička, a svakako je manje antipatična, to jest princ nije „ni nalik“ diplomatama koje London uobičajeno šalje u Beograd i koji ovde mobilišu solidnu javnu antipatiju.

Sa izvesnošću se može poreći da se Britanija na ove prostore ne „vraća“, budući da nije ni napuštala Balkan, a pogotovo ne njegovu centralnu i najvažniju zemlju. Ako nikako drugačije, njeni, javno priznati, duboki otisci, danas su inspiracija za ovde citiranu potresnu zahvalnost političara „kosovske države“ u kojoj, između ostalog, grad Prizren – posle nasilnog proterivanja mnogo srpske dece – danas slovi za zavičaj „jedinog preostalog srpskog deteta“.

Ako bismo, razmišljajući o „misteriji“ motiva prinčeve posete, dozvolili da nam stvarnost tumači pomenuti kolumnista lista Danas, zaključili bismo da je važni lik kuće Vindzor u Srbiju recimo došao sa idejom da nam saopšti da smo primljeni u svetsku porodicu pristojnih (razume se, to se ne odnosi na sve među nama, ali u proseku – svi možemo da se proguramo u pristojan svet!). Evo tog tumačenja koje zaslužuje najveću pažnju ovdašnje javnosti (tek da zaista razumemo ko smo i gde živimo): „U naše krajeve princ Čarls je dolazio osam puta. U papiru Background briefing document koji nam je dostavila prinčeva Clarence House ovaj se region sad vodi kao Zapadni Balkan. Sedam puta, i to poslednjih sedam, zaobilazio je Srbiju, u kojoj je bio eto jednom još u vreme Jugoslavije, 1978. U ratno i posleratno vreme išao je više puta u Bosnu i Hrvatsku, u Makedoniju i na Kosovo, ali ne i ovamo. Ne treba biti previše bistar pa zaključiti da je ova zemlja i kod britanske krune imala status parije. Na engleskom dvoru vreme se računa brže nego u Kini, ali ne mnogo: prošlo je šesnaest godina od 5. oktobra i rušenja Miloševića, kad je u velikoj imperiji procenjeno da sa nama sada mogu da se rukuju a da se ne zaraze.“

KONSTANTE BRITANSKE POLITIKE Za razliku od ovog lucidnog tumača (iz beogradskog elitnog novinskog mejnstrim kruga) koji otkriva kako je kraljevska kuća navodno postala sigurnija u svoj „biološki” imunitet pred mogućim prljanjem i dobijanjem „šuge“od rukovanja sa Srbima, čini nam se da je istini bliža pretpostavka da je ova poseta, ako ne u potpunosti, onda svakako značajnim svojim delom nadahnuta činjenicom da je u novije vreme, reč je o nepunih godinu dana, za Srbiju skor sa Britima veoma dobar: dva prema nula za srpsku državu. To je, naime, rezultat dva debakla britanske diplomatije u velikoj međunarodnoj areni. Reč je o javnim diplomatskim i političkim, ali i silnim zakulisnim igrama igranim s namerom da se Srbima smrse konci za duže vreme i na bezmalo tragičan način. Reč je o naporima u kreiranju, te trudu na ubeđivanju naroda i država cele „međunarodne zajednice“ oko dva važna dokumenta i odluka na visokom međunarodnom nivou – Rezolucija o Srebrenici (u UN) i prijema Kosova u UNESKO. Rezolucija o Srebrenici koja bi Srbima u istoriji obezbedila visoko mesto genocidnog naroda, jula 2015, nije usvojeno u Ujedinjenim nacijama, a druga – odluka o prijemu Kosova u UNESKO – novembra iste godine, u Parizu, posle velike borbe, doživela je debakl! Verujemo da je Britaniji i njenim političarima iskreno žao zbog pobede Srbije, ali da kao praktični duhovi („nema prijatelja i neprijatelja, ima interesa Engleske“, govorio je i bivao često citiran jedan slavni ostrvski političar) idu dalje. Ponoviće se već neka dobra prilika i za nadoknadu propuštenog. Naravno, ne bi bilo zgoreg ni sprečiti i pokvariti, ako se ikako može, rastući uticaj Rusije u Srbiji, i bar malo sa Moskvom namiriti račune upravo i povodom njene ključne uloge u propasti dva pomenuta velika britanska, a antisrpska poduhvata!

Ove pretpostavke oko „državnog razloga“ prinčeve posete regionu, i Srbiji, čine nam se inače daleko bližim istini i jednoj ekspertskoj proceni britanskog karaktera i ponašanja prema Srbiji, nego što je to recimo ono pomenuto objašnjenje o uzrocima prestanka karantina za Beograd. Na pitanje: Kako biste najsažetije definisali britansku politiku prema Srbiji?, kategoričan odgovor akademika Dragoljuba Živojinovića, autora knjige Nadmeni saveznik i zanemareno srpstvo bio je: „Kolebljivost, nepouzdanost i nespremnost da stane u zaštitu proverenog saveznika na Balkanu, konstanta su britanske politike prema Srbima i srpstvu.“ To su, dakle, istorijske konstante, njen savremeni „višak istorije“ je „poslednje srpsko dete…“.